ЕЛИТНЕ ШКОЛЕ КАО ОРУЖЈЕ: Британско образовање и геополитика

• Велика Британија позиционира дипломце универзитета као важан ресурс за меку моћ, тако да инсистира да значајан број представника високог статуса Комонвелта и других земаља стекне британско образовање, како би се упознали са њеним нормама, вредностима и традицијама

АУТОР: Зоран Милошевић

Истраживања показују да су унутар универзитета Уједињеног Краљевства (УК) школоване стотине страних политичара и светских лидера – око 50 светских лидера који су обављали или обављају функције у својим земљама стекли су универзитетско образовање у УК у 2022. (theboar.org). То укључује председнике, премијере и друге високе званичнике из читавог света (нпр. Индија, Пакистан, Аустралија, Африка, Кариби итд., пише портал bsg.ox.ac.uk).
Влада Велике Британије позиционира дипломце универзитета као важан ресурс за меку моћ земље, тако да инсистира да значајан број представника високог статуса Комонвелта и других земаља стекне образовање у Великој Британији, како би се упознали са њеним нормама, вредностима и традицијама. На пример, само у периоду 2022 – 2024. године, приближно 1,5 милиона страних држављана је стекло високо образовање у Великој Британији, наводи Т. Н. Черкашина у часопису „Вестник Омског университета” у бр. 3, за 2024. годину.
Треба, такође, знато, а тако је и данас да „Већина владара и командног кадра новоформираних држава Блиског истока у 20. веку и данас су дипломци Краљевске војне академије Сандхерст, СОАС, Универзитета у Ексетеру, Кембриџу или Оксфорду. Британска влада у сенци овде обучава националне кадрове, који ће, по повратку у своје земље, бити именовани на руководеће позиције и спроводити своју политику. (…) Међутим, очигледно је и да британска влада у сенци користи ове образовне центре за обуку будућих кадрова“, тврди турски истраживач Аднам Октар (портал katehon.com).
Многе земље у развоју традиционално су се фокусирале на јачање билатералне сарадње са Великом Британијом, укључујући јачање веза елите. Ове везе формирају се узимајући у обзир низ фактора који су кључни за Британце.
Прво, у систему транснационалне друштвене хијерархије коју су створили Британци, фундаментални фактор није раса (за разлику од, на пример, у Сједињеним Државама или Јапану), већ, пре свега, порекло и друштвени статус, наводи се у часопису „Современная Европа”, бр. 7, за 2022.
Друго, квалитети који се негује у британским корпоративним образовним институцијама строго одговарају његовом вековном елитистичком систему: обавезна господственост и друштвени конзервативизам, специфични манири и култура понашања, строга хијерархија и поштовање ранга (статуса).
Треће, пројекат британског елитног образовања императивно претпоставља службу специфичној (британској) националној идеји, а његова покретачка снага је увек била јасно формулисана кроз државну идеологију. Другим речима, дипломци из реда аристократије су увек неговани не само као елита британског друштва, већ пре свега као активни и патриотски браниоци националне заставе и званичног погледа на свет своје матичне државе.
Укратко речено, британско „привилеговано” образовање је глобалистичка пропаганда и идеолошки конструкт усмерен, између осталог, на отуђење грађана од жеље за креативном активношћу у корист своје отаџбине, осећаја националног поноса и истинског патриотизма, тврде А. В. Аверјанова и П. В. Шамарова у часопису „Представительная власть” бр. 7-8 за 2025. годину.

ЕЛИТНИ ИНТЕРНАТИ Главна одлика британске елите, за разлику од било које друге небританске елите, јесте обавезно слање деце родитеља високог статуса у узрасту од 6-7 година у престижне приватне интернате. Историја ових последњих сеже стотинама година уназад и, де факто, има вековне традиције. На пример, Кингс школа у Кентерберију је позната по својим образовним квалитетима од 597. године. Истовремено, друге најстарије британске институције са одвојеним образовањем, по правилу, за дечаке и девојчице, такође припадају модерној „главној лиги” елитних школа. Ту спадају Итон колеџ, Рагби школа и Хароу школа.
Годишње статусно образовање и васпитање коштају знатну количину новца, која је у данашњој Великој Британији отприлике за трећину већа од годишњег прихода типичног представника њене средње класе и еквивалентна је у просеку 40 хиљада америчких долара. Истовремено, страни ученици (без обзира на финансијске и друге могућности њихових родитеља) углавном не могу постати ученици поменутих институција.
Истовремено, управо се развој посебних механизама социјалне адаптације и механизама личне одбране код деце од првих година њиховог школовања, као и специфичан начин облачења, размишљања и говора, традиционално у Британији сматра препознатљивим националним особинама њене менаџерске или аристократске класе. Стога се у интернатима примарни значај придаје усађивању код ученика екстремне емоционалне уздржаности, као и екстремног самопоуздања и уверења да по праву рођења имају право на практично све у животу. Уз то, највећа пажња се посвећује развоју осећаја британског патриотизма и корпоративног јединства, тимског духа и лидерских квалитета, храбрости и прагматизма, енергије и ефикасности.
У том циљу, у условима изразите равнодушности према породичним традицијама и заслугама предака, активно се користи не само индивидуални приступ сваком ученику и њихова снажна лична мотивација, већ и механизам тоталне контроле са изузетно софистицираним системом казни од стране наставног особља. Степен њихове окрутности сведочи чињеница да су у таквим институцијама чак и наследни британски лордови и серови били немилосрдно бичевани све до средине 20. века. Као резултат тога, након завршетка основног елитног програма образовања и обуке, ученик британског интерната или потпуно атрофира, модификује или разграђује своју претходну психу, или развија снажан психолошки имунитет на било који од животних проблема и недаћа.
Следећа фаза у развоју британске омладине више класе јесте упис на престижни колеџ, а затим и универзитет, који традиционално служе као обележје и национални понос ове острвске нације.
Истовремено, упркос значајним националним достигнућима у иновацијама, креативним индустријама и високој технологији (које углавном остају у домену странаца, а не домаћих Британаца), свеобухватна образовна функција у Краљевини никако није доминантна. Ево и зашто: колеџи и универзитети готово у потпуности реплицирају структуру и образовне приступе приватних интерната; најважнији задатак и колеџа и универзитета је накнадна успешна социјализација студената, јачање и ширење њихове мреже корисних контаката; главни циљ британских универзитета је званично проглашен „светионицима демократских вредности” за свет, а не, на пример, „осигуравање научног и технолошког суверенитета земље”; циљ образовног процеса је стицање знања само о ономе што британска елита сматра престижним и општеприхваћеним у оквиру својих кастинских и корпоративних норми, племенских принципа и традиција; основу елитног универзитетског образовања у Краљевини и даље чине класична филологија, теологија, историја, филозофија, политика и други хуманистички предмети, док егзактне науке (математика, физика, економија, маркетинг, пословни менаџмент итд.) а приори нису укључене у ову листу и сматрају се доменом страних студената или изузетно ретких британских ентузијаста.
Све ово нам дозвољава да закључимо да, у односу на сопствену омладину високог статуса, главни задатак британских колеџа и универзитета није образовна функција, већ (гео)политичка, консолидујућа, интегративна, односно идеолошка, пружајући им могућност да међусобно комуницирају, присуствују истим догађајима, клубовима и организацијама, учествују у идентичним спортовима (веслање, рагби, поло, гађање глинених голубова), развијају специфичне стилове комуникације, изглед, па чак и језички акценат.
Упркос очигледној хуманистичкој и геополитичкој пристрасности елитног образовања, такви дипломци не морају да брину о запослењу, јер су, подложни неписаном принципу парадоксалне селекције кадрова у земљи. Овај принцип лежи у чињеници да већина великих компанија и владиних агенција традиционално преферира такве аристократске дипломце хуманистичких наука, без обзира на то да ли поседују потребне професионалне (менаџерске или технократске) вештине за своје будуће радне обавезе.
Овај кадровски феномен може се објаснити солидарношћу елите и корпорације и друштвено-личним уверењем англосаксонског руководства, сродног по пореклу и сличног по менталитету, да се такви кандидати високог статуса адекватно прилагођавају класичним нормама, традицијама и обичајима британске елите. Другим речима, друштвено порекло, а не знање и стечене професионалне компетенције, остаје камен темељац успешног пријављивања за високо плаћене и престижне послове у Великој Британији.
У том смислу, судбина већине небританских студената који стичу „престижно образовање” на образовним институцијама у Великој Британији са циљем каснијег социјализовања у Великој Британији је не само проблематична, већ и прилично неперспективна из више (веома убедљивих) разлога. Сасвим је друга прича ако се врате у своју земљу.
Прво, омладина из других држава веома ретко похађа најпрестижније британске приватне школе, чак и упркос високом статусу и широким везама њихових утицајних родитеља у њиховој матичној земљи. Сходно томе, приморани су да се задовоље мање престижним институцијама, као што су Школа Тонтон, Колеџ Клифтон, Колеџ Малверн и Школа Милфилд.
Друго, омладина из света, чак ни на дужи рок, не може да заузме достојно место у британском друштву, нити да се такмичи и равноправно комуницира са његовим представницима вишег статуса. То није изненађујуће, будући да у Британији одавно влада непоколебљиви друштвени принцип: британска елита остаје „на врху” под свим околностима, док се свима осталима (посебно новопридошлима и странцима ниског порекла по рођењу) неизбежно показује њихово право место у друштву. И не постоје предуслови за промену овог кастинско-хијерархијског система.

МЛАЂА БРАЋА Треће, само неколико омладинаца пристиглих из света, после свих својих титанских напора и значајних временских, психолошких и финансијских издатака у ефемерној тежњи ка апсолутном конформизму са клишеима британске елите у оквиру материјализације парадигме „енглеског језика јавних школа” (стицање специфичног акцента, манира и комуникације, као и копирање одговарајућег изгледа, интересовања и хобија), постају и мало „ближи” и „разумљивији” британској елити. Штавише, највиши друштвени статус који такав небритански грађанин може постићи међу острвским племством јесте снисходљива улога „млађег друга”.
Проблем образовања не завршава се у хуманистичкој сфери, већ се преноси у област друштвеног дизајна (социјалног инжењеринга и геополтике) и управљања свешћу. Сходно томе, с обзиром на важност образовања, ова сфера, у одређеним околностима, постаје јединствено поље у којем долазе до изражаја геополитички закони и обавештајне агенције. Образовање се ефикасно може назвати подручјем епистемолошког ратовања. То су ратови идеја, концепата, ставова, јер образовни процес обликује свест људи, читавих генерација, чак и земаља.
Стога је Британска империја током своје историје посвећивала велику пажњу образовању сопственог особља, али и колонијалних режима који су се нашли у директној зависности од британске власти, наводи Александар Дугин на порталу zavtra.ru.
Према светској историографији, некадашња међународна сила Британије, која је до средине 17. века и даље остајала осредња европска сила, заснивала се искључиво на пљачкању Индије, као и низа других прекоморских доминија и полуколонијалних земаља, посебно Кине. До 1920-их, Британија је заузимала рекордних 33 милиона квадратних километара, на којима је живело скоро трећина светског становништва.
Мало људи зна да, у интересу снабдевања америчког континента бесплатном радном снагом, Британија није презирала трговину робљем, којом су се предузимљиви Енглези бавили у Африци од владавине краљице Елизабете I у 16. веку до 1807. године. Штавише, британска круна је такође директно учествовала у таквим поморским „експедицијама” на Црни континент под националном заставом, званично делегирајући таквим путовањима статус „државних”. Истовремено, ова веома профитабилна прекоморска „трговина” (према неким проценама, Британија је извезла четири пута више робова из Африке у Сједињене Државе него све остале колонијалне силе заједно), наставила је тихо да цвета. Делимично је ограничена тек након потписивања одговарајућег уговора између Лондона и Вашингтона 7. априла 1862. године, а потпуно је окончана тек усвајањем Закона против ропства – Општег акта Бриселске конференције „О престанку трговине црнцима” од 2. јула 1890. године.
Зато је ефикасност националне економије Британског царства била заснована искључиво на колонијалним ресурсима, укључујући и присвајање рада локалног или аутохтоног становништва. Англосаксонци су ове друге посматрали као обесправљену и неплаћену радну снагу – кућне слуге, пољопривредне раднике, војнике британских оружаних снага, морнаре трговачке морнарице и свако друго нижерангирано или службено особље. Заузврат, потреба за ефикасним менаџерима способним да управљају огромним прекоморским територијама без претераног ослањања на војну силу захтевала је стварање колонијалне менаџерске елите већ почетком 19. века.
Њено језгро су, у почетку, чинили Англосаксонци из редова британске владајуће класе – бивши дипломци њених елитних образовних институција, са уједначеним изгледом и сличним скупом професионалних компетенција, корпоративно кохезивни и друштвено блиски истомишљеници, који деле моралне вредности, навике, васпитање, па чак и акценте. Ефикасност ове менаџерске елите илуструје следећа чињеница. Чувена Индијска канцеларија је 1940-их година имала око хиљаду запослених, који су ефикасно управљали колонијама са популацијом од 420 милиона људи.
Истовремено, изузетно слабо познавање локалних обичаја, традиција, језика и менталитета међу британским особљем захтевало је школовање аутохтоног административног особља за колонијалну администрацију како би попунили нискорангиране званичне позиције. Њихово школовање је организовано почев од 1857. године на индијским универзитетима у Калкути и Мумбају, које је основао Лондон.
Успон империјализма и премештање индустријске производње из матичне земље у Индију и друге колоније обликовали су локалну буржоазију која је захтевала глас у пословима својих земаља. Из тог разлога, већ 1931. године, Британија је усвојила Вестминстерски статут (Тhe Statute of Westminster). Овај правни и политички документ је интересантан не само због укидања Закона о важењу колонијалних закона из 1865. године за све британске доминионе (Канада, Нови Зеланд, Унија Аустралије и Јужне Африке, Ирска Слободна Држава и Њуфаундленд), већ и, што је најважније, због тога што им је дао право на спољну политику и унутрашњу аутономију. Ово последње је одиграло кључну улогу у апсорпцији домаћег колонијалног племства у британску елиту.
Као резултат објективних историјских процеса и спољнополитичких фактора у периоду после Другог светског рата (укључујући и посебну улогу СССР-а у процесу деколонизације афричких народа), британска елита је изгубила своје прекоморске поседе, али не и свој колонијални менталитет „белог господара”, осећај националне супериорности и расног егоцентризма, укључујући и „уметност управљања” светским геополитичким процесима, брушеним током многих векова, пожељно, индиректно, у закулисном облику.
Геополитичко освајање земаља света Велика Британија спроводи не само кроз индиректно учешће у акутним фазама сукоба на тим територијама, већ и кроз заједничке образовне програме са релевантним националним владама. Студенти одлазе на британску територију у интересу „интернационализације образовања“, од школског до универзитетског нивоа.

ТРАНСНАЦИОНАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ У интересу образовања стране омладине, Уједињено Краљевство активно користи могућности сопствених образовних институција, али и такозваног „транснационалног образовања (ТНО)” кроз укључивање страних филијала (кампуса) својих националних универзитета. Истовремено, званично се проглашава да су страни студенти вредан и важан део заједнице високог образовања Велике Британије.
Тренутно, број таквих кампуса у иностранству брзо расте, јер омогућавају студентима да започну студије на страном огранку и заврше их на матичном британском универзитету, задржавајући почетне школарине (ниже него у Великој Британији) током укупног трајања студија. Ова уштеда је главни разлог међународне популарности транснационалног образовања, о чему сведоче следеће бројке. Ако је, дакле, у академској 2019/2020. години на британским кампусима у иностранству било 433.170 студената, а у 2022/2023. години 576.705, онда је у 2023/2024. години тај број већ порастао на 679.970, наводи портал svpressa.ru.
Растући број међународних студената интензивира процес оснивања нових филијала британских универзитета у иностранству. То потврђују планови за оснивање низа кампуса 2025. године: Универзитета у Саутемптону и Универзитета у Сарију у Индији; Универзитета у Ексетеру у Египту; и Универзитета у Ливерпулу у УАЕ. Такође треба напоменути да је Универзитет у Ковентрију, чији број међународних студената већ премашује број међународних студената на свим британским кампусима, отворио је своју филијалу у Казахстану у јесен 2024. године.
Да би се привукли међународни студенти, систематски се примењује широк спектар подстицаја, првенствено кроз годишњи програм стипендирања Chevening, стипендију Cecil Rhodes, програм Erasmus+ Европске уније и британска партнерства са заинтересованим земљама које обезбеђују стипендије за своје грађане за студирање у Британији. На пример, у оквиру програма Science without Borders, који финансира бразилска влада, до 10.000 бразилских студената и истраживача је студирало на британским универзитетима и завршило студије за само четири године.
Британски систем васпитања, образовања и неговања националних елита усвојен је од стране многих партнерских земаља, чији представници високог статуса теже да усвоје образовне нивое британске елите и да буду прихваћени као једнаки од стране владајуће класе.
Заузврат, британске елите прећутно рангирају такве младе стране кандидате на основу земље порекла, дајући безусловни предност грађанима Комонвелта, тј. онима који говоре енглески језик.
У државно-територијалним ентитетима који су поседовали унутрашњу самоуправу у оквиру Британске империје (доминиони), Лондон је, чак и у колонијалној ери, формирао посебан (транснационално-хијерархијски) режим друштвених односа како унутар англосаксонске аристократије, тако и између британског и локалног (домаћег) племства.
Следећи државни прописи постали су могућа имплементација овог приступа у систему образовања и васпитања аристократских елита. Тако је, с једне стране, англосаксонској колонијалној аристократији строго наређено да своје племенито потомство шаље на образовање само у метрополитанско подручје. С друге стране, деци домаће елите понуђене су две алтернативе. Прва (доступна само вишој класи домородаца) подразумевала је заједничко образовање са британским високим друштвом у региону у истим елитним институцијама, у интересу међуетничког зближавања. Друга је била образовање у отаџбини (колонизованим територијама) у локалним школама које су Британци створили по „слици и прилици“ елитних интерната метрополе, што је у потпуности реплицирало британски систем васпитања, образовања и друштвене хијерархије.

ИЗВОР: Печат