- Одговор Атине је оштар и недвосмислен: турске одлуке немају правно утемељење. Ниједна држава не може једнострано да проширује своју јурисдикцију на међународна мора како би стварала свршен чин.
- Потпуно супротно пиратској тактици Анкаре, грчке заштићене области установљене су строго унутар грчких територијалних вода, представљајући неоспорно вршење националног суверенитета.
- Покушај Турске да искористи морске паркове како би додатно „посивела“ Егејско море само минира постојећу атмосферу и све евентуалне канале комуникације.
Црвени аларм! Ердоган игра крајње агресивну игру отимања Лимноса и Кастелориза посредством наводних „морских паркова“. Провоцира око F-35, док Атина коначно блокира ветроелектране.
Турска је пронашла ново средство за промовисање свог ревизионизма у Егејском мору и Источном Средоземљу, а то није ништа друго до наводна заштита животне средине. Одлука Анкаре да најави оснивање два турска морска парка у областима од грчког сувереног интереса представља јасну, подмуклу дипломатску замку чији је циљ de facto наметање концепта „Плаве домовине“.
У тренутку када палата Максимос и Министарство спољних послова подижу зид према турској провокативности, на унутрашњем плану стављају се потписи на нови Посебни просторни план за обновљиве изворе енергије (ОИЕ), чиме се коначно ставља кочница на стихијско постављање ветроелектрана и соларних панела, које је изазвало побуну локалних заједница.
Подмукли Ердоганов план под еколошким плаштом
Анкара ништа не препушта случају. Копирајући грчку иницијативу о морским парковима, Ердоганова влада пожурила је да исцрта сопствене линије на карти, назвавши их „Национални морски парк Фетије–Каш“ и „Национални морски парк Северног Егеја“. Координате ових паркова, међутим, откривају потпуно грабежљиве намере турске државе.
Први парк окружује простор западно од Имброса и Тенедоса, увлачећи се као клин између Самотраке и Лимноса. Циљ је очигледан: наставак вишедеценијских настојања Турске да елиминише утицај грчких острва приликом утврђивања континенталног појаса.
Други удар долази у Источном Средоземљу, на морском простору који се протеже од североистока Родоса до Анталијског залива, уз покушај да се Кастелоризо потпуно опколи. Министарство спољних послова јасно ставља до знања да Турска покушава да успостави „режиме заштите“ у међународним водама изван својих територијалних вода, грубо кршећи међународно право.
„Црвена линија“ Атине
Одговор Атине је оштар и недвосмислен: турске одлуке немају правно утемељење. Ниједна држава не може једнострано да проширује своју јурисдикцију на међународна мора како би стварала свршен чин. Потпуно супротно пиратској тактици Анкаре, грчке заштићене области установљене су строго унутар грчких територијалних вода, представљајући неоспорно вршење националног суверенитета. Покушај Турске да искористи морске паркове како би додатно „посивела“ Егејско море само минира постојећу атмосферу и све евентуалне канале комуникације.
Коначно „блокирање“ самовоље у области обновљивих извора енергије
Док је геополитички покер у пуном јеку, влада повлачи стратешки потез на унутрашњем плану посредством новог Просторног плана за обновљиве изворе енергије, који се одмах потписује. После жестоких реакција које трају годинама, државни механизам принуђен је да уведе ред у неконтролисано ширење енергетских пројеката по планинама и равницама земље.
Нова, строга ограничења дефинисана су на следећи начин:
- Ветроелектране: Уводи се апсолутна забрана њиховог постављања на надморским висинама изнад 1.200 метара, чиме се штите нетакнути планински масиви. Истовремено се уводи обавезна безбедносна удаљеност од најмање 1.200 метара од насеља.
- Фотонапонски системи: Коначно се забрањује њихова изградња у шумама, шумским подручјима, као и на земљишту високе пољопривредне продуктивности, чиме се штити примарни сектор Грчке.
- Подручја Natura 2000: Уводе се изузетно строги критеријуми за искључење одређених подручја (нарочито у зонама посебне заштите), како би се зауставила индустријализација осетљивих екосистема.
Овај развој догађаја има за циљ да разјасни ситуацију и обезбеди зелену транзицију, а да се притом природни пејзаж и квалитет живота локалних заједница не жртвују на олтару профита.