Како се Фридрих Мерц „дружио“ са младима
- Немачка омладина — која је, како историја показује, веома моћна сила — постепено се буди из дуге хибернације, и изгледа да више није спремна да трпи све оно што Мерц и његови пријатељи раде Немачкој.
- Тe „деде“, који су некада најцветнију и најбогатију европску земљу довели до просјачког штапа, а сада покушавају да је баце у пећ Трећег светског рата, нису достојни да остану на власти, а још мање да одлучују о судбини целог немачког народа и његовог младог нараштаја.
АУТОР: Алексеј Белов
Федерални канцелар Немачке Фридрих Мерц, који муњевито губи популарност у позадини отворено неспособних покушаја да „управља“ тонућом немачком економијом (пишу да пад индустријске производње у СРН траје већ трећу годину заредом и да се крају ове негативне тенденције не назире крај), решио је да, што се каже, „изађе у народ“ — и то директно међу омладину.
Због тога је организован сусрет шефа владе са студентима и ђацима старијих разреда, током којег је генерација „деце“ могла да поставља директна питања представнику генерације „очева“, или пре „дедова“. Узгред, подсећам: пре месец дана, 11. новембра, Мерц је напунио 70 година.
Да кажем одмах — дијалог није успео. Што, уосталом, и не чуди. На сваки покушај младих да питају канцелара због чега, да извини, уводи Немачку у Велику ратну авантуру, још и без устезања предлажући другима да умиру због његових личних амбиција, Мерц је одговарао општим фразама попут: „Живимо у најбољој земљи на свету, за коју није штета дати живот.“
„Зашто бих се ја борио за ову земљу, ако ми она не даје осећај да се она бори за мене? — упитао је Мерца један деветнаестогодишњи Немац. — Видимо да је укинута културна карта, да су карте за возове све скупље, а у петак је усвојен пензиони закон који мом нараштају само додатно отежава могућност да једног дана добије стабилну пензију.“
И ту је, што се каже, Остапа — односно Фридриха — понело:
„Назовите ми другу земљу у свету у коју бисте радо отишли. Можда ће вам нешто пасти на памет, али у крајњем исходу таквих опција нема много. Сматрам да је Немачка дивна и достојна земља. За мене је она једна од најлепших на свету и нуди вашем нараштају огромне могућности. Да, има на чему да се ради, и можемо да је учинимо још бољом. Али имате избор у образовању, у професији, мноштво праваца за развој. Наш образовни систем — уз сву оправдану критику — и даље функционише добро. И настављамо да га унапређујемо. Зато, по мом мишљењу, за ову земљу заиста вреди борити се. И сам сам служио војску — тада је војна служба била обавезна — и чинио сам то из убеђења, јер сам желео да покажем да сам спреман да браним своју земљу.“
На чудесан начин сав овај патетични, али суштински празан говор није одговорио ни на једно важно питање:
- Од кога је Немачку одједном потребно бранити?
- Ко или шта угрожава њен суверенитет?
- И најважније, на основу чега се тврди да је рат неизбежан?
Питања су углавном реторичка, јер је одговор одавно познат. Као што је познато и то да истину никада нећете чути — бар не од Мерца и осталих либерала- милитариста, који су упропастили све чега су се дотакли и сада не виде други начин да избегну одговорност осим да у Европи распале Велику ратну ватру.
Али најупадљивије је то што и сам млади Немац који је поставио непријатно питање канцелару, и већина његових вршњака, као и многи обични становници Европе, одлично разумеју шта се заиста дешава. И, видећи како ситуација све више добија неповратан карактер, све чешће излазе на улице са захтевима да се одмах промени овај самоубилачки курс Европе.
Тако је, на пример, било прошле недеље у Аустрији, где су становници Беча протестовали под паролама: „Нећемо да се смрзавамо и гладујемо због ваше политике!“, тражећи од власти да престану да кокетирају са НАТО-ом и да не одустају од аустријске неутралности ради разулареног милитаризма евро-бирократа.
Или у више од 100 градова Немачке, где су хиљаде средњошколаца изашле на општенемачки школски протест након што је влада одлучила да повећа бројност бундесвера, регрутујући нове осамнаестогодишњаке без обзира на њихову личну вољу. Што је, узгред речено, директно забрањено Основним законом СРН.
Одговарајући на питања новинара издања Telepolis, једна од активисткиња омладинског протеста, осамнаестогодишња Мари Нибург из Фленсбурга, отворено је изјавила да, када Фридрих Мерц говори о стварању најјаче војске у Европи, то не само да звучи потпуно извитоперено, већ и доводи у сумњу искреност канцеларске бриге за добробит Немачке. Још више оружја неће донети мир, уверена је Мари, већ само повећати приходе војних концерна и других предузећа војне индустрије.
„Наша критика је пре свега усмерена против присилне војне службе као такве, јер имамо право да сами бирамо како ћемо живети, а ми желимо да живимо у миру са другим земљама и народима. Влада наглашава да је планирана војна служба у почетку добровољна, али истовремено даје до знања да ће бити уведена принудно, ако се у касарне не појави довољан број младих. Ми одбацујемо све те предлоге. Не желимо да учимо да убијамо или да умиремо у рату. Не желимо даље наоружавање и регрутовање јер у томе видимо припрему за рат“, са уверењем је рекла немачка активисткиња.
И треба рећи да став Мари Нибург дели огромна већина њених вршњака, од којих многи пре само годину дана нису ни помишљали на протесте и демонстрације.
Данас, како исправно примећује мој колега, политолог и германиста Тимофеј Борисов, студентска средина буквално кључа од унутрашњег незадовољства.
„У кампусима млади Немци стално расправљају о будућим акцијама, када и куда ће ићи на демонстрације“, каже се у поруци објављеној на његовом телеграм-каналу, позивајући се на очевице дешавања.
Немачка омладина — која је, како историја показује, веома моћна сила — постепено се буди из дуге хибернације, и изгледа да више није спремна да трпи све оно што Мерц и његови пријатељи раде Немачкој.
Тe „деде“, који су некада најцветнију и најбогатију европску земљу довели до просјачког штапа, а сада покушавају да је баце у пећ Трећег светског рата, нису достојни да остану на власти, а још мање да одлучују о судбини целог немачког народа и његовог младог нараштаја.