- Да ли присуствујемо забијању последњих клинова у колективни мртвачки ковчег целокупне људске врсте истраживао је наш специјални сарадник из Ванкувера.
- Kлиматски инжењеринг може бацити на колена читаву светску популацију а да она уопште није свесна да је изложена опасности.
- Планета се не уништава глобалним загревањем, како тврде Глобалистичке елите, него је они сами уништавају планету својим операцијама модификације климе ометањем сунчевих зрака да продру до површине Земње. Шумски пожари,суше, зимске непогоде у крајевима са суптропском климом, хурикани, торнада и поплаве, који се све чешће догађају у многим деловима света, представљају примере милитаризације климатског инжењеринга.
- Крајње је време да се сазна и тачно утврди шта се све догађа око нас и зашто, апелујући да се шири масовна свест о том изазову самоуништења живота на планети, пошто климатски инжењеринг није лек за планету, него болест и клетва, тако да је потребно што пре нешто учинити док смо живи, јер када нас нестане биће касно.
АУТОР: Милован Шавија
Још од памтивека свако време или сваки део те скоро бескрајне временске колотечине остао је упамћен по нечему карактеристичном што га је издвајало од свих осталих и што је на упечатљив начин обележило стварност и утицало на животе савременика тог доба. Тако смо, ако не идемо баш дубоко у прошлост, имали време празноверја и црквених догми, па време буђења и ренесансе, време великих географских открића, време просветитељства, колонијалних освајања, индустријске револуције и технолошког бума. Па смо у првој половини двадесетог века имали време светских ратова, да би после њих дошла времена благостања и деколонизације, а на крају тог века после пада Берлинског зида ушли смо у униполарно време које је коинцидирало са почетком времена дигиталне револуције и компјутера.
Почетак двадесетпрвог века су, и поред на сва звона хваљене победе демократије и неслућених перспектива које је обећавала дигитализација свих аспеката стварности, обележили ратови, тероризам, и оне тајанствене операције под лажним заставама, тако да су се његови савременици нашли у чуду тешко успевајући да схвате шта се то око њих дешава, нити докуче како саму сврху тих дешавања, тако и порекло оних сила и центара који стоје иза њих. Стога би се без много двоумљења почетак двадесетпрвог века могао назвати временом теорија завера.
У почетку је тих завера било само неколико, али како је време одмицало, а свакојаки догађаји се смењивали као на филмској траци, број теорија завера се почео нагло множити, тако да су оне потпуно преплавиле свакодневни живот, те је постало немогуће раздвојити реалност од силних теорија завера. На крају се та реалност претворила у један конгломерат завера које су се међусобно преплитале и надопуњавале, па се више није постављало питање да ли су те силне теорије завера истините, него у којој од њих тренутно живимо, и да ли можда живимо у свима истовремено.
Мајка свих завера
Уколико се прихвати та најновија парадигма према којој се комплетна реалност услед перманентног дејства свих могућих облика манипулација потпуно изгубила уступивши место заверама, онда се оним обичним смртницима, протагонистима те нове парареалности, намеће као кључно и живота вредно питање: која од тих теорија завера стоји иза свих осталих, које би сходно томе требало да представљају тек помоћна средства за остваривање оног крајњег циља те завере свих завера.
Одговору на то питање би се могли приближити уколико обратимо пажњу на оно чиме се последњих двадесетак година бавио Дејн Вигингтон (Dane Wigington). Тежиште његовог професионалног ангажмана било је у области кориштења соларне енергије. Када је приметио да се ефикасност соларних панела драматично смањила, то јест да се већина пројектоване енергије почела губити и то захваљујући глобалном замрачивању узрокованом авионским запрашивањима и дисперзијом аеросола у атмосфери, што спречава да сунчева радијација продире до Земљине површине, он је одлучио да се у потпуности посвети истраживању тих феномена. Такођер му се учинила сумњивим појава рапидне деградације шума у многим деловима планете, те изумирање колонија инсеката, нарочито пчела, као и знатно увећан ниво ултравиолетног зрачења.
Уколико некога интересују те појаве мноштво интересантних информација и резултата веома опсежних истраживања на том прилично широком пољу геоинжењеринга може наћи на интернет порталу: https://www.geoengineeringwatch.org/, на којем је он главни истраживач. А на том грандиозном послу помаже му више од хиљаду и петсто научника и експерата, те стручњака за право, који су окупљени у “The Legal Alliance to Stop Geoengineering”. Дејн Вигингтон је последњих година одржао бројне јавне презентације, давао интервјуе, и појављивао на филмовима и видео записима у којим је покушавао да скрене пажњу шире јавности на опасности од климатског инжењеринга који је у току и који траје деценијама.
У недавном разговору са Алексом Џонсом у његовој емисији “The Alex Jones Show”, Дејн Вигингтон је нагласио да гео и климатски инжењеринг представљају прави драгуљ у арсеналу војно индустријског комплекса, који може бацити на колена читаву светску популацију а да она уопште није свесна да је изложена опасности. То оружје је могуће усмерити на широки спектар циљева, почев од пољопривредних усева, па до когнитивних способности човека. „Квоцијент интелигенције или IQ, је према најновијим тестирањима у Сједињеним државама опао у последњих неколико година за 6-8%. То је запањујуће”, навео је Дејн у том разговору, да би закључио: „То је лудило које нас чини све глупљим, а уједно и необорива научна и статистичка чињеница базирана на научним истраживањима утицаја алуминијума на мождане функције”.
Помрачење
Да све то нису бомбастичне и неутемељене тврдње Дејн Вигингтон је на прилично уверљив, веродостојан и научно верификован начин показао и доказао у свом прошлогодишњем документарном филму „The Dimming”, што би се могло превести као Помрачење. У том филму се може видети како квалификоване и стручне екипе истраживача на челу са аутором лете специјално опремљеним авионима директно кроз оне беличасте слојеве атмосфере кроз које су непосредно пре тога летели тајанствени авиони запрашујући планету смешама аеросола са ко зна каквим честицама. Касније су у лабораторијама, користећи најсавременију опрему, детаљно испитали састав прикупљених узорака ваздуха.
Резултати су, како су истраживачи на челу са Дејном Вигингтоном и очекивали, били запањујући и застрашујући. У тим узорцима су пронађене нано честице разних елемената и једињења, који никако нису требали да буду присутни на тим висинама, а поготово у таквим концентрацијама. Наравно, да се на челу те дуге листе налазио онај већ добро познати алуминијум, о којем се одавно са забринутошћу прича у круговима научника, али не оних ортодоксних и корумпираних. За њим следе баријум сулфат, титанијум, стронцијум, цинк, полимери и метализиране честице папира и пластике. Да се спомену само они главни састојци, али да се још нагласи да величина, то јест сићушност тих честица, почиње од 20 нанометара.
Свакако да се Дејнова екипа није задовољила само на идентификовању и набрајању тајанствених састојака авионског запрашивања планете, него и проучавању могућих погубних утицаја тих материја не само на човека, него и на саму планету и целокупан живи свет на њој. Као прво треба нагласити да већина тих материја спада у групу ендотермичких реактивних елемената, то јест елемената који абсорбују енергију. А наночестице алуминијума имају способност да упијају влагу, те на тај начин потпуно уништавају атмосферске хидролошке циклусе, што има за последицу све учесталије суше у многим деловима планете.
Међутим, оно што је у свему томе опасно је да те нано честице алуминијума када се нађу у организму због својих веома малих димензија могу лако да продру у све органе и све делове тела, па и у мозак. Оне имају способност да реагују са протеинима у нашим телима уништавајући им тако функцију, а такођер делују на имуни систем драматично смањујући способност организама да се бране од инфекција.
Непобитно је утврђено да ниједно живо биће на Земљи није способно да прерађује алуминијум, стога је он изузетно токсичан за читав живот на планети. Поред нано честица утврђено је да се као последица тог геоинжењеринга нагло повећава ултравиолетно (УВ) зрачење, и то због уништавања озонског омотача, што за последицу има негативни ефекат на читав живи свет на планети, а нарочито на океански планктон, који постепено нестаје. А познато је да је планктон најзначајнији произвођач кисеоника. Други по значају произвођач кисеоника на планети су алге у океанима, које такођер рапидно нестају токсичним деловањем нано честица алуминијум оксида. Није без значаја ни податак да је услед таложења тих нано материјала из атмосфере тло постало 10 пута више базно него што је некада било.
Али, оно што је потенцијално најопасније са том операцијом геоинжењеринга је да се наночестицама не само алуминијума, него и других елемената и једињења као што су цинк оксид или титанијум оксид, може манипулисати са оним електромагнетним пољима, чије се фреквенције сада мере у гига херцима, а такођер и глобалном свеприсутном микроталасном трансмисијом. Оно што нас чини сензитивним на вај-фај и електромагнетну радијацију су управо нано честице метала које се акумулирају у нашим телима. То је нарочито важно за алуминијум који када се таложи у ћелијским митохондријама чини их осетљивим на вај-фај. Али не само што на тај начин митохондрије постају минијатурне антене, него топлота која се у том процесу ослобађа чини непоправљиву штете у ћелијском ДНА.
Ти клинови нису почели да се закуцавању јучер. Према тврдњама Дејна Вигингтона, поткрепљеним архивским снимцима и оригиналним документима те операције гео и климатског инжењеринга су започете одмах после Другог светског рата у поларним регионима, да би се интензивирале и прошириле на остале делове планете током деведесетих прошлог века. Затим су презентирани такођер документовани подаци да је од 1977. америчка војска извела 239 биолошких тестова из ваздуха над појединим деловима земље без знања и сагласности грађана. Што су више те операције и тестови изазивали негативних ефеката на климу и системе који подржавају живот на Земљи, њихов интензитет се појачавао, што би могло да делује запањујуће и невероватно, али не и за Дејна.
Јер, он тврди: „Знамо из психоанализе да су они на власти патолошки зависни од моћи којом располажу, те да им због тога много шта недостаје у њиховом психолошком профилу, међу којима је најважнији потпуни недостатак разумевања последица својих дела. Они су толико зависни од власти и моћи да се просто не могу зауставити, нити ће се икада зауставити, уколико им се неко не успротиви.”
Све у свему, у филму је пружено довољно убедљивих доказа који показују да се планета не уништава глобалним загревањем, како тврде глобалистичке елите, него је они сами уништавају својим операцијама модификације климеометањем сунчевих зрака да продру до површине Земље запрашивањем атмосфере нано честицама, а затим кориштењем микроталасне трансмисије помоћу 5Г, којом време претварају у веома моћно оружје. Шумски пожари, суше, зимске непогоде у крајевима са суптропском климом, хурикани, торнада и поплаве, који се све чешће догађају у многим деловима света, представљају примере милитаризације климатског инжењеринга. У филму је указано да ти тајни програми узрокују далеко више болести смрти од било којег вируса.
У филму се са својим беседама попут неких сведока у некој имагинарној криминалној истрази непрестално смењују ликови из војног, политичког и научничког естаблишмента који су или директно учествовали, или су пак кроз вршење својих некадашњих и тренутних функција добро упознати са суштином операција гео и климатског инжењеринга, које се деценијама у тајности спроводе.
Bill Vander Zalm, бивши премијер најзападније канадске провинције Британске Колумбије, David O. Carpenter PhD, директор института за здравље и средину и професор здравствених наука, Charles Jones. пензионисани бригадни генерал америчке војске и некадашњи пилот у операцијама извиђања и праћења времена и климе, Catherine Austin Fitts, некадашња чланица председничког кабинета Џорџа Даблју Буша, Richard H. Roelling, пензионисани генерал мајор америчке авијације, Kristen Meghan Edwards, бивши експерт америчке авијације за био средински инжењеринг, Allan Buckmann, који је некада радио у оделу америчке авијације за праћење времена, а касније као биолог у калифорнијском оделењу за праћење понашања риба, дивљачи и осталих животиња, Rosalind Peterson, која је некада радила за USDA и била задужена за праћење узгоја пољопривредних култура, Paul Hellyer, бивши канадски министар одбране, те Christine Trame, доктор биофизике, се сви заједно са Дејном Вигингтоном слажу да је крајње време да се сазна и тачно утврди шта се све догађа око нас и зашто, апелујући да се шири масовна свест о том изазову самоуништења живота на планети, пошто климатски инжењеринг није лек за планету, него болест и клетва, тако да је потребно што пре нешто учинити док смо живи, јер када нас нестане биће касно. Али и поред забринутости сви се искрено надају да ће тај проблем бити решен и да ће планета опстати.
Др Дитрих Клингхарт
А ту наду да можда ипак има спаса, барем за неке, од тих злосутних и апокалиптичних наговештаја које се назиру након пажљивог гледања Дејновог филма понудио је Др. Дитрих Клингхарт (Dr. Dietrich Klinghardt, MD, PhD), један од оних сведока и протагониста те хорор приче. И он је, попут аутора филма, након што је схватио дубину и димензије опасности која се са самога неба надвила над човечанством, сву своју енергију, докторску стручност и експертизу посветио напорима да помогне онима који су већ страдали и покушајима да пробуди свест и позорност оних који тек треба да дођу на ред.
На основу својих вишегодишњих истраживања Др. Дитрих Клингхарт сматра да се дејство разних нано честица на челу са алумимшнијумом, којима се запрашује атмосфера и које се свакодневно спуштају на површину Земље, завршавајући у телима људи и свих осталих живих бића, знатно појачава у присуству живе и глифосата. С обзиром да је жива, захваљујући загађењима ваздуха и вакцинама преко којих се редовно убацује у људске организме, већ постала њихов саставни део, а сличан је случај и са глифосатом, оном контроверзном хербициду за који његов произвођач, чувени Монсанто, тврди да је безопасан, а чије присуство је доказано у 80% узорака мокраће америчких грађана, онда се може наслутити каква нас судбина чека у ближој и даљој будућности.
Да та судбина није ни мало ружичаста могу да укажу резултати једног експеримента који је обавио Dr. Boyd, Haley, PhD, чије резултате Дитрих Клингхарт користи у својим анализама и предвиђањима. У том експерименту доктор Бојд је прво у културу ћелија мозга додао алуминијум. Након 24 сата ништа се значајније није догодило. Када је у исту културу додао живу, након 24 сата само 35% ћелија мозга било је живо. Међутим, када је у културу додао алуминијум и живу заједно након 24 сата све ћелије мозга биле су мртве. Слични експерименти су вршени са поменутим глифосатом са истоветним резултатима у погледу ефеката заједничког дејства са алуминијумом.
А што се самог алуминијума тиче његова улога у тајним пројектима интоксикације човечанства је сигурно веома значајна јер је лабораторијским анализама крви помоћу специјалних тестова утврђено да је концентрација алуминијума у узорцима људске крви сто пута већа од осталих састојака авионских запрашивача. А што је још значајније његов проценат у крви аутистичне деце је 300-400 пута већи од концентрације следећег сумњивог елемента. Што све недвосмислено показује да је алуминијум кључни састојак плана дегенерације човекових можданих функција, а да му у томе итекако помажу жива и глифосат у процесу који би се могао назвати смртоносна синергија. А не треба заборавити ни већ раније поменуту електромагнетну радијацију високих фреквенција из свеприсутних технологија које користе микро таласе, о чијој важној улози у том пројекту се Дитрих Клингхарт у потпуности слаже са Дејном Вигингтоном.
Паразити као сламка спаса
Међутим, и поред свега наведеног Дитрих Клингхарт ипак тврди да човек као врста може преживети тај злочиначки подухват који је у пуном замаху. У томе му могу помоћи паразити који у већој или мањој мери обитавају у његовом организму. Ми чак и не знамо, нити смо свесни, колико врста и у коликом броју су паразити присутни у нама. Тренутно не постоје поуздани тестови помоћу којих би се то утврдило. Дитрих Клингхарт, који је иначе токсиколог по специјалности, сматра да се само 1% паразита присутних у нашим телима може открити помоћу лабораторијских тестова. А можда је тако и боље, јер да знамо колико их је, вероватно би се борили против њих и не знајући да су они, поред проблема које нам могу понекад правити, у суштини веома корисни за наше организме.
Количина паразита у нашем организму је индикатор присуства различитих токсичних материја. Што је више паразита, више је и тих отрова, јер они поседују способност да упијају те материје у своје организме, чистећи тако наше организме од тог опасног терета. Чини се да је природа све уредила на веома елегантан начин. Обдарила нас је физиолошким и биолошким савршенством, помоћу којих наша тела беспрекорно функционишу, а за све оне опасне материје, које ипак успеју да продру у организам, подарила нам је паразите да нас чисте од њих.
Због тога Дитрих Клингхарт предлаже да се према паразитима опходимо веома пажљиво, то јест да не покушавамо да их по сваку цену елиминишемо, већ да прихватимо парадигму да су они, попут бактерија у нашим цревима, веома корисни, и да са њима треба да живимо у симбиози. Јер, у крајњој линији, како је речено, они су она сламка спаса или прикладно средство уз помоћ којега сваки од нас, уколико га користи на правилан начин, може да преживи и да се докопа оне златне милијарде. А тај начин се према Дитриху састоји у томе да с времена на време детоксификујемо наш организам тако што ће мо, користећи природне, а никако фармацеутске начине, пажљиво одстранити паразите, али као целе организме, не уништавајући их, јер ће у том случају сви они отрови, које су наши вредни савезници паразити почистили, ипак остати у нашем организму.
Епилог
На почетку краја још једне узбудљиве холивудске приче, која се са екрана преселила у стварност, није на одмет поновити Дејново запажање да онај који стоји иза свега овога, оркестрирајући поменуте тајне операције, савршено разуме на који начин све то делује на људска тела. А да га то ни најмање не забрињава показали су David Keith и Ken Caldera, двојица водећих геоинжењера те операције, који се појављују у филму и који су тврдили да се 10-20 милиона тона различитих нано честица избаци из авиона у атмосферу сваке године, а да истовремено нису извршена никаква истраживања о могућем штетном утицају тих товара на здравље људи и живог света на планети.
Због тога се неодољиво намеће утисак да је читава планета подвргнута процесу еутаназије, то јест лаганог умирања, замаскираног спашавањем од такозваних климатских промена, које се у ствари вештачки изазивају да би послужиле као погодно анестетичко средство помоћу којег ће се то умирање учинити не само лакшим, него и заслуженим. А под тим анестетичким средствима се могу слободно подразумевати и све оне операције под лажним заставама, као што су пландемије, денацификације и прикључења одбеглих острва матици. Тек толико да страхова, напетости, узбуђења и замајавања не недостаје, како би се могло умирати не само лако и заслужено, него и неприметно.
А да би се квалитет узбуђења одржао на холивудском нивоу осим оних стратосферских манипулација климатском инжењерингом приређују се, и то све чешће, представе климатских хорор шокова, као што су: суше, шумски пожари, хурикани, торнада, снежне мећаве, где им место, али и време није, те поплаве са бујицама које носе аутомобиле, камионе, па чак и куће и омање зграде, какве нису виђене још од оног старозаветног потопа. Прича се не баш гласно, да не чују они озлоглашени „факт чекери”, да се те представе реализују уз помоћ оне злосутне мреже дуготаласних антена позната као HAARP (The High Atmospheric Auroral Research Project), затим Икс-банд радара (Sea-Based X-Band Radar), лоцираних на морским површинама и специјалних радарских станица Нексрад (Nexrad – Next Generation Radar), кориштењем технологијеултра ниских фреквенција (ULF), плазма сочива, атмосферске јонизације и пиезоелектричне индукције, које је, како се такођер не баш гласно прича, пре скоро једног века изумео Никола Тесла.
Да би се стекла целовита слика о озбиљности времена у којем смо се нашли, треба узети у обзир да се онај поменути старозаветни потоп догодио пре нешто више од 13 хиљада година, како причају писци алтернативне историје и преисторије, мада их мало ко слуша, и био је четврти у низу великих катаклизми које су се догађале задњих шездесетак хиљада година, у просеку сваких 12-15 хиљада година. Уколико се прати та правилност у учесталости катаклизми, онда испада да она следећа само што се није десила. Стога ће љубитељи теорија завера имати прилике да заиста уживају у праћењу завршница и исхода ових најновијих, које се дешавају под окриљем Дејновог гео и климатског инжењеринга. А посебно да виде да ли ће за оне који, захваљујући паразитима и оним протоколима доктора Дитриха Клингхарта, све то преживе, остати ишта од планете да би имали на чему да поново почну испочетка, као што се дешавало након оне четири претходне катаклизме.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savija-eutanazija-planete/?_rstr_nocache=rstr415630519db7448b