ДУВАЊСКО ПОЉЕ И ЛАЖНА КРУНИДБА ХРВАТСКОГ КРАЉА ТОМИСЛАВА

Једну Српкињу је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њим, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

– Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

Мислав ХОРВАТ, ФБ

• Постојање краља Томислава треба да докаже да су Хрвати у односу на Србе историјски старији, изграђенији и више укорењен народ јер исти је своје највеће висине доживео четири века пре Срба (јер је тад имао најмоћнијег владара у историји) на простору који је  (Дувањско поље и цела БиХ) одувек био његов, а на који су се Срби доселили, а самим тим и отели земљу Хрватима

АУТОР: Александар Мандић

Ових дана из западног суседства је стигла вест да се Хрватска и Хрвати у БиХ припремају за обележавање 1100 година од како се први хрватски краљ Томислав те 925. године на Дувањском пољу крунисао за хрватског краља. Прича о хрватском краљу Томиславу и његовом крунисању на Дувањском пољу је један од угаоних каменова хрватске националне свести и стожерна тачка тврдње о хиљадугодишњем постојању хрватске државности. Међутим, да ли је заиста прича о хрватском краљу Томиславу основана? Готово заборављени српски интелектуалац Антоније Фарчић (1890 – 1975) је у својој расправи ,,Да ли је постојао краљ Томислав” изнео низ аргумената који су говорили у прилог томе да хрватски краљ Томислав никада није ни био краљ, а чак је упитно и само његово постојање. Међутим, у овом тексту ће се тежиште ставити на један битан моменат у овој причи, а то је прича о крунисању краља Томислава на Дувањском пољу. Одакле прича да је краљ Томислав крунисан на Дувањскок пољу и који су разлози за ширење те приче? Да кренемо по реду.

Први који је изнео тврдњу да је Томислав крунисан на Дувањском пољу јесте хрватски историчар и политичар Иван Кукуљевић Сакцински (1816 – 1889). Тврдњу Сакцинског је следио и хрватски историчар Вјекослав Клаић (1848 – 1929) који је познат по томе што је комплет становништво БиХ са све Рашком прогласио за Хрвате. Са друге стране, било је хрватских историчара као што су Фрањо Рачки и Фердо Шишић, који су сматрали да је прича о крунисању Томислава на Дувањском пољу потпуно неутемељена, а на њиховом трагу је био и Лексикографски Завод из Загреба који је у својој Енциклопедији Југославије навео да је прича о крунисању на Дувањском пољу плод рада Сакцинског који је ту причу заснивао на нејасним подацима из Летописа Попа Дукљанина. Међутим, крунисање краља Томислава односно прича о истом веома се допала црквеним круговима у Хрвата као и историчарима који су били у тесној вези са римокатоличком црквом. Црква је споменуту причу третирала као доказану историјску чињеницу и то је била полазна тачка за велики хрватски национални пројекат звани хиљадугодишњица хрватског краљевства односно хрватске државности.

Потреба да се обележи хиљадугодишњица настанка хрватског краљевства на Дувањском пољу први пут је саопштена 1906. године у листу ,,Хрватски Браник” који је тад излазио у Сремској Митровици. Према неким подацима, оваква иницијатива је потекла од загребачког надбискупа Антуна Бауера, али убрзо је једна личност дала печат читавом том пројекту и то толики да се највећим делом тај пројекат везује за њега. Реч је о дувањском жупнику и потоњем ватреном усташи фра Мији Чуићу (1882- 1959), те стога би требало који ред посветити овом римокатоличком свештенику.

Фра Мијо Чуић рођен је у селу Буковици на Дувањском пољу 1882. године. Његова породица је дала неколико фрањеваца. Световно име му је било Иван. Завршио је фрањевачку гимназију на Широком Бријегу, а теолошке студије је завршио у Мостару и Фулди. У фрањевачки ред је примљен 1900. године, а заређен је за свештеника 1905. године. Службовао је Хумцу и у Мостару да би 1914. године био именован за дувањског жупника. Био је србомрзац и већ по убиству Франца Фердинанда је за Србе остао упамћен по злу. Наиме, према сведочењу дувањског хоџе Мехмеда Пехливановића, фра Мијо је служио мису за покој душе аустроугарског престолонаследника, а потом је одржао проповед. Он није био присутан тој проповеди, али одмах по завршетку мисе, народ је почео разјарено да напада дувањске Србе и њихову имовину. Деловао је на антисрпским основама за све време трајања Краљевине СХС и потоње Краљевине Југославије, а за њега се везује да је био један од одговорних како за физичко истребљивање тако и за католичење Срба са Дувањског поља по успостави НДХ. Велики број Срба је тврдио да је фра Мијо био неприкосновени ауторитет међу дувањским римокатолицима и да је управо користећи тај ауторитет код своје пастве распиривао мржњу према Србима. Фра Мијо је на крају догурао до министарства правде и богоштовља НДХ као повереник и мисионар за превођење православног живља на католичку веру. По завршетку рата, поведен је кривични поступак против њега који је окончан доношењем осуђујуће пресуде на основу које се фра Мијо осуђује на смрт, али му је та казна преиначена у казну затвора у трајању од 18 година. Ипак, услед погоршања здравственог стања, пуштен је на слободу 1953. године, те је до краја живота био прикован за кревет. Умро је 1959. године.

Фра Мијо, као што је споменуто, је најпознатији по припреми обележавања хиљадугодишњице хрватског краљевства. Он 1917. године предлаже да се на Дувањском пољу изгради базилика и спомен дом. Оснива се и Централни дувањски одбор у Загребу који предузима конкретне потезе. Фра Мијо 1918. године одлази у Америку где је пуне четири године скупљао новац за градњу. Иако је био србомрзац, то му није представљало препреку да финансијску помоћ за градњу цркве затражи од краља Александра који му је ту молбу и услишио. Надбискуп Бауер је пројекцију базилике поверио Друштву ,,Браћа Хрватског Змаја”, а један од његових истакнутих чланова и писац Милутин Мајер (1874 – 1958) ће дати свој допринос у уобличавању мита о крунидби. Наиме, Мајер је тврдио да је крунисање извршено у селу Конгори које је име добило по Конгресу који је ту одржан поводом Томиславовог крунисања, а ткакође је навео да је село Липа добило име по томе што се Томислав крунисао испод једне липе на чијем месту је настало село. На крају, 08. јула 1924. године, положени су темељи базилике. Полагању темеља су присуствовали мостарски бискуп Алојзије Мишић (познат по томе што је 1932. године тражио од своје пастве да престану са прославом крсних слава под изговором да је реч о штетном обичају који финансијски исцрпљује породице. Потпуно је јасно да је прави разлог томе да се избрише било каква веза и памћење са пређашњим српским пореклом) и бањалучки бискуп Јозо Гарић. Базилика је на крају изграђена 1940. године, а 1925. године одржана је прослава хиљадугодишњице хрватске државности широм Краљевине СХС (махом на просторима са хрватском већином, али чак и другде, као на пример, у Петроварадину. Спомен на ту прославу подсећа плоча на цркви Светог Јурја која се налази подно Петроварадинске тврђаве). Фра Мији се приписује да је својим деловањем довео до распаљивања хрватског националног жара јер је својом енергијом и фанатичном упорношћу подстакао велики број хрватских организација, јавних радника и других појединаца да се у исти укључе. На крају, Дувно је променило име у Томиславград. Хрвати тврде да се то десило 1925. године и да је то управо урађено у част краља Томислава. Са друге стране, Милан Каран тврди да је град добио име Томиславград по принцу Томиславу Карађорђевићу 1928. године, а да су Хрвати поновним враћањем тог имена 1990. године навели да је то због краља Томислава. На крају, поставља се питање, због чега је баш Дувањско поље изабрано за причу о крунидби? Могло би се рећи да постоје три разлога.

Први, причом о крунидби се хоће доказати да је Дувањско поље, али и цела Босна и Херцеговина, исконски хрватски, римокатолички простор, на којем је присуство српског, али и муслиманског елемента вештачког карактера и које је узроковано сеобама (хрватске конструкције о досељавању Срба које су Турци спроводили) или освајањима тог простора (од стране муслимана).

Други разлог је, а који је тесно повезан са првим јесте тај да се хоће доказати да су Хрвати стари, државотворни и историјски утемељен и давно формиран народ

Трећи разлог је тај да у изградњи хрватског националног пројекта, Хрвати су морали имати свог цара Душана! Наиме, хрватски национални пројекат се градио и гради као супротност Српству. Међутим, он из Српства преузима доста елемената од којих бих издвојио четири:престони град као магнет окупљања, језик, питање највећег владара у историји и питање националног свеца и заступника пред Богом. Дакле, ове четири тачке би били интегративни чиниоци код Хрвата. Другим речима, ако Срби имају Београд, свој језик, цара Душана и Светог Саву, онда и Хрвати морају да имају свој Београд, свој језик, свог цара Душана и свог Светог Саву. Посебна анализа сваке од ових тачака би изискивало писање посебног текста тако да ћемо се задржати на једном питању. Какве везе имају Томислав, цар Душан и Дувањско поље?

Реч је о томе, а то ватиканским инжињерима народа није могло да промакне, да је цар Душан боравио на Дувањском пољу 1350. године. Наиме, улазећи у сукоб са босанским баном Стефаном Другим Котроманићем, Душан са војском стиже у западне крајеве и на Дувањском пољу поставља логор док је остале војводе упутио у поход широм западних страна. Цар Душан је на Дувањском пољу био 1350. године и тада су му се поклонили изасланици бројних градова укуључујући и изасланике из приморских градова.

Дакле, отуда прича о крунидби на Дувањском пољу. Цар Душан је боравио на Дувањском пољу и то је римокатоличкој цркви био одличан материјал за прављење приче о Томиславу. Знајући да је цар Душан био најмоћнији српски владар, римска црква се упустила у прављење хрватског цара Душана који је био најмоћнији владар у десетом веку са све неоснованим причама како је исти имао војску од 100.000 пешака и 60.000 коњаника. Постојање краља Томислава треба да докаже да су Хрвати у односу на Србе историјски старији, изграђенији и више укорењен народ јер исти је своје највеће висине доживео четири века пре Срба (јер је тад имао најмоћнијег владара у историји) на простору који је  (Дувањско поље и цела БиХ) одувек био његов, а на који су се Срби доселили, а самим тим и отели земљу Хрватима. На крају, прича о крунидби треба да у ропотарницу историје и српског националног памћења одведе исконско СРПСКО ПРИСУСТВО НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ које је потврђено управо боравком цара Душана на Дувањском пољу, али и тиме да су православне богомоље постојале на том простору као и то да су преци данашњих римокатолика покатоличени махом крајем 17. и почетком 18. века. О томе говоре извештаји римокатоличких мисионара…..

Напослетку, а што се тиче осталих споменутих елемената хрватског националног пројекта, записаће се који редак другом приликом……