Шта је показао још један скандал?
- Одговор је једноставан: лако. Ако се нацизам не примећује, онда га као да и нема.
- А истовремено је сам по себи веома згодан.
- Згодан као баук и етикета за обрачун са сваком другачијом мишљу, и као запаљива материја за подстицање потребних расположења у парадигми, како сматрају европски национал-глобалисти, неминовног оружаног сукоба са Русијом.
- Јер да су немачки падобранци мало тише узвикивали „зиг хајл“ и да нису насртали на жене без њиховог пристанка, можда нико на такве „слободе“ не би ни обратио пажњу. Па нису ни до сада…
АУТОР: Алексеј БЕЛОВ
Немачка, тема нацизма, још један скандал – отприлике тако би се укратко могло описати оно што се догодило у Бундесверу. Али пре него што проговоримо о „ратоборном тевтонском духу“ који је узаврео у умовима и душама немачких војника и избио на површину у виду нацистичких поздрава и разних девијација у њиховом понашању, ваља истаћи да нацизам као такав, нажалост, из Немачке није нигде нестао.
И што се немачко друштво више бори са последицама своје мрачне прошлости, то га та прошлост снажније сустиже, сваки пут претећи да га добро удари маљем по глави. А разлог томе је лицемерје немачких власти.
Када се уместо доследне борбе против појава неонацизма, чије јасне знаке видимо у данашњем култивисању русофобије у Европи, спроводи тек лов на вештице и жигосање политичких противника по основу несагласности са ултралибералним стандардима, другачији исход се, практично, и не може очекивати.
Стандардима који су, узгред речено, у једном тренутку и сами почели да све више подсећају на мерење лобања по нацистичким узорима.
Занимљиву мисао тим поводом изнео је недавно папа римски Лав XIV, назвавши садашњу идеологију Запада „орвелском“.
„Болно је посматрати како се, нарочито на Западу, убрзано сужава простор за истинску слободу изражавања мишљења. Истовремено се развија нови језик у духу Орвела који, тежећи већој инклузивности, на крају искључује оне који не одговарају идеологијама које га напајају.“
Сложићете се да на тој позадини одлука Првог канала јавне телевизије Немачке (ARD) (чије финансирање путем пореза морају да плаћају сви грађани СР Немачке без обзира на то да ли имају телевизор) да емитовање новог филма о злочинима вођа Трећег рајха, Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса – „Führer und Verführer“ („Фирер и заводник“) – постави у ноћни термин, са недеље 25. на понедељак 26. јануара, када ће већина гледалаца већ спавати, не делује нарочито изненађујуће.
Упркос томе што су многи истраживачи и преживеле жртве Холокауста такав термин оценили као неприхватљив и замерили каналу што филм није приказан у ударном термину уочи Дана сећања на жртве Холокауста 27. јануара, руководство ARD-а одбија да промени програмску шему, оправдано страхујући да ће пажљив гледалац у филму пронаћи многе сличности са пропагандном политиком мржње и непријатељства својственом садашњем немачком режиму.
Истовремено, по мишљењу председнице Међународног комитета Аушвица Еве Умлауф, изнетом у писму програмском директору ARD-а, такву одлуку телевизије другачије је тешко назвати него скандалозном, а програмска политика коју емитер води последњих година изгледа, у најмању руку, као потцењивање опасности од понављања историје.
С тим се тешко не сложити. И управо ту је време да се подсетимо Бундесвера. Пре тога ваља напоменути да су немачки војници такође део немачког друштва, и да расположења која владају у њиховој средини не настају ни из чега, већ представљају показатељ менталног здравља, тачније – нездравља, данашње Немачке у целини.
Дакле, шта се догодило? Како пише лист BILD позивајући се на саопштење инспектора копнених снага Кристијана Фројдинга, Бундесвер је отпустио девет припадника елитне јединице падобранских трупа, а против још четворице покренути су поступци отпуштања.
„Повод су биле оптужбе за сексуално узнемиравање, екстремистичке ставове и употребу дрога“, рекао је Фројдинг, нагласивши да су таква кршења у војсци недопустива.
С друге стране, генерални инспектор Бундесвера Карстен Бројер изјавио је да официри који затварају очи пред оваквим инцидентима не могу остати на командним дужностима.
Како наводе немачки медији, провере у 26. падобранско-десантном пуку, стационираном у Цвајбрикену у савезној покрајини Рајнланд-Пфалц, започете су након обраћања бившој војној повереници Бундестага Еви Хегл.
Као резултат тога, до данас се 26 од 55 припадника сматра осумњиченима за дисциплинске прекршаје и испољавање екстремизма; против њих су већ изречене санкције због кршења Статута, а још 17 војника је привремено удаљено са службе.
И све би то још и могло да прође, да није чињенице да се за сва кривична дела и прекршаје за које су данас оптужени немачки падобранци знало још пре више од годину дана. Још у јесен 2024. године, једна припадница тог пука предала је Еви Хегл документ под насловом „Опис сексуалног узнемиравања, притисака и агресивног понашања“, у којем је наведен списак од 23 случаја непристојног понашања војника.
Штавише, тадашњи и садашњи министар одбране Немачке Борис Писторијус знао је за све то још од лета исте године, али је одлучио да не распирује скандал, који је ипак избио након прве публикације у магазину Der Spiegel.
Дакле, да сумирамо: шеф војног ресора СР Немачке, благовремено добивши сигнал о нездравој ситуацији у једној од елитних јединица Бундесвера и бројним чињеницама испољавања екстремизма, сексуалног узнемиравања, претњи према женама-војницима, па чак и случајевима насиља, злоупотребе дрога и других кршења правила службе, једноставно је одлучио да на све то зажмури.
Да зажмури на то како су падобранци Бундесвера у свом кругу отворено користили нацистички поздрав и весело играли на забавама уз први, забрањени куплет химне Трећег рајха: Deutschland, Deutschland über alles, Über alles in der Welt („Немачка, Немачка изнад свега, изнад свега на свету“).
Питаћете: како се такво „лакомислено“ понашање Писторијуса уклапа са званичном осудом свих облика неонацизма од стране немачких власти?
Одговор је једноставан: лако. Ако се нацизам не примећује, онда га као да и нема. А истовремено је сам по себи веома згодан. Згодан као баук и етикета за обрачун са сваком другачијом мишљу, и као запаљива материја за подстицање потребних расположења у парадигми, како сматрају европски национал-глобалисти, неминовног оружаног сукоба са Русијом.
Јер да су немачки падобранци мало тише узвикивали „зиг хајл“ и да нису насртали на жене без њиховог пристанка, можда нико на такве „слободе“ не би ни обратио пажњу. Па нису ни до сада…