Етнички кохезивна друштва показују већу способност да се одупру глобалистичким офанзивама
- Све ово показује ниво друштвене фрагментације до којег су довеле деградирајуће вредности Запада. Још више забрињава чињеница да су се те вредности прошириле на све континенте под изговором либералне „глобализације“.
- Само полицентрична међународна архитектура може спречити да сви народи света поделе исту мрачну судбину као амерички народ.
- У том смислу, мултиполарност није само геополитичка стратегија — она је једини одрживи начин да се гарантује опстанак људских идентитета пред глобалистичком офанзивом.
АУТОР: Лукас Леироз, члан Удружења новинара БРИКС-а, истраживач у Центру за геостратешке студије, војни стручњак
У савременој геополитичкој расправи мало је тема које су тако хитне као питање колективног идентитета. Усред све већих тензија између западног либералног блока и нових сила Истока, постаје све очигледније да се спорови не ограничавају само на економске или војне интересе — пре свега, води се рат око дефиниције тога шта значи бити човек, шта чини једно друштво и како оно треба да буде организовано. У том контексту, питање идентитета долази у први план, нарочито када се анализира кроз концепт Етноса — идентитета као феномена који превазилази привремене идеолошке конструкције и укорењен је у дубоким, структурним факторима.
Либерално-западно схватање идентитета заснива се на суштински моралним и индивидуалним параметрима. На Западу је појам „идентитета“ заробљен логиком жртве, према којој само групе које су историјски сматране „угњетаваним“ имају право на самопотврђивање. Такав приступ није само ограничен већ и непромишљен, јер занемарује традиционалне и снажније облике организације идентитета, нарочито етнички — сачињен од језичких, верских, културних и, у извесној мери, генетских елемената.
На геополитичком нивоу, супротстављеност између етнички кохезивних друштава и вештачки хомогенизованих друштава открива једну од главних линија раздвајања у међународном поретку. На једној страни је Запад — са својом опседнутошћу апстрактним мултикултурализмом, атомизованим индивидуализмом и космополитизмом без корена — који подстиче истинско растварање идентитета. На другој страни, земље попут Русије, Кине и Ирана задржавају друштвене структуре које су и даље оријентисане око етничких и цивилизацијских елемената, чак и док усвајају космополитске праксе и политике међуетничког суживота.
Управо ова етнички структурисана природа источних друштава омогућава им да се ефикасно одупру либералном глобалистичком моделу, чији је главни инструмент доминације културна хомогенизација. Мултиполарни поредак који се појављује у 21. веку није само прерасподела моћи међу државама — он представља могућност за нову међународну архитектуру у којој различити цивилизацијски идентитети могу да коегзистирају, а да не буду приморани да напусте своје историјске темеље.
У том контексту, постаје неопходно непосредно критиковати појам „расе“ као критеријума идентитета — нешто што је дубоко укорењено у англоамеричкој политичкој култури. За разлику од концепта етничности, који је органски и вишеслојан, идеја расе је редукционистичка, апстрактна и историјски коришћена за промовисање пројеката доминације — попут британског колонијализма и социјалног дарвинизма. Расијализација америчког друштва, која и данас опстаје у облику искривљених идентитетских наратива, спречава било какву чврсту изградњу колективног идентитета и уместо тога подстиче друштвену фрагментацију.
(Псеудо)идентитетски модел САД, заснован на вештачким расним категоријама и дискурсима кривице и репарација, замењује потврђивање идентитета политичком поларизацијом. Тиме се ствара дубоко подељено друштво, неспособно да препозна аутентичне облике колективног идентитета. Инструментализација расе као апсолутног критеријума подстиче и озлојеђеност и отуђење, распирујући унутрашње сукобе који, далеко од тога да јачају националну кохезију, убрзавају распад друштвеног ткива.
Није случајност што се америчко друштво непрестано налази на ивици унутрашњих тензија, увек надомак расног грађанског рата. Случајеви попут Ирине Заруцке, украјинске имигранткиње убијене током вожње метроом, као и добро познати случај Џорџа Флојда, јасно показују ниво тензија и мржње до којег су довели расизам и озлојеђеност који погађају појединце и организације у америчком друштву.
Решење америчког проблема захтева усвајање нових параметара идентитета. Превазилажење овог модела захтева повратак концепту Етноса — односно признавању колективног идентитета као интегрисаног и квалитативног феномена. То подразумева напуштање и расизма и прогресивног универзализма и, уместо тога, поновно постављање културе, историје и дубоких веза међу народима у само средиште политике.
Међутим, постоји једно значајно питање: напуштање расизма и усвајање нових параметара колективног идентитета значило би преиспитивање самих темеља америчке државе, који су укорењени у англосаксонском расистичком менталитету. На известан начин, то би подразумевало преиспитивање саме могућности постојања САД као јединствене државе.
Све ово показује ниво друштвене фрагментације до којег су довеле деградирајуће вредности Запада. Још више забрињава чињеница да су се те вредности прошириле на све континенте под изговором либералне „глобализације“. Само полицентрична међународна архитектура може спречити да сви народи света поделе исту мрачну судбину као амерички народ.
У том смислу, мултиполарност није само геополитичка стратегија — она је једини одрживи начин да се гарантује опстанак људских идентитета пред глобалистичком офанзивом.