Крајем априла 2000. године немачки посланик Вили Вимер пише писмо Герхарду Шредеру подсећајући га на конференцију „Балкан и проширење НАТО“ одржану крајем априла 2000. у Братислави у организацији америчког Министарства спољних послова и Спољнополитичког института Републиканске странке.

Тема је била проширење НАТО-а на Балкан. Конференцији су присуствовали највиши функционери НАТО земаља (премијери, министри одбране, министри спољних послова), каже Вимер у писму.

На састанку су учествовали и чланови најмоћнијих светских елита: Билдерберг групе, Института Карнеги, „Страног савета“ Америке итд. Примећено је и присуство еминентног албанског и сепаратистичког интелектуалца из Приштине, „магната косовских медија“ и члана Билдерберг групе – Ветона Суроија.

Учесник ове конференције био је и Камерон Мантер, искусни обавештајац и каснији амерички амбасадор у Београду, за чијег мандата је 2008. године реализован један од њених најважнијих закључака о „међународном признању независне државе Косово“.

Закључци изведени на тој конференцији су више него монструозни. Силе НАТО су детаљно разрадиле план уништења Србије, наводећи између осталог да је то исправка пропуштене шансе америчког генерала Двајта Ајзенхауера да војно окупира Југославију након Другог светског рата.

„Рат против Савезне Републике Југославије 1999. године вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се тамо из стратешких разлога морају стационирати амерички војници да би се надокнадило оно што је пропуштено 1945. године“.

Представници НАТО држава су те 2000. године нагласили као приоритет да јужна српска покрајина мора бити призната као независна албанска држава која би моментално постала НАТО чланица. Дакле, они никада нису намеравали да испоштују Резолуцију 1244. Штавише, СР Југославија је проглашена нелегалном државом.

„Србија мора бити искључена из европског развоја“, наводи се закључцима конференције.

О овом догађају српска јавност је сазнала када је фебруара 2007. у недељнику НИН објављено писмо које је немачки дипломата Вили Вимер, као ученик скупа, упутио тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру.

Након конференције, 2. маја 2000. године потпредседник тадашњег Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер обавештава Шредера о криминалним намерама учесника скупа против СР Југославије и српског народа, тј. плана НАТО лидера да се Србија „исецка“ и тако „онеспособи“ како више не би могла функционисати као независна балканска држава.

Вимер је закључке конференције свео на 11 тачака. Тражило се признање Косова* осам година пре него ће званично бити признато, иако је Резолуција 1244 обавезивала све на поштовање граница Србије као независне земље. Из закључака се виде геостратешки и геополитички планови у којима људски животи и њихове судбине нису важне.

Писмо Вилија Вимера

Берлин, 02. 05. 00

Веома цењени господине канцелару,

рајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, де фацто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања “Концепта нове стратегије” Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

„Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.,

Занимљив су закључци из тачака три и десет који директно подривају правни систем Европске Уније и европских држава појединачно. Под тачком три се каже да европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО и да је за примену у Европи знатно погоднији амерички правни поредак. У тачки десет следи да у сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права“.

ИЗВОР: Расен

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *