- Колико ће земаља славити „Дан независности од ЕУ“ — питање је, али и Трамп то има у плановима, а Путин се неће противити
АУТОР: Дмитриј Родионов
У затвореном делу Стратегије националне безбедности САД, коју је америчка администрација представила 4. децембра, наводно се налазе планови да се „ради“ са четири земље у којима постоји традиција неслагања са ЕУ, како би се оне „удаљиле од ЕУ“. Реч је о Аустрији, Мађарској, Италији и Пољској.
Конкретно, препоручује се „подршка странкама, покретима, интелектуалцима и културним делатницима који се залажу за суверенитет и очување/обнову традиционалног европског начина живота, уз истовремено очување проамеричких расположења“.
Информација о томе појавила се, између осталог, на порталу Defense One.
У Белој кући су раније негирали постојање било каквог „тајног дела“ Стратегије националне безбедности. Портпаролка Ана Кели изјавила је да „никаква алтернативна, затворена или тајна верзија не постоји“.
„Председник Трамп је отворен и ставио је свој потпис на СНБ — документ који јасно указује америчкој влади да делује у складу са одређеним принципима и приоритетима“, нагласила је она.
Ипак, ова тема је већ постала предмет расправе међу стручњацима. Конкретно, економиста Михаил Хазин сматра да ће поменуте земље створити линију између Запада и Истока, својеврсни „католички појас“, који ће постати природни тампон између Русије и Западне Европе.
Али да ли је то реално? Или је ипак реч о подметању, покушају застрашивања Европљана?
— Не може се искључити да је ово истина, — сматра саветник председника Руске асоцијације за балтичке студије Всеволод Шимов.
— Могуће је да је Трамп закључио да му је у Европи исплативије да има неколико конкурентских групација него јединствену ЕУ. Ако је тако, онда је такав корак сасвим логичан.
„СП“: Аустрија, Мађарска, Италија и Пољска. Зашто баш оне?
— Аустрија и Мађарска имају искуство сопственог геополитичког пројекта у оквиру Аустроугарске, и тамо је јак евроскептицизам. Пољска је такође земља са снажним самосталним геополитичким амбицијама и такође веома евроскептична.
Очигледно, управо на те факторе Трамп жели да се ослони. Што се Италије тиче, искрено, тешко је рећи. Тамо, наравно, такође постоји незадовољство ЕУ, али не тако изражено, а Италија данас не претендује ни на улогу неког алтернативног геополитичког центра у Европи.
„СП“: Како се конкретно планира рад са њима да би се удаљиле од ЕУ? Да ли је реално убедити их да изађу?
— Очигледно, методама меке моћи — подржавањем присталица евроскептицизма и помагањем у промоцији њихових идеја. Али не мислим да данас можемо говорити о реалном изласку ових земаља из ЕУ, већ пре о дестабилизацији и слабљењу Уније.
„СП“: У Белој кући су негирали постојање било каквог тајног дела СНБ САД. Зашто?
— О таквим стварима се, наравно, јавно не говори, поготово јер су САД и ЕУ формално и даље савезници.
„СП“: Да ли ће Лондон и Брисел пружити отпор? Како? Могу ли се поново ујединити против заједничког непријатеља?
— Лондон је сам напустио ЕУ и, у принципу, Велика Британија не би имала ништа против да игра на унутаревропским противречностима у случају распада Уније. Брисел ће, наравно, пружати отпор, али проблем је у томе што ЕУ нема довољну субјективност и прилично је лабава структура. Зато покушаји чвршћег уједињења Европе могу, напротив, изазвати раст центрифугалних тенденција.
„СП“: Како ми можемо помоћи Трампу? И да ли нам је то уопште потребно?
— Русији одговара распад ЕУ. Јака, уједињена Европа је по дефиницији опасан конкурент и противник. Русија може подржавати евроскептичне политичаре као што су Орбан или Фицо, који се залажу за већу самосталност у односу на Брисел и при том нису непријатељски настројени према Русији.
У целини, потребно је радити на јачању проруских снага у европским земљама, посебно у источној Европи, али су данас могућности за то ограничене, а управо ЕУ представља главну препреку.
— Идеја администрације Трампа о удаљавању појединих земаља од Брисела изгледа апсолутно реалистично са становишта интереса садашње администрације у Вашингтону, — уверен је политиколог, професор Катедре за филозофију и социологију Академије рада и социјалних односа Павел Фељдман.
— Либерално-глобалистички пројекат под називом „Европска унија“ директно је повезан са Демократском странком и „дубоком државом“ САД. Бриселска бирократија делује као спроводник антитрамповске и антируске политике, која је у супротности са националним интересима појединачних европских земаља.
Није чудо што Трамп, као доследни заговорник прагматичног национализма, настоји да ослаби своје идеолошке противнике у Европи и истовремено зада ударац њиховим покровитељима у Америци. Избор Аустрије, Мађарске, Италије и Пољске није случајан.
Ове земље повезује снажно конзервативно политичко крило које се противи диктату Брисела у питањима миграције и наметања нетрадиционалних вредности.
Оне подржавају идеју јачања националног суверенитета и заузимају прагматичан став према сарадњи са Русијом.
„СП“: Да ли је излазак из ЕУ реалан?
— Процедура изласка из Европске уније већ је реализована у случају Велике Британије. Дакле, постоји преседан. Међутим, тај процес не може бити муњевит, јер је повезан са бројним бирократским препрекама. У пракси може трајати од једне до три године.
При томе би администрација Трампа морала да понуди „земљама-бунтовницама“ које напуштају ЕУ значајне повластице које би им надокнадиле губитак бриселских дотација. На пример, могло би се говорити о укидању царина за државе које су идеолошки блиске републиканској администрацији.
Данас Трампа не занима толико сам излазак четири земље из ЕУ, колико стварање стабилног унутрашњег раскола у међународним институцијама које су под контролом либералних глобалиста. Нова администрација у Вашингтону не разара Европу, већ је враћа у њено природно историјско стање — састављено од суверених националних држава.
„СП“: Михаил Хазин сматра да ће се тада фактички формирати „католички тампон-појас“ између Русије и Западне Европе, и да нико никоме неће претити. Да ли се са тим може сложити?
— Хазинова концепција је занимљива, али представља пре геополитичку апстракцију. Заиста, те земље чине културно-религијски појас који је идеолошки конзервативнији од Западне Европе.
Међутим, њихова хипотетичка „тампон-улога“ је прецењена, јер су готово све чланице НАТО-а и не журе да га напусте.
Да би неко обављао улогу тампона, неопходно је очувати војно-политичку неутралност. Штавише, приврженост грађана вредностима католичке вере није гаранција одсуства русофобије код њиховог политичког руководства. Пољска је упечатљив пример тога. Ипак, америчким неоконзервативцима је знатно лакше да сарађују са лидерима земаља у којима католицизам није изгубио свој некадашњи значај.
„СП“: Да ли би успех овог плана био користан за Русију?
— Такав раскол је несумњиво користан за Русију, јер доводи до слабљења јединственог фронта санкционог и политичког притиска. Поред тога, за Москву је то прилика да обнови билатералне економске и политичке везе са појединачним земљама.
Русија може деликатно и ненаметљиво да допринесе овом процесу, избегавајући директно мешање. Потребно је јачати пословну сарадњу са бизнис-круговима земаља које разматрају излазак из ЕУ. Важно је одржавати стални стратешки дијалог са њиховим конзервативним елитама о темама мултиполарног света и заштите традиционалних вредности.
Русија им може понудити обострано корисне економске пројекте (у енергетици, логистици и др.). Најважније је дати тим земљама алтернативу и уверење да њихов суверени курс има перспективу и подршку, а да не води у изолацију.
ИЗВОР: https://svpressa.ru/politic/article/495256/