- Пут борбе против зла у филму јесте да Хрват Нико заједно са Јеврејином Михом, који је успео да побегне из аутобуса, одлазе у партизане, док је главни фашиста Италијан Тони убијен.
- Пошто је Никова сестра Ана била удата за Тонија и чекала његово дете, то је значило да се могао очекивати наставак филма у будућности.
- Комунистичка власт је после рата одузела богатијим Србима имовину. Упркос томе да су Срби а највише Срби католици живе у Дубровнику, да је сам филм сниман по књизи Србина католика, њих нигде нема у филму ако изузмемо једино путнике у аутобусу.
- У томе је филм “Окупација у 26 слика” следио тадашњу политику хрватског комунистичког руководства.
- По њима Срба у Дубровнику нема. То што је РТС приказала филм дан за даном два пута може да значи да још жале за Титовом Југославијом. У Сарајеву је отворен Музеј филма “Валтер брани Сарајево”.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Филм “Окупација у 26 слика” приказан је 30.5.2024. на Другом програму РТС. Била је реприза сутрадан 31.5.2024. на Трећем програму РТС без најаве (у програму је писало само филм). Док сам гледао филм покушавао сам да га анализирам. Време у ком је настао филм била је година 1978. Титова власт се хвалила да је њен највећи успех био измирење братских народа. У ствари била је тада диктатура која је сузбијала свако другачије мишљење. Њихово измирење се сводило на то да је писало у уџбеницима да је Јасеновац логор смрти, да су јаме бетониране и на њих су стављени текстови да се ту налазе жртве фашистичког терора, без назнаке о националности фашиста. Није снимљен ни један филм о страдању жртава усташког терора током НДХ. Изузетак који потврђује правило био је филм „Девети круг” са темом о страдању једне Јеврејке у НДХ. Власт се водила начелом далеко од очију, далеко од срца. С једне стране Хрвати се нису бунили против самог постојања Југославије, а власт их није подсећала на усташке злочине у НДХ. На пример култни филм “Валтер брани Сарајево” из 1972. У филму није приказан ниједан усташа, иако је Макс Лубурић управљао Сарајевом у НДХ. Филм “Окупација у 26 слика” одступа од свих тадашњих ратних филмова због сцена усташког иживљавања у аутобусу. Предпостављам да је комунистичка власт после Маспока хтела да подсети хрватску јавност да може да приказује усташке злочине на филмовима ако се буду бунили против Југославије. Филм је био изузетак који је потврђивао правило. У свему осталом филм је био у матрици идеологије тадашње кинематографије. Иако је филм сниман по књизи Мате Јакшића “Дубровник 1941” , који је био Србин католик, у филму скоро да нема Срба. У филму се спомињу само Италијани, Хрвати, Јевреји, Руси и један Чех. Главне личности биле су Хрват Нико, Италијан Тони и Јеврејин Михо. Предратни живот је приказан као идила коју пресеца рат. У том делу филм највише одступа од стварности. Дубровник је тада био у Бановини Хрватској где је трајала хајка на све југословенско и српско.
Споменик Гундулићу
Власт ХСС је присталице Југославије а то су делом били Срби, отпуштала. Маса света морала је да се исели из Дубровника. Не само православни, него и католици и муслимани. Власт ХСС је вршила притисак на раднике Србе католике вршећи хапшења у којима су уз полицију учествовали чланови Заштите. Екстреман елеменат како је српски лист “Дубровник” називао усташе манифестовао је по улицама славећи Павелића и протестујући приликом посете бана Шубашића. Исписивали су своје пароле по зидовима. Све то није била никаква идила. Али онда се није могло представити у филму да су усташе биле малобројни изроди хрватског народа. Није приказан ни 27 март 1941. у Дубровнику. Главни део филма је време окупације. Тад је почињала драма у филму. Од главних личности Италијан постаје фашиста, Хрват антифашиста који се са оцем приклања комунистима, а Јеврејин је жртва расних закона. Натпис на вратима на улазу у школу мачевања под новим режимом био је “Јеврејима и псима улаз забрањен”. Одузимана им је имовина и морали су да носе ознаке да су Јевреји. Нису тада само комунисти били антифашисте. Уз комунисте постојале су у тадашњем Дубровнику и присталице Краљевине Југославије, које се у филму не спомињу. У филму постоје Италијани који се приклањају тада фашистичкој Италији, Хрвати у усташким униформама и руски емигранти. Срба има једино у жртвама из аутобуса. Углавном су били анонимни, сем жандарма који тражи да им се суди по закону. Усташа је као одговор читао наредбу у коме се спомињу Срби без обзира на вероисповед, да их могу одмах побити. Осталим Србима, који су остали анонимни, је укуцан ексер у главу. Усташе су прозивале Јевреје и Хрвате. Нико од усташа у аутобусу није ни питао да ли има Срба. Србин као жандар може у филму да подсећа на то да су по комунистима жандари били носиоци великосрпске хегемоније. Пут борбе против зла у филму јесте да Хрват Нико заједно са Јеврејином Михом, који је успео да побегне из аутобуса, одлазе у партизане, док је главни фашист Италијан Тони убијен. Пошто је Никова сестра Ана била удата за Тонија и чекала његово дете, то је значило да се могао очекивати наставак филма у будућности. Комунистичка власт је после рата одузела богатијим Србима имовину. Упркос томе да су Срби а највише Срби католици живе у Дубровнику, да је сам филм сниман по књизи Србина католика, њих нигде нема у филму ако изузмемо једино путнике у аутобусу. У томе је филм “Окупација у 26 слика” следио тадашњу политику хрватског комунистичког руководства. По њима Срба у Дубровнику нема. То што је РТС приказала филм дан за даном два пута може да значи да још жале за Титовом Југославијом. У Сарајеву је отворен Музеј филма “Валтер брани Сарајево”.