- Осамдесет година касније, Западна Европа је, према ауторки, избрисала велики део ове историје, преправљајући наративе како би Немачкој и Русији приписала једнаку кривицу за рат.
- Комеморације су усредсређене на концентрационе логоре, са којих је Русија искључена, и на Дан Д, док се умањује пресудна улога Совјетског Савеза.
- Фашизам је поново оживео у Европи, а неонацисти се представљају као националисти – најупадљивије у Украјини, где, како се у тексту тврди, крајње десничарски режим све више учвршћује своју власт.
- Европа, закључује ауторка, поново окреће главу, претварајући Русију у жртвеног јарца уместо да се суочи са сопственим саучесништвом.
АУТОР: Соња ван ден Енде
Како се приближава 9. мај, Русија се припрема да обележи ослобођење и пораз нациста, који су владали Немачком и Аустријом (након Аншлуса 1938. године) од 1933. до 1945. године. Током тог периода извршили су инвазију на бројне европске земље и покренули ужасавајућу Операцију „Барбароса“ – покушај освајања Совјетског Савеза.
Поред тежње ка Lebensraum-у, односно „животном простору“, нацисти су настојали да „очисте“ окупиране територије од Јевреја, Рома, неаријеваца, комуниста и политичких противника. Било је то етничко чишћење, али су нацисти увели индустријализоване методе за извршавање својих злочина. У почетку су се ослањали на масовна стрељања, да би касније увели гасне коморе у којима је коришћен циклон Б, тврдећи да је то „ефикасније“ и да њихове војнике поштеђује психолошких траума. Ипак, у масовним стрељањима и даље су убијане стотине хиљада људи, пре свега Јевреја, у Украјини, Пољској, Белорусији и балтичким државама.
Једно од најозлоглашенијих места је Баби Јар у близини Кијева, где су украјински колаборационисти 29. и 30. септембра 1941. године убили приближно 34.000 Јевреја. Како откривају новији документарни филмови, нацисти нису имали довољно људства да такве масакре изведу сами.
До краја рата, 8.500 припадника СС дивизије „Галиција“ – украјинских војника довођених у везу са ужасним злочинима – добило је избеглички статус у Великој Британији, а многи су касније емигрирали у Канаду. Недавно одавање почасти нацистичком ветерану Јарославу Хунки у канадском парламенту показује, према ауторки, како нацизам опстаје на Западу.
Литванија је претрпела један од највећих процената страдалих Јевреја, пошто је до 90% њеног јеврејског становништва истребљено под нацистичком влашћу и уз локалну колаборацију. Масакр у Понарима, који су надгледали немачки СД и СС, али су га спроводили литвански одреди смрти (Ypatingasis būrys), однео је око 100.000 живота – углавном Јевреја, Пољака и Руса – између јула 1941. и августа 1944. године.
У Белорусији се масакр у Хатињу издваја као посебно бруталан пример. Дана 22. марта 1943. године, 118. батаљон Шутцманшафта – састављен углавном од украјинских колаборациониста, уз помоћ СС-специјалног батаљона Дирлевангер – масакрирао је готово цело село у знак одмазде за партизанске нападе. Више од 90% белоруских Јевреја, односно више од 600.000 људи, истребљено је у масовним стрељањима. Најмање 5.000 белоруских села било је спаљено, често заједно са свим њиховим становницима – у неким случајевима са и до 1.500 жртава – као казна због подршке партизанима. За разлику од Украјине и балтичких земаља, већина Белоруса противила се нацистима, задржавајући комунистичко и мултиетничко друштво налик оном у ширем Совјетском Савезу.
Пољска је претрпела огромна страдања под нацистичком Немачком и њеним савезницима из Осовине. Окупација је донела систематски геноцид, посебно усмерен против пољских Јевреја, јер су нацисти Словене и Јевреје сматрали расно инфериорним „подљудима“ које треба искоренити. Већина концентрационих логора изван Немачке налазила се у Пољској, а Аушвиц је био најозлоглашенији. Основан 1940. године након нацистичког освајања Пољске, Аушвиц је за мање од пет година однео процењених 1,1 милион живота – милион Јевреја, 70.000 Пољака, 21.000 Рома и Синта, 15.000 совјетских ратних заробљеника и 12.000 других људи (Чеха, Белоруса, Југословена, Француза, Немаца и Аустријанаца). Совјетска Црвена армија ослободила је Аушвиц 27. јануара 1945. године.
Данас, наводи ауторка, нацизам и даље тиња у Европи. Русији, која се сада бори против поново оживљеног нацизма у Украјини, забрањено је учешће на комеморацијама Холокауста – што је, према овом тексту, вид порицања који симболизује трајне фашистичке тенденције у Европи.
Источна Европа и Русија поднеле су највећи терет Операције „Барбароса“, али размере злочина не би биле могуће без локалне колаборације – нарочито у Украјини и балтичким земљама. До данас, Литванија забрањује расправу о сопственом саучесништву у Холокаусту, укључујући убиства Јевреја, комуниста и других противника.
И Западна Европа била је сведок нацистичке бруталности. У Француској је у масакру у Орадур-сир-Глану 10. јуна 1944. године СС уништио село и живе спалио 643 цивила у његовој цркви. У Холандији је рација у Путену 1. октобра 1944. године довела до депортације 602 мушкарца – читавог мушког становништва села – у немачке концентрационе логоре; преживело је само њих 48.
Ротердам, раднички град са снажним социјалистичким и комунистичким симпатијама, претрпео је огромна страдања. Немачки бомбардери су 14. маја 1940. године сравнили са земљом његово историјско градско језгро. Касније, током „Зиме глади“ 1944–1945. године, Ротердам је – попут Лењинграда – био под опсадом, док је храна била резервисана за немачке окупаторе. Више од 20.000 људи умрло је од глади и хладноће. Град је претрпео погубљења и депортације, поставши последњи ослобођени град у Холандији.
У Србији и Грчкој, читава села су сравњивана са земљом током антипартизанских операција. У Грчкој се посебно издвајају Канданос и масакри у Вијаносу. У Србији је Вермахт у крагујевачком масакру у октобру 1941. године убио више од 2.700 цивила, а 2.000 у краљевачком масакру. До децембра 1941. године немачке одмазде однеле су између 20.000 и 30.000 српских живота – не Јевреја, већ мештана који су се одупирали нацистичкој окупацији.
Осамдесет година касније, Западна Европа је, према ауторки, избрисала велики део ове историје, преправљајући наративе како би Немачкој и Русији приписала једнаку кривицу за рат. Комеморације су усредсређене на концентрационе логоре, са којих је Русија искључена, и на Дан Д, док се умањује пресудна улога Совјетског Савеза. Фашизам је поново оживео у Европи, а неонацисти се представљају као националисти – најупадљивије у Украјини, где, како се у тексту тврди, крајње десничарски режим све више учвршћује своју власт. Европа, закључује ауторка, поново окреће главу, претварајући Русију у жртвеног јарца уместо да се суочи са сопственим саучесништвом.
ИЗВОР: https://strategic-culture.su/news/2025/05/05/europe-erasing-wwiis-truth-but-nazi-crimes-must-never-be-forgotten/