- Идеја „управљања Земљиним системом” постала је чак и академска дисциплина, иако је углавном скривена од шире јавности.
- Ова агенда представљена је свету око 1970. године, када је Римски клуб објавио извештај под називом Границе раста.
- Први циљ био је стварање наратива према којем климатске промене, деградација животне средине и исцрпљивање природних ресурса представљају егзистенцијалну претњу човечанству, како би се јавност уплашила и навела да финансира и прихвати нови скуп приоритета.
АУТОР: др Мерил Нас
Проширила сам излагање које сам одржала 1. јула на симпозијуму организације Feds 4 Freedom и додала графичке прилоге. Изнела сам и доказе који поткрепљују моје тврдње.
Оно о чему смо данас до сада слушали — и о чему ћемо наставити да слушамо — није скуп међусобно одвојених проблема. Све је то један исти проблем: светска дубока држава покушава да уједини читав свет под једном светском владом и развила је многобројне механизме контроле како би остварила тај циљ. Значајан део те иницијативе јесте настојање да све наше институције престану да нам служе.
Према мом мишљењу, оно што сте чули о суштинским проблемима у образовању, здравству, пољопривреди, државној регулативи, медијима, цензури и пропаганди представља део исте агенде.
Идеја „управљања Земљиним системом” постала је чак и академска дисциплина, иако је углавном скривена од шире јавности.
Ова агенда представљена је свету око 1970. године, када је Римски клуб објавио извештај под називом Границе раста.
Први циљ био је стварање наратива према којем климатске промене, деградација животне средине и исцрпљивање природних ресурса представљају егзистенцијалну претњу човечанству, како би се јавност уплашила и навела да финансира и прихвати нови скуп приоритета.
Други циљ био је коришћење међународних организација, као што су Уједињене нације и Светска здравствена организација, ради постепеног одузимања овлашћења појединачним државама, под изговором заштите животне средине. Уједињене нације имају више од 30 агенција спремних да се укључе и уведу прописе и порезе међународним привредним гранама, као што је бродарство, што се сада заиста и дешава. УН чак желе да успоставе сопствени правни систем.
Основане су и друге нове мултилатералне организације како би обезбедиле „управљање” за све нас.
Истовремено су у Сједињеним Америчким Државама успостављена невладина тела како би се овлашћења преусмерила са државних, окружних и локалних власти. Један од механизама за то било је „планирање”. Савезне државе усвајале су законе којима су општине обавезиване да израђују детаљне и дугорочне планове развоја својих градова и насеља. Пошто већина градова није имала потребну стручност или запослене који би то могли да ураде, често су прихватали шаблонске планове које су обезбеђивале државне агенције или консултанти, а који су, сасвим случајно, били усклађени са политикама које је желела дубока држава.
Савети влада (Councils of Government – COGs) и организације за метрополитанско планирање (Metropolitan Planning Organizations – MPOs) представљају облик недемократске власти који преузима функције од законито изабраних државних и локалних органа, уз финансирање из грантова савезних држава и федералне владе. Моћ и финансирање овог пројекта расту још од шездесетих година 20. века. Пројекат подразумева стварање нових организација чији се чланови именују, а над којима грађани немају непосредну контролу.
Погледајте ово.
Ево како те организације описују саме себе. Молим вас, прочитајте.
Европска унија применила је сличну стратегију постепеног проширивања својих надлежности како би стекла овлашћења која су раније припадала националним државама. Најпре се усвоји разуман закон о заштити животне средине. Међутим, с временом се домет првобитног закона проширује, све док не почне да задире у имовинска права и грађане кошта знатно више него што се првобитно очекивало.
Мрежа Натура 2000 заснивала се на Директиви Европске уније о птицама из 1979. године, чији је првобитни циљ био једноставно очување дивљих врста птица. Међутим, временом је од држава захтевано да одреде минималне површине биодиверзитета на својој територији, да их штите и обнављају, иако то земљиште може бити у приватном власништву. Ова заштићена подручја сада чине 18 процената укупне копнене површине Европске уније. Циљ је да се тај удео до 2030. године повећа на 30 процената, а на крају на 50 процената.
Током деведесетих година прошлог века пандемије и биолошко ратовање додати су овој агенди као додатни значајни механизми, нарочито вакцинација, за остваривање циљева дубоке државе — централизацију моћи, контролу становништва и стварање технократског система управљања. Годинама сам пратила како се америчка влада и свет односе према овим питањима. Дуго сам се питала зашто су грип и биолошко ратовање толико тесно повезани у финансирању и у начину на који их влада третира, иако су ми деловали као две потпуно различите ствари.
Сада разумем да већ 23 године постоји настојање да се птичји грип, односно авијарна инфлуенца H5N1, представи као страшна претња, иако је, према подацима Светске здравствене организације, укупно усмртио мање од 500 људи. Садашњи помоћник генералног директора УН Џереми Фарар био је у самом средишту овог ширења страха и наводно је био један од откривача првог случаја инфекције људи вирусом H5N1 у Вијетнаму. Први случај заразе људи вирусом H5N1 откривен је 1997. године, након чега је он постао механизам за повезивање грипа, против којег сваке године примамо наводно безопасну вакцину, са озбиљним пандемијама и биолошким ратовањем. Могао је да буде представљен као тешка претња кад год је то било потребно, чему смо управо присуствовали. То је Сједињене Државе коштало милијарде долара и довело до убијања више стотина милиона пилића, а све се завршило чим је дошло до промене на месту председника.
Џереми Фарар је, као директор фондације Wellcome Trust, такође био један од главних финансијера и креатора клиничких испитивања Recovery и Solidarity, током којих су, у раним данима ковида, хиљадама пацијената даване превелике дозе хидроксихлорокина. На тај начин су, према ауторки, жртвоване стотине невиних људи како би се зауставила употреба овог лека и обезбедило да се против ковида користе вакцине. Он и Бил Гејтс били су оснивачи Коалиције за иновације у области спремности за епидемије — CEPI, која је предводила настојања да се будуће вакцине, уз врло ограничена испитивања, уведу за само 100 дана. Фарар је такође имао централну улогу у достављању, како их ауторка назива, отровних вакцина против ковида земљама у развоју кроз иницијативу COVAX.
Запослени у CEPI-ју изложили су свој план у часопису New England Journal of Medicine.
Морис Стронг руководио је Конференцијом Уједињених нација о животној средини одржаној у Стокхолму 1972. године, која је створила оквир за глобалистички план.
Основан је Светски економски форум, заједно са програмом Младих глобалних лидера, како би се одговарајући људи поставили на одговарајуће положаје. Током осамдесетих година прошлог века исти људи, а нарочито Морис Стронг и Гро Харлем Брундтланд у оквиру УН, развили су концепт одрживог развоја, а затим и циљеве одрживог развоја.
Када су глобалисти усвојили пандемије и биолошко ратовање као део своје агенде, вакцине су постале најважније средство. Деведесетих година федерална влада и америчка војска развиле су план за увођење 75 различитих вакцина против свих претњи биолошког ратовања. Тим вакцинама требало је да буде вакцинисан готово сваки припадник војске. Званично наведени циљ био је стварање „супервојника” који би могли да наставе да делују у условима биолошког рата. То је био веома амбициозан захтев — или бајка. Гледано из данашње перспективе, човек се пита да ли је стварна намера можда била слабљење војне силе.
Министарство одбране САД је 1998. године започело општу вакцинацију војника против антракса, иако ниједна војска никада није била нападнута антраксом. Антракс се не преноси са човека на човека и веома га је тешко употребити у војне сврхе. Међутим, вакцина је имала дозволу, а назив антракс био је добро познат након Заливског рата и изазивао је страх међу војницима. Након тога је 2003. године уведена вакцина против великих богиња. Обе вакцине биле су веома опасне и изазвале су снажан отпор. Ипак, обе се и даље користе у војсци.
Иначе, вакцина против антракса била је веома стара. Рок употребе јој је истекао, а затим је више пута продужаван и мењан. Америчкој Управи за храну и лекове — FDA — годинама није било дозвољено да изврши инспекцију фабрике у којој је вакцина производила, јер инспектори нису били вакцинисани, па је војска практично контролисала саму себе. Када је FDA коначно ушла у фабрику 1997. године, након више од десет година, одмах је затворила постројење и ставила у карантин девет милиона од укупно 11 милиона постојећих доза. Међутим, војсци су остављена два милиона доза.
Те две милиона доза, које су даване у три наврата током једног месеца, а затим у укупно шест доза током наредних годину и по дана, довеле су, према ауторки, до обољевања око 100.000 војника. У вакцинама су се могле видети честице, гљивичне и бактеријске наслаге, као и делови материјала од затварача. Како је ово било могуће? Декларација донета на основу Закона PREP уклонила је сваку одговорност произвођача, а произвођача је, у сваком случају, обештетио и заштитио секретар Војске САД.
Године 1976. догодила се лажна епидемија свињског грипа, током које су произвођачи вакцина први пут добили заштиту од одговорности. Након што је вирус погодио неколико војника у Форт Диксу у Њу Џерзију, епидемија је престала и вируса више нигде није било у тренутку када су вакцине биле спремне. Међутим, наши неустрашиви федерални здравствени званичници нису могли да дозволе да вакцине пропадну, па су их ипак пустили у употребу међу становништвом, а да никоме нису саопштили да инфекција коју је вакцина наводно требало да спречи више није постојала.
Затим је 1986. године усвојен Национални закон о повредама изазваним вакцинама у детињству, којим је заштита од одговорности проширена на све вакцине које Центри за контролу и превенцију болести — CDC — препоручују деци. До 2004. и 2005. године уведено је одобрење за хитну употребу — EUA — а затим је на снагу ступио Закон PREP, који је омогућио широку употребу експерименталних медицинских производа, без обзира на то да ли су били испитани.
Било је довољно прогласити одређену претњу и да неко процени како ће производ донети више користи него ризика. Треба ли уопште рећи да је ово потпуно преокренуло америчко регулисање лекова и вакцина? До 2016. године заштита од одговорности проширена је и на све вакцине препоручене током трудноће.
Није постојала стварна потреба за оваквом заштитом од одговорности, док су постојали снажни разлози да се она не уведе: свака убрзано развијена вакцина још од 1976. године имала је озбиљне безбедносне проблеме. Поред тога, Министарство одбране је већ давало војницима експерименталне вакцине, углавном без њиховог информисаног пристанка, а да притом није сносило никакву одговорност. Чула сам за многе припаднике оружаних снага који су примили „вакцине против маларије” и вакцине против других болести за које није постојала ниједна одобрена вакцина. Војно особље је одувек представљало затворену и здраву популацију погодну за испитивање вакцина, и у Сједињеним Државама и у иностранству.
Али, суштина је следећа.
Вакцине немају смисла као средство за одговор на биолошко ратовање или пандемије, јер је за њихов развој и доказивање безбедности потребно превише времена. До тренутка када вакцина буде развијена, пандемија или биолошки напад обично су већ окончани. Оно што је заиста потребно јесу лекови којима се таква стања могу одмах лечити. Међутим, лекови су занемаривани, а вакцине промовисане, уз заштиту од одговорности и веома површна испитивања, како би могле да буду уведене што је брже могуће.
Зашто би то било тако? Једино објашњење до којег могу да дођем јесте да глобалисти који желе да преузму контролу над светом желе могућност да нам нешто убризгавају и да су желели да се сви навикнемо на годишње вакцине против грипа — вакцине помоћу којих се не може стећи колективни имунитет. Према томе, ваша вакцина заправо не помаже другим људима.
Уопштено говорећи, вакцине против грипа су у најбољем случају ефикасне између 30 и 40 процената, а уопште нису ефикасне у спречавању смртних исхода или хоспитализација код особа старијих од 65 година. Међутим, вакцине против грипа научиле су нас да сваке године послушно станемо у ред за вакцинацију. Оне су такође служиле као средство за испитивање различитих платформи вакцина на становништву које тога није било свесно.
Чак се и данас неке вакцине против грипа производе у ћелијама војничког црва, неке у ћелијама псећих бубрега, док друге садрже различите адјувансе. Током прошле сезоне у Сједињеним Државама било је доступно девет различитих вакцина против грипа.
Наравно, немогуће је знати шта се налази у шприцу. То смо научили током ковида. И са тим ћемо се увек суочавати у будућности.
Ево још неколико разлога због којих су пандемије и биолошка безбедност толико привлачне онима који желе да владају светом.
Профитне марже су високе. „Биолошка безбедност” пружа изговор за стварање или проширивање недемократских управљачких тела, од којих нека могу да врше притисак на националне државе да уведу обавезну вакцинацију. Релативно мала улагања „филантропских” организација, од неколико милијарди долара, могу њиховим руководиоцима обезбедити одлучујући утицај на политике у вези са пандемијама.
У припремама за пандемије налази се много новца. То је Дивљи запад потрошње у здравству…
ЗАТО ШТО нико не зна:
- шта ће бити потребно;
- колико ће производња производа коштати;
- колико доза треба купити;
- да ли ће те дозе икада бити употребљене.
У међувремену, ваша влада ће обезбедити заштиту од одговорности, тако да ни дизајн производа ни квалитет производње произвођачу неће представљати значајну бригу, ако га уопште буду занимали.
ИЗВОР: https://www.globalresearch.ca/remarks-feds-4-freedom-symposium-july-1/5932485