ДАРВИН, МАРКС И ФРОЈД ИЛИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈА БЕЗУМЉА

• „Пре него што човек буде поробљен, његово стање свести мора бити редуковано од духовног ка телесном. Он мора да научи да о себи мисли као о врсти животиње која нема духовних потреба. Када се човек једном ослободи обавеза према Богу, отворен је пут његовом потпуном потчињавању комунистичкој држави, која ће му бити господар“. (Claire Chambers, The Soecus Circle – A Humanist  Revolution, 1977, p. 101)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

„Пре него што човек буде поробљен, његово стање свести мора бити редуковано од духовног ка телесном. Он мора да научи да о себи мисли као о врсти животиње која нема духовних потреба. Када се човек једном ослободи обавеза према Богу, отворен је пут његовом потпуном потчињавању комунистичкој држави, која ће му бити господар“. (Claire Chambers, The Soecus Circle – A Humanist  Revolution, 1977, p. 101)

„Употребићемо све што имамо, све злато, сва материјална средства и блага на обмањивање и затупљивање људи. Људски мозак и свест може да се мења. Посејавши на том пољу хаос, ми ћемо им неприметно заменити животне вредности фалсификатима и натерати их да верују у те вредности… Књижевност, позоришне представе, филмови – сви ће они приказивати и величати најнижа људска осећања. Ми ћемо свим средствима подржавати и уздизати такве уметнике, који ће почети да усађују и утискују у свест људи култ секса, насиља, садизма, издаје – једном речју, сваког неморала. У државним управама створићемо хаос и неред… Поштење и честитост ће се исмејавати и неће никоме бити потребни, постаће траг прошлости. Вешто и неприметно ћемо усађивати безобзирност, дрскост, лаж и обману, пијанство и наркоманију, животињски страх од других људи, бестидност, издају, шовинизам и мржњу међу народима. На тај начин све више ћемо слабити морал поколења која тек стасавају. Ангажоваћемо се око људи већ од дечијег узраста, младалачких година, увек ћемо нагласак стављати на омладину, почећемо да је кваримо, учимо неморалу и разврату. Направићемо од њих шпијуне и космополите. Ето тако ћемо све учинити.“ (Авељ Семјонов, Црква, глобализација, идентификациони број, Светигора–Цетиње, 2003, стр. 42-43)

Овај план и програм практичне акције за остварење „глобализације безумља“ саставио је лично Ален Далс (Allen Dulles, 1893–1969), оснивач и утицајни члан Савета за иностране односе („Council for Foreign Relations“), поверљиви агент Рокфелеровог братства, оснивач и први директор Централне обавештајне агенције (CIA)…

Превратнички триумвират који је у 19. веку покренуо и усмерио ову „глобализацију безумља“ чинили су Чарлс Дарвин (Charles Robert Darwin, 1809-82), Карл Маркс (Karl Heinrich Marx, 1818-83) и др Зигмунд Фројд (Sigmund Freud,  1856–1939).

Први заступник теорије о еволуцији био је Француз Жан-Батист Ламарк (Jean–Baptiste Pierre Antoine de Monet, chevalier de Lamarck, 1744-1829). За њега је живот настао сам од себе, једним спонтаним актом природе. Ламарк је први изнео идеју о наслеђивању стечених особина. То значи да једна животиња може своје навике, склоности и органске промене које је стекла за време живота, да остави у наслеђе свом потомству.

Ламаркова доктрина је била нека врста пробног балона којим су слободни зидари желели да испитају јавност и утврде снагу хришћанства. После првобитне незаинтересованости, Ламаркова доктрина је полако почела да буде предмет интересовања многих природњака и философа.

Ламарков савременик Еразмо Дарвин (Erasmus Darwin, 1731-1802), Чарлсов деда, лекар, песник, философ, ботаничар, водећи интелектуалац свог времена и масон највише иницијације (велики мајстор чувене ложе Canongate Kilwinning, No. 2 у Единбургу, Шкотска), преузео је идеје француског биолога Ламарка у обликовању нове, еволуционистичке теорије, коју је изнео у своје две књиге – прва је „Зоономија или Законитости органског живота“ (1794), а друга „Храм природе“ (1803).

Еразмо Дарвин се надао да ће његов син, Роберт Дарвин (Robert Darwin, 1766-1848), такође лекар и масон, објавити коначну теорију о еволуцији, али је то учинио тек његов унук, Чарлс Дарвин (Charles  Robert  Darwin, 1809-82), англикански свештеник, самозвани природњак и масон 27. ступња шкотске иницијације. У својој 23. години (1831) кренуо је на петогодишње путовање око света бродом енглеске морнарице „Бигл“. Капетан овог брода је био Роберт Фицрој (Robert Fitzroy, 1805–65). Са Дарвином је у току петогодишњег пута водио дуге разговоре. У позним годинама, као вице-адмирал, Роберт Фицрој је осудио Дарвинову теорију као монструозну и изјавио да га је срамота што је био капетан брода на коме је био Дарвин.

Иако је Чарлс Дарвин у почетку као англикански пастор молио: „Нека ме Бог сачува од бесмислица Ламаркове теорије!“, његова „начела селекције“ или „природног одабирања“, где у општој борби за опстанак преживљавају само најјачи облици, и када за време дугог временског раздобља преживеле јединке стварају нову врсту предајући у наслеђе потомцима збир својих случајно стечених особина, показују да се Дарвин није много удаљио од „Ламаркових бесмислица“.

Чарлс Дарвин се прославио књигом  „Постанак врста путем природног одабирања“ (Лондон, 1859). Овом књигом је овај англикански пастор, масон 27. ступња Шкотског обреда и биолог–аматер, у природњачке науке на велика врата увео такозвану теорију еволуције. Ова теорија је постала крунски „научни“ доказ мајмуноликости људске природе, па је Социјалистичка партија Америке, у књизи „Еволуција човека“ тврдила следеће: „Ни једна иоле обавештена особа више не сумња да су многе животињске врсте које данас настањују Земљу резултат процеса еволуције. (…) Модерни социјализам је тесно повезан са савременом научном теоријом еволуције. Ако радници схвате науку, они постају социјалисти“. (Wilhelm Bölsche, The Evolution of Man, Чикаго, 1905)

Аутори „Комунистичког манифеста“ (1847), Карл Маркс (нем. Karl Marx, 1818-83) и Фридрих Енгелс (нем. Friedrich Engels, 1820-95), са одушевљењем су поздравили Дарвинову књигу коју је Енгелс у писму Марксу назвао „сензационалном“. Маркс је тај став одобрио углавном због тога што је Дарвинову теорију схватио као „темељ историјске борбе класа“. Владимир Илић Лењин (1870-1924) ће бити истог мишљења. (Марко С. Марковић, Еволуција без Дарвина, Хришћанска мисао–Београд, 2009, стр. 20)

Ипак, Дарвинова теорија еволуције има још једну опасну намену, и зато ће постати трајна поштапалица социјалистичко-комунистичких и свих других безбожника. Ту намену Дарвинове теорије тумачи енглески биолог и верни Дарвинов следбеник Џулијен Хаксли (Sir Julian Sorell Huxley, 1887-1975): „Дарвин је показао да није потребан никакав надприродни творац, пошто природној селекцији може да се припише сваки познати облик живота. У његовој еволуцији није било места ни за какво надприродно деловање“. (Sol Tax, ed., Issues in Evolution, University of Chicago Press, 1960, p. 45)

Слободни зидари су теорију еволуције од самог почетка прихватили као своју философију, па су је и надградили. Масонски писац В. Л. Вилмхурст пише: „То – еволуција човека у надчовека – то је одувек био циљ античких мистерија.“ „Човек који је исклијао из земље, развио се у нижим царствима природе и дошао до садашњег рационалног стања, још мора да заврши своју еволуцију постајући биће налик Богу и уједињујући своју свест са Свезнајућим…“ (W. L. Wilmhurst, The Meaning of Freemasonery, New York, 1980, p. 47, 94)

Смисао подметања и лансирања Дарвинове псеудонаучне теорије објаснила је Клер Чејмберс у својој књизи о хуманистичкој револуцији: „Пре него што човек буде поробљен, његово стање свести мора бити редуковано од духовног ка телесном. Он мора да научи да о себи мисли као о врсти животиње која нема духовних потреба. Када се човек једном ослободи обавеза према Богу, отворен је пут његовом потпуном потчињавању комунистичкој држави, која ће му бити господар“. (Claire Chambers, The Soecus Circle – A Humanist  Revolution, 1977, p. 101)

И тако је Чарлс Дарвин, творац материјалистичке теорије о процесу еволуције живог света, природно изродио Сигмунда Фројда (Sigmund Freud, 1856-1939), оснивача психоанализе и теорије сексуалности.

Као шлаг на торти, фројдизам је дошао на крају, и брзо постао једна од главних метода „лечења“ умно и осећајно поремећених људи. Основне поставке Фројдовог психоаналитичког учења и „лекарске“ методе могу се сажето изразити у пет кључних теза:

1. Човек је распет између два темељна нагона: Ероса (сексуалног) и Танатоса (деструктивног, који води у смрт);
2. Сексуални нагон је тако јак да у себи крије жељу за родоскврним односима (сина и мајке, оца и ћерке, брата и сестре), што се по правилу потискује, али је присутно у подсвести;
3. Чим се роди, дете осећа сексуални нагон, који пролази кроз три фазе: најпре оралну, затим аналну (или чак „анално-садистичку“) и на крају зрелу фалусно-гениталну фазу;
4. Човек у својој подсвести има жељу за свим могућим настраностима и изопаченостима (пре свега онима хомосексуалне природе), и зато „лекар“ Фројд човека дефинише као „полиморфно перверзно биће“;
5. Човек се од испољавања својих нагона уздржава само под притиском спољашњих околности… А што се нагони више гуше, то је човек изнутра „конфликтнији“, тј. склон неурози и унутрашњој поцепаности. Овде се налази корен тзв. „сексуалне револуције“ коју „доктор“ Фројд препоручује ради ослобађања нагона и остварења душевног здравља и среће. (Владимир Димитријевић,Младост и страсти,друго, допуњено издање, Београд, 1995, стр. 55-56)

Доктор Фројд је илуминатској олигархији подарио моћно средство за луциферијанску манипулацију – теорију по којој је човек „полиморфно перверзно нагонско биће“, које има сталну и никад до краја иживљену потребу за уживањем и полним општењем.  Своје револуционарно учење др Фројд је изложио у својим главним студијама: „Расправе о  хистерији“ (1895), „Тумачење снова“ (1899),  „Психопатологија свакодневног живота“  (1904),  „Хумор  и његов однос према несвесном“ (1905), „Тотем и табу“ (1913), „Уводна предавања из психоанализе“ (1916-18), „С оне стране принципа задовољства“ (1920),  „Ја и Оно“  (1923),  „Будућност једне илузије“  (1927),  „Нелагодност у култури“  (1930),  „Проблем  анксиозности“ (1936) и  „Мојсије и монотеизам“ (1939).

Психијатар Вилхелм Рајх (Wilhelm Reich, 1897-1957) је био Фројдов верни ученик и следбеник и први идеолог „сексуалне револуције“. Др Рајх је био и утицајни члан Комунистичке партије Аустрије и Немачке. У својим главним делима: „Функција оргазма“  („Die Funktion des Orgasmus“,1927), „Дијалектички  материјализам  и   психоанализа“ („Dialektischer  Materialismus und Psychoanalyse“, 1929),  „Пад сексуалног морала“ („Der  Einbruch  der  Sexualmoral“, 1932),  „Масовна психологија фашизма“  („Die  Massenpsychologie  des  Faschismus“,1933),  „Сексуална револуција“ („Die Sexualität im Kulturkampf“, 1936,    „Die sexuelle Revolution“, 1966),  „Бион“  („Bione“,1938), „Биопатологија рака“  („The Cancer Biopathy“, 1948), и другима, др Рајх се залаже за својеврсну интеграцију психоанализе и марксизма. Пошао је од Фројдове основне претпоставке да је човек оргијастичко биће са потребом непрестаног полног општења, па је човека дефинисао као „оргазмичку машину“.

Проповедници „слободне љубави“ су се појавили већ првих година постојања СССР-а, прве државе реалног социјализма на свету. Другарица Александра Михаиловна Колонтај (рус. Алекса́ндра Миха́йловна Коллонта́й, 1872–1952), блиска Лењинова сарадница, одушевљено се залагала за неговање слободне љубави, тврдећи да сексуални однос са неком особом „не значи ништа више од испијања чаше воде“. Идеју да „за радничку класу велика `проходност` и мања везаност у општењу полова… непосредно проистиче из основних задатака одређене класе“, Колонтајева је јавно развијала у чланку „Крчите пут крилатоме Еросу“ („Дорогу крылатому Эросу!“, 1923) и драми „Љубав радних пчела“ („Любовь пчел трудовых“, 1924).

Најдоследнију синтезу Марксовог и Фројдовог учења остварио је професор Херберт Маркузе (Herbert Marcuse, 1898-1979), амерички философ немачког порекла и идеолог тзв. Нове левице у Америци. Темељ свога учења Маркузе је изнео у књизи „Ерос и цивилизација“  Маркузе је пророк „ослобођења“ од „надпритиска“, који поставља доминантни део друштва: „Биће реактивиране ране фазе либида, које су биле занемарене развојем `Ја`. Биће подвргнути распаду и они институти друштва у којима се остварује `Ја`“.(Herbert Marcuse, Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud, 1955, second ed. 1966).

„Регрес, повезан са ширењем либида, испољиће се у реактивизацији ерогених зона и, последично томе, у ренесанси предгениталне полиморфне сексуалности и паду гениталне доминације“. „Та промена у вредности и обиму либидинозних односа довешће до рашчлањења института који су регулисали личне међуиндивидуалне односе, у ствари, до расчлањења моногамне и патријархалне породице“. Професор Маркузе предвиђа да ће ослобођење сексуалних инстинката довести до развоја „либидинозног разума“, који ће отворити пут ка вишој форми слободне цивилизације. (Игор Шафаревич, Социјализам као појава светске историје, превео Владимир Јагличић, Светигора-Цетиње, 1997, стр. 313-315) У каснијем свом делу  „Психоанализа и политика“ Маркузе проглашава крај досадашње културе: „То ће бити преображај процеса цивилизације, експлозија културе – али тек пошто стара култура одигра своју улогу и сазда човечанство и свет који могу бити слободни“. (Herbert Marcuse, Psychoanalyse  und Politik, Wienn, 1968)

Суштину ове (анти)културне револуције Маркузе даје кроз песничку слику у којој Прометеју, јунаку репресивне културе, супротставља Орфеја и Нарциса, јунаке свог новог, ослобођеног света. „Класична традиција повезује Орфеја са практиковањем хомосексуалности. Као и Нарцис, он пориче нормалног Ероса, не ради аскетског идеала, већ ради допуњавања Ероса. Као и Нарцис, он протестује против репресивног начина децородне сексуалности. Орфеистички и нарцистички Ерос до краја поричу тај начин, и то је – велико Одрицање. У свету којег символизује културни јунак Прометеј, то је – одрицање сваког поретка; али тим својим одрицањем, Орфеј и Нарцис откривају нову реалност, реалност са сопственим поретком, у којем владају друкчија начела“. (Игор Шафаревич, Наведено дело, стр. 315-316)

„Ослобођење сексуалних инстинката“ и „расчлањење установе моногамне и патријархалне породице“ довешће до сексуалне револуције хипи покрета у Америци и западној Европи током 60-тих година 20. века, а њу ће пратити „потискивање репресивног разума“, који ће свој практични, животни израз наћи у тзв. психоделичној револуцији, тј. у масовној употреби наркотика.

Ове Маркузеове идеје су нашле плодно тле и на пољу уметности, уобличавајући концепцију субкултуре такозване „леве уметности“, која жели да уништи све облике старе и превазиђене „репресивне и загушујуће“ културе буржоазије. Практична последица оваквог усмерења био је повећан интерес за вулгарност и екстремност у свим дисциплинама „леве антиуметности“ као средству „експлозије буржоаске културе“.(Шафаревич, Исто место)

Данас усрећитељску идеологију класичног марксизма заступа осамдесетпетогодишњи  Клаус Шваб (нем. Klaus Martin Schwab, рођен у Равенсбургу код Тибингена у Немачкој 1938), политички економиста, оснивач и водитељ Светског економског форума у Давосу, Швајцарска (ен. World Economic Forum, скраћено WEF). Чика Клаус већем делу човечанства сваке године са WEF-а шаље оптимистичку (пре)поруку која сажето у једну реченицу гласи: „Нећете имати ништа, и бићете срећни!“ Обратите пажњу да добронамерни чика Клаус не каже: `(Ми) нећемо имати ништа!` него `(Ви) нећете имати ништа!` Овде је очигледна марксистичка поставка да у комунизму слуге и робови неће имати никакву имовину, а биће срећни.

Дакле, „Када се човек једном ослободи обавеза према Богу, отворен је пут његовом потпуном потчињавању комунистичкој држави, која ће му бити господар“.

И тако нас је славни триумвират Дарвин–Маркс–Фројд са свим својим нечастивим „апостолима“ и следбеницима довео на ивицу апокалиптичког понора. Довољан је само један самоубилачки скок… Или потчињавање комунистичкој држави и прихватање статуса срећног роба. Да ли је могућ и остварив и – трећи пут!? Велику дозу оптимизма пружа нам савремени мексички философ Хуан Адолфо Васкес (Juan Adolfo Vázquez Navarro, 1915– 2011) који је мудро запазио да „освајање још није завршено, а није завршен ни отпор освајању“.