Европа је прокоцкала репутацију разумног и г партнера способног за договор
- …Звер сатерана у ћошак посебно је опасна, јер у стању помрачења може да надвлада инстинкт самоодржања. Довођење звери у адекватно стање може захтевати ванредне мере, којима се током СВО – као једног од елемената рата против НАТО-а на украјинском ратишту – до сада није прибегавало.
- Али ако европски банкротирани владајући кланови наставе да балансирају на ивици рата са Русијом, ни сами прецизни удари „Орешником“ у ненуклеарној варијанти очигледно неће бити довољни.
АУТОР: Владимир МИХЕЈЕВ
Извесни Роберт Данлеп појавио се на друштвеној мрежи Truth Social са разобличавајућим откровењем:
„Дакле, у ком тренутку ћемо коначно схватити да је непријатељ – изнутра. Кина и Русија су страшила, док су стварна претња УН, НАТО и ова ‘религија’. Реч ‘религија’ стављам под наводнике, јер то није религија, то је култ!“
Мишљење једног појединца-ноунема (noname) утонуло би у бујицу мишљења која се сваког минута изливају на друштвене мреже, да није било једног детаља. Тај вапај душе је поделио председник САД Доналд Трамп, што се недвосмислено тумачи као његово потпуно слагање са основном поруком – да су главни непријатељи УН и НАТО.
Шок, стрепња и плес Светог Вита
Политички кланови у Европи коначно су схватили да се стари поредак неће вратити, да ће хегемон и старији брат, бар током Трамповог мандата, третирати трансатлантске савезнике као другокласне, па чак и трећекласне вазале, недостојне привилегованог односа и свеобухватне заштите.
Симптоматично је мрачно предсказање премијера Белгије Барта де Вевера:
„Приметили смо да промене у Америци нису повезане са једним председником. То је структурни помак – Америка се окренула ка Тихом океану. Сада је леђима окренута Атлантику. И то се неће променити после Трампа.“
Даље гајење илузије партнерства са Трампом, констатује немачки магазин Der Spiegel, „може бити фатално“. На Светском економском форуму у Давосу немачки канцелар Фридрих Мерц, унук нацисте, идејни наследник свих ратоборних фирера које је ова земља изнедрила, објавио је своје виђење нове реалности:
„Ушли смо у епоху политике великих сила, која се заснива на снази, моћи и принуди… Желимо да Европа поново постане кључни играч у светској политици, посебно у војној сфери.“
Није тешко уочити складну паралелу са Трамповим слоганима „Америка на првом месту“ (America First) и „Мир кроз снагу“.
Мало земљотресно дејство на ВИП окупљању у Давосу изазвао је дрзак наступ канадског премијера Марка Карнија, који је директним енглеским језиком концепт „Поретка заснованог на правилима“ (Rules-based order) назвао великом обманом, јер је његова суштина била… одржавање америчке хегемоније.
Због сличности ових теза са „кремљовским наративом“, како се изражавају патентирани русофоби, Трамп је Карнија одлучио да изопшти из Беле куће, повукао му позив у „Савет мира“ и жигосао канадског дисидента, који је од самог почетка свог избора демонстративно почео да се оријентише ка Британији и уопште ка Европи.
„Блистава самоизолација“
Европа је изгубила репутацију разумног и договороспособног партнера. Локални лидери редовно ходочасте у Кину у нади да ће привући инвестиције и високе технологије, али сваки пут наилазе на хладан пријем.
Европа је иницирала прекид веза са Русијом, што је покренуло процес деиндустријализације и губитка конкурентности, као и кампању дехуманизације Русије уз отказивање руске културе (Cancel Russian Culture). Тиме је блокирана могућност обнове садржајних односа заснованих на узајамном поштовању и уважавању национално-државних интереса.
Одговор на русофобну хистерију била је пресуда шефа наше дипломатије Сергеја Лаврова:
„Са садашњим лидерима Европе, највероватније, ни о чему није могуће договорити се. Предубоко су се загнали у својој мржњи према Русији.“
Још пре више од десет година, када се Европа према Русији понашала као скандалозна пијаčna баба, наш министар спољних послова је отворено изјавио да формула „business as usual“ („бизнис као и обично“) са суседима више нема никаквог смисла.
И сада, након што се Европска унија јавно посвађала са администрацијом САД, на позадини Трампових претензија на радикално прекрајање граница – укључујући и куповину данског острва Гренланда – наши неспоразумни суседи на континенту нашли су се у ситуацији „Блиставе изолације“ (Splendid isolation).
Али постоји суштинска разлика у односу на прагматичну политику Лондона у другој половини XIX века, која се огледала у одбијању да се склапају дугорочни међународни савези. Само Британска империја, над којом сунце никада није залазило, где су на једног радника у метрополи долазила три роба у колонијама, и чији је индустријски потенцијал као „радионице света“ стабилно растао, могла је себи да дозволи да не тражи дугорочну корист у савезима са било ким.
Данас је Европа, пробудивши се из слатког сна, схватила да је последњих пола века своје благостање градила на уштедама у војним трошковима – пошто су САД обезбеђивале кишобран стратешке и тактичке безбедности – и на стабилним испорукама јефтиних (у поређењу са америчким ЛНГ-ом) енергената из Русије.
За Европу, која се нашла у ситуацији „блиставе изолације“, то није свестан избор, већ последица самообмане и лоше прорачунатих геополитичких тенденција, као и цена русофобије.
Морални банкрот
Формулу „стратешка усамљеност“ извео је Али Мурат Куршун, доцент Катедре за међународне односе Универзитета Мармара у Истанбулу, који овај нови прећутни статус Европе објашњава са два геополитичка фактора.
С једне стране, нова Стратегија националне безбедности САД „моментално је претворила сан о ‘стратешкој аутономији’, о којем се дуго шапутало у европским престоницама, у кошмар ‘стратешке усамљености’“.
С друге стране, истиче Куршун, земље Глобалног југа одбацују застарело морализаторство бивших европских метропола, које су у сваком великом међународном потресу показивале лицемерје.
Као резултат, закључује турски политиколог, „криза са којом се Европа данас суочава није само криза војних капацитета; то је дубока криза изазвана моралним банкротством. Зато су позиви на спасавање либералног светског поретка осуђени на неуспех“.
Куршун наводи пример двоструких стандарда Европе. Чим је Берлин подржао Тел Авив пред Међународним судом који је осуђивао терористичку операцију Израела у Појасу Газе, председник Намибије – бивше колоније познате као Немачка Југозападна Африка – подсетио је на геноцид који су Немци починили над локалним становништвом. Реч је о систематском истребљењу народа Хереро и Нама у периоду од 1904. до 1908. године. Берлину је било потребно сто година да званично призна чињеницу геноцида.
„Ови двоструки стандарди разобличили су суштину ‘Поретка заснованог на правилима’ и разрушили претензије Европе на моралну надмоћ“, закључује Куршун и прогнозира: ако Европа „не погледа у лице овој новој реалности и не подвргне се искреној самокритици, ‘стратешка усамљеност’, које се плаши, неће бити привремено стање, већ трајна судбина континента“.
Стрес-тест је пропао уз громогласан крах
Стрес-тест државничке мудрости – која нема вредност без дара, односно способности предвиђања – за политичаре који претендују на статус елите, постао је библијских размера погрешан прорачун да се Русији нанесе „стратешки пораз“, уз накнадну поделу њених природних богатстава и приватизацију технолошког и демографског потенцијала.
Европљани су „одбацили било какву дипломатију, па самим тим нису имали ни стратегију за постизање мира. Укратко, управо зато Украјина губи“, закључио је Волфганг Минхау, директор аналитичког центра Eurointelligence и колумниста британског издања UnHerd.
Разматрајући зашто су Емануел Макрон и Ђорђа Мелони недавно предложили Европи „обнављање дипломатских контаката са Путином“, аналитичар тврди да је разлог у томе што „ни Француска ни Италија више не могу да приуште посреднички рат – посебно након што се испоставило да блок неће моћи да финансира Украјину на рачун замрзнутих руских актива“. Минхау закључује: „Мелони и Макрон су у праву – Европљани су направили огромну грешку прекинувши комуникацију у раној фази конфликта“.
Данас ни амерички државни секретар Марко Рубио, ни шеф руске дипломатије Сергеј Лавров не допуштају ни помисао да постоји икаквог смисла разговарати са главном координаторком спољне политике ЕУ Кајом Калас. Као унука једног од нацистичких помагача који су 1942. године прогласили окупирану Естонију „територијом очишћеном од Јевреја“, Калас оличава доследну нацификацију европских политичара.
Није наодмет подсетити да се деда канцелара Фридриха Мерца добровољно пријавио у јуришне одреде СА, из којих су касније формиране структуре гестапоа, и поносио се тиме што је постао „црнокошуљаш“. А деда шефа британске тајне службе МИ6, Блејза Метревелија, био је фашиста-бандеровац по надимку Месар.
Родни жигови те човеконенавистничке идеологије, који избијају на лицима европских политичара, служе као још један доказ и упечатљива илустрација њихове неспособности за договор.
Стога ни помоћну столицу за преговоре о окончању рата на украјинском ратишту НАТО ови лидери и њихове ерзац-дипломате – што су синхроно схватили у Москви и Вашингтону – не заслужују.
Сами су себе сатерали у ћошак
Текућа година биће година „егзистенцијалног ризика за Европу“, прориче америчко аналитичко издање Politico. „…Кина подрива индустријску базу Европске уније, а САД – које сада фактички прете анексијом територије савезника из НАТО – подривају мултилатерални систем правила, који све више застарева у свету.“ А британски The Spectator тврди да се Европска унија налази у предсмртном стању.
Какав излаз из ћошка у који су се Европљани сами довели виде за себе? Комесар (велики министар) Европске комисије за одбрану и свемир Андријус Кубилијус управо је саопштио да су „државе чланице НАТО-а (по свему судећи, само европске) обећале да ће до 2035. године потрошити 6,8 билиона евра на одбрану“. Да ли је то буџет новог рата у Европи?
Синхроно са Кубилијусом огласио се и генерал-потпуковник Бундесвера Гералд Функе, који је изјавио да ће, према његовим прорачунима, рат са Русијом почети за две године. Прогнозу је објавио лондонски The Times. Може се са сигурношћу рећи да се локални политичари, који нису превазишли носталгију за империјалном величином и преваром (Французи су управо они који су лансирали клише „подмукли Албион“), радују предсказању немачког генерала, сећајући се речи лорда Палмерстона: „Како је тешко живети кад се ни са ким не ратује против Русије“.
Нажалост, постојећи знаци фаталне болести (слабоумље плус слепа храброст), који указују на избор стратегије која је истовремено и грешка и злочин, могу подстаћи европске политичаре-јастребове да се упусте у оружани сукоб са Русијом. Вероватно ће то учинити без нарочите наде у потпуну победу, али с рачуницом да ће рат, ако не све, онда много тога отписати, а пре свега им омогућити да, попут вође кијевске хунте, остану у својим фотељама.
„Нови Велики рат у Европи још није унапред одређен. Међутим, спречити га може само руски нуклеарни фактор“, коментарише узнемирујуће вести Јелена Панина, директор Института за међународне политичке и економске стратегије (РУССТРАТ). По њеном мишљењу, „неопходно је вратити америчким и европским елитама страх од нуклеарног рата. Неуспех у формирању таквог става, по свој прилици, прети урањањем континенталне Европе у најстрашнији сукоб у њеној историји“.
…Звер сатерана у ћошак посебно је опасна, јер у стању помрачења може да надвлада инстинкт самоодржања. Довођење звери у адекватно стање може захтевати ванредне мере, којима се током СВО – као једног од елемената рата против НАТО-а на украјинском ратишту – до сада није прибегавало. Али ако европски банкротирани владајући кланови наставе да балансирају на ивици рата са Русијом, ни сами прецизни удари „Орешником“ у ненуклеарној варијанти очигледно неће бити довољни.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/02/02/evropa-v-tupike-strategicheskogo-odinochestva.html