Пирамида испред улаза у Српску академију наука и уметности у Кнез Михаиловој улици у Београду, постављена 1995. године, приликом изложбе Свет мерења у Великој галерији САНУ. Званично обележава географски положај Београда. На њој су уцртане стране света, гравитационо убрзање и географска дужина и ширина. Формално образложење за њено постављање гласило је: „Мало је знаменитости у нашем граду које су посвећене науци, а ово је једна од њих.“ (Фото: Викимедија)Аутономија
- Аутономија Универзитета, која је требало да обезбеди аутентичност његовог стваралаштва, служила му је као средство за одбрану своје јаловости и пуне зависности од иностраних средина
25. XI 1968.
Недуго после Првог светског рата Цвијић и други приметили су да је Београдски универзитет изгубио своју интелектуалну аутономију, да је изгубио свој стваралачки замах и да је постао расадник репродукованих туђих идеја. За разлику од периода пре тог рата, када је Универзитет био посвећен сопственој култури, када се страним културама бавио као извором информација, и када је стварао оригинална и изузетна дела, у послератном раздобљу почеле су да се јављају голе репродукције страних извора. Потпуним преузимањем иностраних, већ објављених идеја и становишта, произашлих и као проблем и као интерпретација из страних култура, Београдски универзитет стварно се почео бавити туђим културама и иностраним историјским оквирима. Привидно, то је била „наука“, и то „модерна“, а стварно је то претворило Београдски универзитет у преносну станицу иностраних визија света. Са интелектуалног становишта то је значило преовлађивање менталитета медиокритета, који истовремено није допуштао развој оних који су тежили аутентичном стваралаштву. Слика ствари се заокружује показаном и доста систематичном тежњом да се тај менталитет репродукује кроз механизме избора у звања на Универзитету. Она друга, општа јавност у култури добрим делом је задржала аутономно суђење и аутентичност критеријума; била је донекле критична према ономе што се дешава на Универзитету, али он је имао своју пуну политичку и административну аутономију, и окупљени и добро организовани медиокритети нису се много освртали на оно што други о њима мисле. Тако се дошло до једног од многих наших парадокса у међуратном времену: општа и пуна аутономија Универзитета, која је требало да обезбеди његову интелектуалну аутономију и аутентичност стваралаштва, служила му је као средство за одбрану своје јаловости и пуне зависности од иностраних средина. Репродукција осредњости и колонијалног духа и даље се несметано одвијала. Цвијић је свој чувени говор у коме је указао на забрињавајући губитак аутентичности одржао у време када је тај процес био на самом почетку. Касније се изгубио увид у пропорције оних који су и даље настојали да се баве аутентичним открићима у науци – а њих је свакако било, и то више него данас – и оних који су били пресрећни када су успевали да прочитају оно што су други написали, да то углавном разумеју и да запамте, и да затим све то некако „препевају“ на наш језик и коначно објаве као врхунско достигнуће и „последњи крик“ науке, слично некој иновацији у помодном одевању. Те сразмере људи од науке и епигона у науци није могуће добро видети и зато што су ови други по правилу агресивни и довољно вешти да се „представе“ јавности, а имају и много више времена од оних првих. Док су једни мукотрпно и стрпљиво радили на открићима наших истина и истина о нама, други су били „свестрани“ медиокритети, са импровизованом општом друштвеном улогом, трчали тамо-амо и стварали буку у јавности, нарочито галамећи о некој нашој фаталној инфериорности, несвесно пројектујући своју сопствену инфериорност, али такође и са лукавим несвесним механизмом оправдања импортовања туђих културних садржаја и своје стереотипије.
Не може се поуздано рећи ни да ли је такво стање настало због претходне политизације Универзитета, или је уношење политичких критеријума у научну делатност следило колонијалним вредносним и интелектуалним оријентацијама једног дела српске интелигенције, који је на Универзитету био најуочљивији. Највероватније да су оба процеса текла синхроно и да је један другог подстрекавао. Говорећи уопштено, онај аутентични део српске интелигенције припадао је уобичајеним грађанским политичким оријентацијама, док су се осредњаци поделили у две опште групације.
Прва, најбројнија и најмоћнија, припадала је масонима, са типичним „интернационализмом“, јаким свакојаким везама са иностранством, окупљајући на Универзитету представнике најважнијих масонских ложа у Србији, што јој је омогућавало да врши притисак на Универзитет и из тих углова. Практично, у међуратном периоду на Универзитету није могао бити изабран нико уколико није био масон, или за кога масонска организација није дала сагласност, а она се могла добити само ако кандидат није устајао против масонских утицаја у друштву, или ако је кандидат истовремено био потенцијални кандидат за чланство у масонерији. Масонски врх је, наравно, био интелигентан и образован, и неки из тог врха припадали су оном кругу аутентичних стваралаца. Судбина баш тог аутономног и аутентичног дела масонерије остала је под велом велике тајне – само за неке знамо да су касније постали „непослушни“ у односу на велике међународне центре масонерије, и да су били денунцирани Гестапоу или совјетској и југословенској тајној полицији. Остали део масонерије представљао је „редове“, војску која је слата у окршај и којој се углавном ништа значајно није десило, ни у добром ни у рђавом смислу.
Друга група је по својој општој политичкој оријентацији била изразито „лева“. И масонерија је у својој идеологији имала „леве“ садржаје, али је у културном и политичком смислу била везана за капиталистичке земље. „Леваци“ на Универзитету били су доследнији у свом идеолошком програму и везани за „прву земљу социјализма“. И они су имали свој врх, само различите природе. Састојао се из чланова Комунистичке партије, који су практично преносили „директиве“ Коминтерне. Остали су представљали „масу“, која се састојала из веома разноликог друштва – од неке врсте „славјанофила“, који нису схватали сву дубину историјских промена, преко благих симпатизера социјалне демократије, све до посвећеника „социјалној правди“, са извитопереним религиозним убеђењима, од којих ће многи касније постати фанатични чланови Партије. И ова филијала иностраних политичких центара била је добро организована. Она је приликом избора људи на Универзитету сарађивала са масонима, имала снажну подршку из целокупног иностранства, нарочито оне „напредне“ јавности на Западу, као и широку подршку јавности у земљи, углавном „симпатизера“, који нису слутили да су обично оруђе у рукама иностраних политичких центара, мада је то многима који су ствари посматрали са стране било јасно као на длану.
Драган Крстић (1929-2006)
Оба најорганизованија и најмоћнија дела српске интелигенције на Универзитету у Београду била су експоненти иностране политичке воље, имала велику и стално инсистирајућу подршку иностране јавности, своје представнике у државној администрацији и уживала непосредну или, чешће, посредну подршку целокупног институционалног система. Само кругови српске грађанске интелигенције нису били организовани, иза њих нису стајали моћни инострани центри, и практично нису имали своју државу, јер је она само млако стајала уз њих до прве интервенције са стране, када је та формално њихова држава прелазила на супротну страну. Нису имали ни подршку јавности, која је била њихова, али добро „организована“ од стране других. У универзитетској јавности, која је с Академијом наука требало да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано, импортовано и колонијално почело је да добија на тежини и значају.
Не може се занемарити утицај тог стања духа и објективног стања ствари на касније трагичне историјске догађаје и пропаст Србије. Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идеал службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева, који би требало да се састоје, кад се скине скрама идеолошке демагогије и њених образложења, у довођењу земље у колонијални положај, и то и у „левом“ и у „десном“ случају. Била је то застрашујућа слика: интелигенција као чеони део једног народа негативистички се односи према култури и историјском бићу тог истог народа, сматрајући својим идеалом подвођење сопствене културе под неку другу културу и подређивање сопствених историјских циљева интересима иностраних сила. Тако нешто историјски процеси не опраштају. Обе групе универзитетских радника и студената успеле су и једно и друго.
Не сумњам да су сви мањи народи стајали и да данас стоје пред сличним искушењима, без обзира да ли су то доживели као болни историјски и психолошки тренутак, или та искушења нису ни приметили, поставши жртве тих утицаја, прихватајући то своје стање кастрираности као нормални ток догађаја, или као „напредак“, обично „цивилизацијски“. Цена за такав пристанак била је, разуме се, огромна, јер се управо на тај начин остаје без сопствене културе и историје. Бојим се да се баш то десило једном делу југословенског становништва преобраћеног у ко зна које вере и идеологије, будући да је заједно са преверавањем наилазио и општи културни утицај, предвођен интелектуалцима потеклим из своје средине, али чије су се визије састојале из негативистичког односа према свом наслеђу и некритичког и поданичког односа према другим културама. Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као и сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали, смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе.
И Србија је платила цену за издајство својих интелектуалаца, али не би била оно што јесте да то издајство није приметила и да га психолошки није тако тешко и болно примила. Наговештај те реакције одиграо се још средином прошлог века кад је, ако ме сећање не вара, Блазнавац саветовао кнезу Милошу да се већ једном обрачуна с тим „школарцима“ који ништа не разумеју, а стално траже неке темељне промене у Србији. Милош му је одговорио да се морају поштовати постојећи закони. Ту анегдоту, за коју нико не зна како се одиграла, ако је уопште тачна, касније је искористила баш та врста „школараца“ да се још једном обори на традицију Србије. У садашњем режиму, који једино такве интелектуалце може да има за себе, та анегдота у гадној верзији (да је Милош планирао да побије све школоване људе) често се спомиње, и то баш од стране оних интелектуалаца који су учествовали у режимском систематском истребљивању српских интелектуалаца и то без обзира на постојеће законе.
Као и све анегдоте, ни ова вероватно није тачна, али је истинита у својој основној поруци. Васкрсла и нова Србија је од почетка свог поновног постојања морала да се брани од једног дела својих „школараца“. Касније, кад се држава потпуно конституисала, а нарочито после великих победа у Првом светском рату, изгледа да је та државничка опрезност попустила како у самом институционалном систему, који је и сам постао индоктринисан интелектуалним издајством, тако и у становништву, искасапљеном и уморном од скоро десетогодишњег ратовања. Тек за време Другог светског рата, кад је постало очигледно каква се громадна несрећа сручила на српски народ, становништво се пренуло из летаргичног сна и клатно односа према интелектуалцима кренуло је на супротну страну. Сад то више није био само однос према нашој врсти „либерала“, сличних онима који су и царску Русију довели до историјске катастрофе, већ се негативистички однос проширио на интелектуалце уопште, што је типично за паничну, усплахирену реакцију, која мора да буде недиференцијална. Мада су поједине групације окупљеног становништва биле политички супротстављене једна другој, све су оне показивале, више несвесно но свесно, негативистички однос према интелектуалцима. Пре свих сеоско становништво показивало је нескривени презир према онима које је то становништво школовало и за које се на други начин жртвовало, а они су их довели у немогућ егзистенцијални и историјски положај.
Најмање је то чинила администрација генерала Милана Недића, који је под немачком окупацијом покушао да обнови најнеопходнији део институционалног система, онолико колико је то било неопходно за преживљавање људи, нарочито у варошима. Вербално, Недић, а нарочито његов начелник полиције Јовановић, стари Београђанин, оптуживали су „либерале“ за катастрофу земље, али су све чинили да их заштите пред Немцима.
Остаци југословенске војске, њеног српског дела, названи „Југословенска војска у отаџбини“, познатији као „четници“, нису се много устручавали у обрачуну са „либералима“, а и свим другим интелектуалцима. Формално, политика четничког покрета није била усмерена против интелектуалаца, што је и разумљиво, јер ниједан политички покрет то не би смео да учини. У пракси, међутим, ствари су ишле другим токовима. Сељаштво, које је чинило далеко највећи део четништва, није имало много разумевања за интелектуалне несташлуке према традиционалним вредностима српског народа, који су то сељаштво и довели до пропасти. У тим психолошким условима индивидуална судбина неког интелектуалца много је зависила од локалног састава четничког покрета и знамо да је та судбина често била несрећна и трагична до апсурдности.
Однос партизана према интелектуалцима био је у укупном билансу сличан, али другачије распоређен. Начелно, „либерали“ су били „њихови“, налазили су се у свим политичким телима, а и многи чланови Партије били су више „либерали“ но комунисти. Партизани су идеолошки, према упутствима Коминтерне, политички и у пропаганди своје главне непријатеље видели у грађанској интелигенцији, нарочито у српским интелектуалцима, и систематски су их истребљивали, без обзира да ли су им дали неки повод или не. Већ је то било довољно да судбину српских интелектуалаца приближи фаталној трагици, европској традицији познатој из античких драма. Агресивност партизана према српској грађанској интелигенцији била је истоветна с односом Немаца, хрватских националиста, разних исламских организација према њој. Сви су они имали и носили са собом неке „спискове за ликвидацију“, унапред припремљене, на којима су се налазила имена њихових заједничких „потенцијалних непријатеља“, и сви су били зверски безобзирни. Али партизанска „селекција“ није увек била успешна и прецизна. Често су се на њиховим списковима налазили и „њихови“, које су и четници имали на својим списковима зато што су ти несрећни људи били, по њиховој оцени, „либерали“. Осим што је био апсурдан, настали призор био је и схизоидан. Сви који су се окомили на једне и друге српске интелектуалце настојали су да буду „рационални“, и из свих су из велике дубине избијали потмули, несвесни, ирационални процеси. Док су четници и партизани још и могли приписати неку кривицу једним или другим српским интелектуалцима – нарочито четници, који су бранили државни континуитет – они други – Немци, хрватски националисти, преобраћени муслимани – непосредно су се ослањали на ирационалне критеријуме, попут расно-националних, верско-националних или чисто верских.
Злосрећна судбина српских интелектуалаца започела је ирационалним односом једног њиховог дела према иностраним културним производима, који је затим био окружен тотално ирационалним односом према тој истој интелигенцији. Не мислим да су та два ирационализма била у узрочно-последичном односу. Чудовишна ирационалност која их је окружила била је само још једна од манифестација тоталне ирационалности нашег времена, која је морала довести до тоталитарних система. Послератни развој је показао да је све оно што је било зачето у међуратном периоду, и што су српски „либерали“ тако добро репрезентовали, добило своје увећане и интензивније облике.
То исто се већ десило у Русији, са сличним психолошким односом. Тамо, у Русији, догађаји су садржавали још очигледнију логику него код нас. После прве, фебруарске револуције, дошао је на власт Керенски са типичном „либералном“ екипом, чије је понашање чак и бољшевичка власт извргавала руглу. Та сазнања нису била непозната Београду, али талас „либерализма“ фатално је преплављивао Југославију, што је још једном потврђивало његово дубинско и ирационално порекло.
Општа симболичка вредност „либерализма“ код нас и свих догађаја око те појаве пред рат и током рата, све је то указивало на оно што ће се одиграти после рата. Са том мишљу приступио сам овој белешци и могао сам је започети са хронолошки задњом секвенцом – са оним што се одиграло на Београдском универзитету после рата, или у науци и уметности уопште. Попут оног што је било са „спутњицима“, сапутницима, смушеним „либералима“ у Русији, који су такође покушали да „корачају светлим путем у срећну будућност под вођством Партије и друга…“, сада је свеједно којег, исти тип интелектуалаца одмах је почео страдати и у Југославији. Као и у Русији, и комунисти у Југославији просто су презирали „либерале“ и нису узимали у обзир њихове заслуге за долазак комуниста на власт. За оног који је знао шта се десило после револуције са интелектуалцима уопште, а не само са либералима, није било никакво изненађење да заслуге у „ликвидацији“ нису узимане у обзир. Западна јавност се, међутим, по ко зна који пут правила луда, оплакивала је „либерале“, указивала на њихове „заслуге“ и готово потпуно занемаривала страдања грађанских интелектуалаца, нарочито српских. За њих се некако сматрало да је природно што морају бити стрељани, хапшени, што морају умрети на робији или непосредно после „амнестирања“, или што им је ускраћено свако право на јавну реч. Када се буде писала историја тог времена видеће се да нови режим није имао ниједно значајније име српских интелектуалаца иза себе, зато што су по горку цену одбили „сарадњу“, док је добар део хрватских и словеначких интелектуалаца и те како „сарађивао“ без обзира на моралну и психолошку цену.
То нису безазлени подаци. Појава „либерала“ у Русији, код нас и у многим другим земљама касније захваћеним „светлим путем“ открива један механизам ирационалних побуда са тек наговештеним садржајем. Каснији ток догађаја само је потврдио постојање тог механизма – без обзира што је у другом стицају околности такав правац историјских догађаја могао изостати, или што се могао окренути, као што је и било у Француској, на пример. Што се нас тиче, тај садржај се објективизовао тек у послератном развоју догађаја и он је такође потврђивао оно што се у почетку наслућивало. „Западноевропејци“ су дошли на власт, били су и остали изразито антисрпски оријентисани, са типичном западњачком прагматичношћу и средњовековном окрутношћу. Површински, Коминтерна је своје антисрпство заснивала на потреби да динамизира постојеће националсоцијалистичке тежње у свим деловима Југославије. Знала је да Југославију може разбити само ако претходно уништи Србију, поименице „српског сељака“ и „грађанску интелигенцију“, јер су они „кичма версајске Југославије“. Ти површински слојеви образложења нису били у противставу са дубинским и скривеним „западноевропејским“ и колонијалним оријентацијама. Србија је једина у Југославији имала своју историјску и културну аутономију, и док је она у игри, никакав колонијалан положај Југославије ни према Западу, нити према Истоку (трансформисаном кроз „западноевропејство“) није био могућ. Од Светог Саве, преко Гарашаниновог Начертанија, Србија је своју аутономију у политици заснивала на равнотежи односа између Истока и Запада, и сама та равнотежа штитила је од могућих колонијалних односа у историји и култури. Стога је и Западу и Истоку сметала та равнотежа Југославије, а ако су хтели да је наруше, морали су уништити Србију, па су се нашли на заједничком послу. И комунисти и „либерали“ у Југославији извршавали су и једну и другу политику, при том се не устручавајући да припадају Западу или Истоку, често се и мешајући између себе. Коминтерна се надала да ће Југославију лако превести из претходно дириговане помешане политике интернационал- и националсоцијализма у претежно интернационалкомунизам. Та надања прекинута су расколом 1948. године, кад је Југославија дефинитивно прешла у националсоцијализам у комбинацији са италијанским фашизмом као „белим бољшевизмом“. Све што се од тада дешавало у Југославији, посебно у Србији, било је у том знаку.
***
Оно што се догађало на Београдском универзитету између два светска рата садржавало је психолошки и историјски сва обележја онога што ће се касније десити објективно и у конкретном виду, само са свим појачаним димензијама. Универзитет у Београду јавио се и као симбол и као објекат тих догађаја. Некадашња блага тежња ка губитку културне аутономије претворила се после Другог светског рата у стање потпуног губитка аутономије и колонијалног односа према страним културама, свеједно којим. Ранији масонски утицаји у померању критеријума при избору у научна звања сада су скоро у целини померени према критеријуму политичке припадности. Раније парцијално везивање Универзитета за политичке партије, нарочито „леве“, и „прогресивни Запад“, тобоже ради одбране аутономије од државне администрације, а што је већ у то време довело до много опаснијег психолошког губитка аутономије, сада се претворило у апсолутну послушност једној партији, која је програмски обзнанила колонијални однос према другим културама и која је исто тако програмски предвиђала потискивање културе Срба. Ако су се дела састављена од исписа из страних књига и часописа раније јављала у броју који је почео да забрињава, сада је њихов број почео да преовлађује, а у све чешћем броју јављају се и чисти плагијати, на које нико не сме да укаже, јер би тиме постао „непријатељ“. Већ пред рат почеле су се јављати студентске организације са тоталитарним духом, а сада се искристалисала само једна, која је обухватила тоталитет својим редукованим умом.
Без претходних примедби тешко би се разумела природа скорашње побуне студената, која се продужава текућим сукобом политичара и једног дела професора Универзитета. Ти процеси настају у датим оквирима и не могу сами себе одвојити од постојећих унутарњих механизама и друштва и Универзитета. Постоји узајамна повезаност одсуства аутентичности културног стваралаштва, што се глобално огледа у колонијалној мисији Универзитета, и истог таквог одсуства аутентичности друштвених, политичких и историјских циљева, што такође води земљу у колонијални положај. Та „заједничка варијанса“ ствара не само „позитивно“ колонијалну природу свих друштвених институција, већ колонијализује и саму опозицију институционалном систему. То се јасно види из опозиционе критике режима, као и из прекора који режим упућује опозицији. Једни другима упућују поруке да су „стаљинисти“, а за себе упорно и понижавајуће тврде да су „одани самоуправљању“ – и све је ту тачно, сви су у праву, будући да је самоуправљање изван грађанске демократије само један од могућих облика тоталног социјализма, који су Лењин и Стаљин први извели на историјску позорницу. Право самоуправљање могуће је остварити само у оквиру грађанске демократије, а од ње као од куге беже и режим и опозиција.
Политичари нису, разуме се, никада ни у једној средини били наивни, а понајмање у нас. Они знају оно што можда и опозиција не зна о себи – да хоће да их скине с власти, макар се режим битно и не изменио. Из тог разлога су они својевремено и „ликвидирали“ свог јединог правог противника, грађанску интелигенцију, као „реакционарну“. Опозиција добро зна шта се с том интелигенцијом одиграло, јер је делимично и сама учествовала у том прогону часних људи, па се добро чува да и сама не дође под тај маљ. Скоро је фасцинантан призор са колико се жара опозиција држи „марксизма“. Могу поверовати да то чини и из уверења, подједнако тоталитарних као и оних људи на власти, али не могу се отети утиску да је опозиција исувише доследна и да је у големом страху.
Призор је необичан још и због тога што су обе групе у основи на истој „линији“, заступају исте политичке и идеолошке програме, само се не слажу у остварењу тих програма и зато се налазе у међусобној опозицији. У томе има неке велике лажи, и то с обе стране. Зашто би они били у опозицији ако се тако присно слажу у основним претпоставкама? Евентуално различите технологије извођења истих претпоставки у друштву нису разлог за опозицију, већ за дискусију, која у свим комунистичким партијама постоји, додуше само под условом да се разматра технологија програма, а не сам програм.
Основни проблем је у томе што професори који су под ударом режима заиста верују у оно што они називају марксизмом. Ту лежи и главни разлог пропасти студентских демонстрација, јер студенти нису веровали, и то одавно, у марксистичко друштво, а морали су да допусте да их воде професори. Наравно да ни радници не верују у оно што је предвођено идеологијом која их је довела до ропства и беде, па сви покушаји професора и њихових делегата студената да придобију раднике за побуну нису успевали, нити су могли успети. Али ти исти професори управо због тога су и проблем режиму, јер ни већина политичара више не верује ни у шта слично марксизму, ни у једну његову варијацију, коју им обилато нуде „праксисовци“, окупљени око часописа Праксис, који и психолозима и политичарима мора бити просто смешан у својој наивности. Политичари би све њих пустили да се и даље играју дечијих игара када не би јавности откривали неуспех тих истих, заједничких концепата. Професори толико верују у своја младалачка убеђења да уопште и не примећују да уместо неуспешне технологије нуде још неуспешније друштво и тиме посредно и нехотице обарају и последњу наду режима да пред јавношћу изгледа као да ће се он једног лепог дана ипак усавршити. Сви знају да је тако нешто немогуће.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, 2015.
ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2023/08/17/krstic-univerzitet-akademija/