- Утицај пoлитичке моћи на резултате Евровизијског такмичења је такав да неодољиво подсећа на кафанске насилнике који у џу-боксу пуштају само ону музику која се њима допада.
- Политичка моћ сама себи и даје и узима право.И никоме не верује!
- Али, да је само то?!
Пише:Милорад Антонић
Живот који живимо препун је порука.Оне које читамо на мобилним телефонима су релаксирајуће, али од неких које читамо много тога зависи: често и то шта ће мо бити, како живети, коме припадати,кога волети…?!Једну од таквих порука добили смо са управо завршене Евровизије.
Не размишљати о поруци коју нам је овогодишња Евровизија послала не да није могуће, већ није препоручљиво. Пре свега због тога што са овог престижног музичког надметања одавно већ стижу поруке које често занемарујемо.
Зашто је то битнио? Зато што нам са Евровизије, некадашњег мерила квалитета музике и музичара одавно већ стижу поруке да је она средство моћи у рукама политике.
Наравно сасвим сигурно да ту поруку треба знати читати.
Обзиром да интересовање за Евровизију сеже далеко уназад те да је оно за генерације и генерације било репер за квалитет музике,тешко је поверовати да једно музичко надметање, осим оних у нотама, шаље било какве политичке поруке. За музичке ствараоце и љубитеље добре музике она је била путоказ у ком правцу иде нови музички тренд. Пратити Евровизију то никад није било морање.Већ потреба.
Данас је то потреба из више разлога!
Јер мимо тих уско професионалних квалитета Евровизија је увек слала и додатне, на први поглед споредне али важне и далекосежне поруке. Скоро увек, као и на многим другим музичким такмичењима овде смо се са посебним жаром питали да ли је баш та победа заслужна? Свако на свој начин, широм Европе, жалио је што њихова композиција није боље прошла, да би на крају сви били задовољини и утешени чињеницом што су у опште као земља учествовали.
Сећам се негде деведесет и неке један уважени господин са којим смо ми млађи чак прекидали партију преферансада би гледали Евровизију и „навијали“, је рекао да на том такмичењу не побеђује музичка вредност композиције и извођачки таленат већ је победник питање политиких ингтерса. Ууу…, како смо му замерили?! Једно време на ту његову тврдњу правили смо штосеве да ће, по тој његовој теорији следеће године и политичари изаћи на на сцену да певају. Дипломатски нам је одговорио да ће мо играти и певати песму која је њима битна а не која се нама допада јер политичка моћ је увек на сцени и певају своју песму, само је ми не разумемо.
Веома кратко смо се „поносили“нашом неверицом.
Да ђаво не спава сазнали смо кроз време. Данас,више него икад се показало веома одржива и тачна његова тврдња, а то се нарочито види из овогодишње победе Швајцарске на Евровизији. Пре исписивања ових редова покушао сам да у победничкој композицији нађем пригодну музичку нит допадљиву уху и разуму оних који су јој дали свој глас. Нема их. Заправо сви ти „добри“ музички разлози за победу сахрањени су мрачним и унакаженим људским телима, знаковима сатане па и наговештајима неке мрачне будућности забаве и уживања уз музику. Нема допадљиве музике. Али има кича и неукуса!
Али ко је тај неко?
И видим из Шведске стиже прочитана порука:„Након разних контроверзи које су пратиле Евровизију 2024. и победе Швајцарца, шведска новинарка изнела детаљну анализу такмичења. Новинарка Тали да Силва, која ради за шведску националну телевизијску кућу СВТ, на њиховом порталу је изнела своју анализу овогодишње Евровизије, чији је домаћин била управо Шведска, односно Малме. Наслов њене анализе је: “Задња година да се можемо претварати да музика и политика не иду једно с другим. Ретко када се у финалу чуло толико повика и једно је јасно: 2024. је посљедња година у којој смо се могли правити да музика нема везе с политиком. Швајцарска је испоручила нешто потпуно јединствено и акробатски.“Она јето образложила речима: најконфликтнија такмичарска година икада.” Она је образложила речима: најконфликтнија такмичарска година икада”, пише Тали да Силва(види:https://mondo.rs/ Zabava/ Muzika/a1926625/ svedska-novinarka-uradila-analizu-evrovizije – i-umesanosti-politike.html
У Србији нешто мало бојажљивији тонови али очигледно незадовољство или су можда многи већ прочитали поруку коју Евровизија шаље. Поп певачица Александра Радовић је порчила: „Мислим да се ту више уопште не ради о музици, мислим да се посебност постиже на потпуно други начин.“
Да ли је и ово потврда да је уважени господин још ономад био у праву? Да ли и ова мишњења носе поруку на коју указујем?“
Или је можда одговор на питање каква је то порука у порукама са друштвених мрежа? Као нрапример тамо где кружи фотографија која је по многима доказ да је победа Швајцарске намештена. Наиме на друштвеним мрежама је објављена фотографија “због које многи тврде да је победа Швајцарске на Евровизији намештена! Један корисник мреже “X” упоредио је изглед сцене овогодишње Евровизије и швајцарску заставу. “Не верујем у случајности”, написао је. Скоро нико није приметио да је сцена истог облика као и застава земље која је победила.”( види: https://mondo.rs/Zabava/Muzika/a1925966/zasto-svi-misle-da-je-pobeda-svajcarske-na-evroviziji-namestena.html )
Одговор на питање каква је порука је веома једноставан. Обзиром да друштвене мреже мисле исто као и наш добри и мудри господин са преферанса логично је закључити да су политичари дуго вежбали певање на сцени, да би нам доказали неколико ставри.
Можда баш ове ствари.
Није најбоља музика коју ви волите, већ она коју ми изаберемо( можда су то видели од мангупа склоних насиљу у кафанама где има џу -бокс па пуштају само ону мјузику која се њима допада). Знате већ. Био је то добар метод да се плокаже ко је газда у кафани!
А можда политичари одређују победника Нна Евровизији и да би неку земљу наградили. Сетих се и ми смо било победници. Без обзира што је песма била сасвим ОК. не мислите ваљда да ту нема зачина из политичке кухиње. У некој анализи политичких превирања код нас дало би се и закључти да је можда требало удовољити нам макар и са том победом и показати како је лепо и пријатно и исплативо бити у друштву које за нас и мисли и осећа и зна каква нам музика прија, какву игру треба да играмо да би нам било лепо. Ствар је, што би мој покојни пријатељ Ствео Жигон рекао, у томе да треба прихватити „лепоту ружног“.
Или се можда поруке са оваквих позорница крију у примени идеја и теорије Збигњева Бжежинског утицајног америчког политиколога пољског порекла и најпознатијег политичког саветника током Хладног рата и адвокат америчке хегемоније.Наравно отишао је он и даље(види:https:/ /www. intermagazin.rs/ zbignjev-bzezinski-porucio-komunizam-je-gotov-na-redu-je-da-unistimo-pravoslavlje/ ).Јер ако је он рекао, а јесте и спроводио теорију, да младима и не само њима, већ људима на просторима земаља социјалистичког и комунистичког уређења треба „испирати памет“са новим модним, музичким и филмским садржајима и тако им приближавати идеју вредности демократских друштава, онда је сасвим јасно откуд ђаволи ветрови у трансформацији Евровизије од њених првих и успешних, веома завидних садржаја до тога да је постала позорница за промоцију политичких циљева. Реално гледано рејтинг и популарност догађаја као што је Евровизија веома је погодно тло за промоцију разних идеја. То је за идеје општеприхватљивог тренда одлична одскочна даска. Ваљда зато и постоје идеали и идоли. Природно је да, када нам неко од тих извођача понуди певљиву мелодију, па када још и победи веома брзо заборављамо и не замерамо ЛГБТ популацуији, геј парадама, поготово не томе да ли је неко небинарна особа, јер о томе многи , поготво млади мало знају.
И тако све док не дође маца на вратанца.
Као што је дошла са овогодишње Евровизије.
Ево погледајмо само подршку медија, овогодишњој титули Евровизије. Репортерка једне наше телевизије, мало је рећи са одушевљењем, усхићена, једва дише од узбуђења нам саопштава да је победник небинарна особа и да је широм света са одушевљењем прихваћена и поздрављена.
Порука него шта!
А у јавности нико не певуши победничку композцију. Телевизије тим поводом у госте зову оне који подржавају Закон о родно осетљивом језику и представнике цркве где обавезно изостаје суштина али не и свађе и препирке.(Циљ је ваљда да емисија буде гледана). Никога, дакле чак ни телевизију не интересује стручно мишљење музичког критичара о квалитету победничке композиције. Као да је Евровизија такмичење небинарних особа а не музички престижни фестивал. Шта друго да се закључи осим да уопше није битно каква је компзиција, битна је порука са Евровизије–успех постижу небинарне особе. Мислите шта год хоћете само не то да то није намера.
И питам се! Да ли је потребно да се још мучимо око читања порука са Евровизије.
И зашто упирем прстом на Евровизију?
Дакле зашто баш Евровизија? Па јасно је и егзактно доказано да је доба младости право време за формирање ставова и мишљења и укуса, уз природно одбацивање свих већ виђених и за њих превазиђених навика и трендова. Онако како ми нисмо веровали угледном господину са преферанса тако и данашњи млади људи више верују модерном и напредном, ономе што савремени свет нуди. Евровизија својим рејтингом поготово. И Бжеженски је управо тај развојни миље човека имао на уму.
Зар то није порука Евровизије младим људима да ће, управо кроз победу небинарне особе, а не кроз добру музику, бити успешни ако су све само не људи јер бити обичан човек је превазиђена ствар.
Јер шта обичан човек данас доживљава?Од Украјине до Газе доживљава смрт и ко зна где ће још.
Збиља, ђаво уопште не спава!
Да свет више рачуна на обичне него на нпр.небинарне особе политички моћниоци би отказали Евровизију, а на поднебљима као нашем престали би са кројењем превара и обмана, кршења не само људског и међународног права, постављањем кукавичијих јаја типа Резолуције о геноциду, усвојеног Закона о родној равоправности,…?!
У таквом миљу где се као дављеник хватамо за сламку, ко ће ако неће млади, уместо да у њих упиру прстом да су геноцидног порекла прихватити изазов из порука Евовизије. Тамо једна од такмичарки има своју девојку,он свога момка…они су ни на небу ни на земљи и не може им нико ништа…избор је у 72 родна идентитета који им поменути закон обезбеђује. Наравно да је то изазов и за оне, који га намећу, добар мамац за младе да буду што год пожеле. Па тако нпр. младожења после свадбе пожели секс са својом супругом која сходно овом закону има право да му каже да је небинарна особа, да није женско већ свемирац и сл. Исто може жена да доживи од стране свог изабраника. (види: https:// sedmasila.rs/jezik-iz-kukavicijeg-gnezda/
Наравно нико не размишња шта је младом човеку у овом миљеу прихватљивије да буду потенцијална мета или да, изаберу да буду небинарна особа? Да ли је то случајно? Можда ако елеминишемо све што се не уклапа у тенденције савременог света,те прихватимо да Евровизија више не емитује лепу и квалитетну музику, онда остаје да видимо има ли разлога да верујемо да је у Владу Србије ниоткуд дошла министарка наметнула усвајање овог закона.
Да је тако потврђено је јуче (17.маја ) поводом почетка обавезне примене родно осетљивог језика, Скупштина Србије је одбила иницијативу о стављању ван снаге Закона о родној равноправности у уз образложење да Европска унија “то није одобрила”. Мишљења стручњка да тај закон представља “накарадни пут којим Србија иде због прихватања да се примени све оно што је ЕУ усвојила” те да овај „Језик представља суштину ствари и применом речи ради се социјални инжењеринг”.
Наравно да у прилог политичке моћи треба напоменути да је реагово Одбор за стандардизацију српског језика, који се огласио одлуком ‘Насиље над српским језиком’ у коме пише да је занимљиво да је подстицај закону дошао из ЕУ, а да сама ЕУ у својим декларацијама избегава термин родна равноправност, или се њене најугледније чланице, као Француска, изричито противе родно сензитивном језику”.
Или је и то порука: Музика коју ми одредимо је најбоља. Можеш ти да се родиш како год мушко или женско, свеједно, макар и са репом, али си оно што ти ми кажемо да јеси! Ако си мушко. Ниси. Ниси ни женско. Јер нам то не треба.
Дакле као што видите онако је како политика каже. Све сажето у једну реч која се чита као МОЋ. Моћ сама себи и даје и узима право.И никоме не верује.
Има ли краја порукама?
Судбину мале државице не можемо да избегнемо. Моћ великих и силних поготово. Већ од 21. овог (маја ) месеца имаћемо закон који ће захтевати строгу примену Закона о родној равноправности. Али зато нећемо имати прираштај. Породични живот у мери наших снова да нас буде што више ће замрети. Онолико људи колико успе да остане доследно и Богу и природи и буду способни да гаје породицу имаће довољну репродукцију само за подмиривање потреба моћних. Јер поруке не само са Евровизије, њу сам узео само као моћан пример од осталих моћних одашиљача ове накарадне енергије, говоре да ће доћи време када ће бити сасвим беспотребно да имамо, нпр. децу .Као прво ако нема рађања неће нам требати лекари, нпр. педијатри, гинеколзи а ако нема рађања не требају нам обданишта, јаслице, па нам не треба дечија храна сокови, ( Коца Кола ће остати као узор вредности) и гардероба,брачни парови нормално неће бити оптерећени где летовати и зимовави јер ће им без деце бити сасвим свеједно и беспотребнио…(кога је брига што је то живот без душе).У континуираном ланцу живота све ће бити умањено и много шта сувишно.
Епилог:
Порука са разних емитера као што је Евровизија, овде на овим нашим просторима је да евентуално можемо да опстанемо и то на одређено време као јефтина радна снага. Јер толика посвећенеост светске пажње важности нових ликова ( на позорници Евровизије видели смо како будући човек, тј.наша замена треба да изгледа ) и њиховом опредељењу може да се гледа само као посебна порука!
Ето доживели смо и да једно такво кредибилно такмичње, истовремено занемари, као што већ поменух жртве у Гази, јер да политичким моћницима треба човек у постојећем стању, они би зауставили убијање цивила и деце у Гази бар на толико колико траје Евровизија и неколико хиљада деце би било живо.
Да је политичким диригентима, не само Евровизије, битно да престанемо са тумачењем да је селективна примена не само закона о Родно осетљивом језику већ и раст популарности ЛГБТ популације, наметање геноцидног терора и много тога још суигуран пут за нестајање зауставили би све то.
Нисам још чуо младог човека да није фасциниран наступом небинарне особе на Евровизији.
Из само овде наведених прочитаних порука следи да ће живот избацитивати на површину многе разлике(читај несреће).
Тужна прича за крај
Ових дана у кафићу,три студентикње друге године факуклтета у Београду чекале су свог друга из средње школе да им се придружи у ћаскању о прошлим временима, будићим плановима, садашњим љубавима…У једном тренутку пришла им млада девојка, плавушица њиховог узраста, лепо скоцкана насамешила се и представила „Ћао ја сам Лела“. Поздравиле, су је осмехом исчекујући да каже шта јој треба, али Лела је села на слободну столицу…И испричала им да је она њихов шклолски друг кога чекају само што он више није ОН то него је сада ОН уставри ОНА Лела. И истинитост њене приче потврдила изношењем чињиница о свакој од њих и себи када је била ОН… Објаснила им је и то да су родитељи прихватили његову потребу да буде женско…Остало јој је још само да одстрани полни орган.
Верујем да Лела не зна зашто је њој то важно, нити зна зашто је то важно некоме ко јој је то понудио као добро решење(родитељи сигурно нису ).Али била је задовољна што тако изгледа. После је,чујем ,плакала. Али не зна разлог зшто јој се плакало?!
Нити ће скоро сазнати. Јер моћ сама узима и ретко даје, а никоме не верује.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/djavo-uopse-ne-spava/