Београдски “Учитељ“ октобра 1911. Публиковао је некролог великом српском добротвору:
“Пок. Димитрије био је један од најугледнијих трговаца београдских и дугогодишњи народни посланик. По доброти срца свога и бистрини ума свога, а благодарећи свом добром имовном стању, које је сам стекао, пок. Димитрије био је добротвор многих хуманих и патриотских друштава, па и нашег Учитељског Дома, приложивши за њ 300 динара. Да би и после своје смрти остао велики добротвор, он је тестаментом својим, оставио 100.000 дин. од којих ће се – после 82 године — кад порасту на 272 милијуна, подићи у Великом Градишту, месту његова рођења, болница и сиротињски дом, и да се помаже омладина. Оставио је 20.000 дин. од чијег ће се прихода сваке године, о Св. Димитрију, оденути сиротни ученици Савске основне школе у Београду, Трговачком Фонду 3.000 динара и 2.000 дин. Трг. Омладини. Разним друштвима 5.000 дин. — Свега 130.000 дин. Покојни Димитрије је помагао и културни напредак наше отаџбине. Велики новчани завод — Београдска Задруга — и Српско Бродар. Друштво, великим делом су и његова творевина. Бог да му душу прости! Вечан му спомен!“
Његова кћер Јелена (1879–1972), била је удата за Игњата Ј Бајлонија “млађег“. Имали су две кћери: Милицу (1900–1971), удату за др Радивоја Спиридоновића, и Марију (1902–1987), удату за Александра М. Николајевића (1900–1975), директора Општег банкарског друштва, и два сина: Јакова и Димитрија, који су се одмах запослили у Пивари. Димитрије – Мита Игњата Бајлони (1906–1946), по струци је био инжењер и све време је радио у Пивари. Био је ожењен Наташом. Како Ненад Лукић даље наводи у раду ПАРНА ПИВАРА „ИГЊАТ БАЈЛОНИ И СИНОВИ“ 1888–1946, Др Радивоје Спиридоновић је био супруг Милице И. Бајлони, са којом је имао сина Срђана. Родом је био из Шапца и био је хирург а Др Вукота Божовић је био је супруг Ане Ј. Бајлони. Родом је био из Подгорице и био је први домаћи хирург који извршио операцију промене пола. Умро је у немачком заробљеништву у логору Меминген, 23. марта 1944. године.
БАЈЛОНИ, Игњат Ј., индустријалац, гувернер Народне банке (Београд, 20. VI 1876 – Београд, 22. VII 1935). Син Јакова. Завршио Државну трговачку школу у Београду и абитуријентски курс Трговачке академије у Бечу. Као партнер укључио се у фирму 1897. Створио је најмодернију пивару у Србији и једну од првих фабрика у Београду, која је користила електричну енергију. Био је потпредседник Српског бродарског друштва (1905), члан Надзорног одбора (1906) и Управног одбора Народне банке (1909), Трговачког фонда и Хипотекарне банке (1911), председник Удружења београдских индустријалаца од оснивања (1908), члан Управе (1911) и председник Индустријске коморе (1914), као и председник филијале Прве хрватске штедионице у Београду. У I светском рату био је делегат министра војног за снабдевање храном. По ослобођењу Србије 1918. постао је директор Дирекције за привредну обнову и снабдевање земље и обновио фабрике. Био је члан одбора при Министарству трговине и индустрије за накнаду ратне штете од Немачке, председник Централне индустријске корпорације (1922) и Самосталне монополске управе (1923). Изабран је за вицегувернера и гувернера Народне банке (1928–1934).
ЛИТЕРАТУРА: Историја Београда, III, Бг 1974, Н. Вучо, „Бајлонова пивара у Скадарлији 1880–1941″, ГГБ, 1976, XXIII; М. Костић, Успон Београда, Бг 1994.
Далибор Денда *Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)
Музеј Велико Градиште:
“Портрет Димитрија Ћирковића (1843 Велико Градиште- 1911 Београд) који је урадио Никола Милојевић у техници уље на платну 1904. године је пред вама.
Успешно бављење трговином гвожђарских производа допринело је да је крајем 19. века Димитрије Ћирковић био један од најуспешнијих трговаца у Србији.
1888 године постаје члан уставотворног одбора за формирање новог нацрта устава краљевине Србије. Члан је управе народне банке и Београдске задруге. Један је од иницијатора и подпредседник оснивачког одбора Српског Бродарског Друштва. Од оснивања СБД-а 25. августа. 1891. године па све до своје смрти 1911. године Ћирковић је био председик управног одбора овог друштва. Одликован је:
- Орден Таковског крста 4. степена 1889. године
- Орденом Румунске круне 3 степена 1894. године
- Орденом Таковског крста 3 степена 1896. године.
Његов син Алекса Д. Ћирковић је био члан Управног и надзорног одбора Градиштанске банке, што значи да нису прекидли контакт са местом рођења Великим Градиштем. Неколко повеља, диплома, указа, које је један од најбогатијих Србина рођени градиштанац добијао и од династије Обреновић и од династије Карађорђевић говори о његовој успешности бављења својим послом.
Када гледате Србију из угла Димитрија Ћирковића ви ћете видети Велико Градиште-Дунав и Београд, и схватити да је све питање амбиције и судбине…“
Корени фамилије Ћирковић досезали су и до Кладова
Кладово као и суседна Кладушница за своје име могли би благодарити околности да се ради о идеалним локацијама за истовар терета, његово ускладиштење, сортирање и најзад претовар у велике бродове способне за пловидбу ка Црном мору. Постоје историјски извори који документују постојање великих складишта-камарашија- и на подручју Џеџерца (Давидовац), насеља које се граничи са Кладушницом, преко пута важних дунавских острва.У документу упућеном из магистрата нахије Поречке 25.априла 1832. У Ада Кале Осман паши, споменут је и бродовласник из Кладушнице Ђорђе Лападат поводом примедбе да није у портпуности исплатио дуговање за купљену лађу од Николче Павловића из Београда… У Кладушници је живео и огранак фамилије знаменитег београдског велетрговца Ћирковића, како спомиње Коста Јовановић у својим истраживањима (Димитрије Ћирковић, оснивач Првог српског паробродског друштва 1891, члан управног одбора Београдске задруге за међусобно помагање и штедњу 1890.г, један од утемељивача Руско-српског клуба 1902)…
У руском језику “кладоваја“- смочница, остава, спремиште, “клад“- пртљаг, терет, као и у српском “склад“, “складиште“ термини су изведени из заједничког корена, изворне старословенске речи “класти“, “кладати“- стављати, полагати, налагати, метати, што нас води и до термина “клас“- израђати /Кладушница је била идеално место за искоришавање матице Дунава ради трансфера робе до прекодунавског места Скела Кладовеи, што би чинило неминовним одговарајуће складишне просторе/.
Други сегмент овог израза, у смислу стасавања, важећи за зидање, што чини савремено значење руске речи “кладка“, асоцира и на постојање неке старије грађевине на тлу средњевековног Кладова, у чему, како је претходно показано, ово подручје не оскудева. Словенских корена могла би бити и румунска реч cladus– “зграда“; “грађевина“ , која живљу влашког порекла у Кладушници и Кладову није била страна.
У попису становништва и имовине среза Кључког 1863.г.(Историјски архив Неготин 2005) евидентирано је 92 домаћинства, међу њима и:
36.Раду Кирко, земљеделац стар 65 г, домаћица Марија 60 г, синови Јон 33, Илија 24 г, кћери Стана 18 г и Илинка 14 г./“Јон Ћирко“ означен је и као “одабрани проценитељ“/;
39.Маринко Кирко, земљеделац стар 48 г, син Александар 13 г, кћи Стана 21 г.
Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“,одредница о Кладушници:
“Ћиркуљешти (Ћирковићи), Јовањдан, су из Македоније и веле да су истог порекла са Ћирковићима у Београду и Великом Градишту“.
Остало су бразде у водама Дунава.
https://www.facebook.com/photo/?fbid=810405010872143&set=pcb.810408957538415
АУТОР: Ранко Јаковљевић, Кладово