Дакле шта је стварно говорио Његово Блаженство Владимир?

5. јула навршава се 7 година од како је умро Митрополит Владимир (Сабодан). И све протекле године не престају покушаји да се он покаже као присталица уједињења са расколницима, да му се припишу неки “аутокефални” погледи и слично. У једном од својих интервјуа нећак митрополита Владимира, епископ Баришевски Виктор (Коцаба) рекао је да “данас има неких црквених и нецрквених активиста, који покушавају да припишу Блаженом Владимиру речи, које он никада  није говорио”. То јест владика директно говори о акцијама људи који покушавају да изопаче сећање на покојног Предстојатеља УПЦ. Они цитирају неке одвојене речи, делове фраза, великодушно допуњене “потребним” коментарима. А шта је стварно говорио Блажени? Постоји  документ у којем су прикупљени  погледи на свет Митрополита Владимира, што би се рекло, у концентрованом облику. Хајде да прочитамо и проанализирамо.

Зове се тај документ “Украјинска Православна Црква: дан данашњи и перспективе”. То је такозвани  говор при инагурацији, који је изречен Митрополитом Владимиром 18. фебруара 2008. године у време свечане церемоније присвајања Његовом Блаженству звања почасног доктора “Honoris causa” Хиршћанске богословије у Варшави. У пуном облику је он био објављен у Црквеном календару за 2009. годину под редакцијом епископа Перејаслав-Хмељницког Александра (Драбинка) који је касније отишао у раскол.

Пре него што пређемо на анализу тог документа, присетимо се у које време је он био написан.

Прошло је три године од како је победио “наранџасти” мајдан. Још није дошла криза 2008. године. Још се није прослављала 1020-годишњица Крштења Русије на коју су у Кијев пристигли патријарси: Московки Алексиј II и Цариградски Вартоломеј. Али је председник Украјине Виктор Јушченко водио активну припрему за тај догађај, спроводио преговоре са украјинским конфесијама о уједињењу са Фанаром. Да да, Кијевској патријаршији и УАПЦ су тада нудили да уђу у састав Цариградске патријаршије и оне су биле сагласне с тим. И све се прекинуло, углавном због одсуства жеље поглавара УПЦ КП Филарета Денисенко да се одрекне свог “патријарховања”.

2008. године Кијевској патријаршији и УАПЦ су нудили да уђу у састав Цариградске патријаршије и оне су биле сагласне с тим.

Тадашње власти су стварно хтеле да створе у Украјини алтернативну “московској” црквену структуру, али су то радили ни близу толико насилним методама као деценијама касније при П. Порошенку. И управо се у то време појављује документ “Украјинска Православна Црква: дан данашњи и перспективе”. Нешто касније, јуна 2008.  Његово Блаженство Владимир је на Архијерејском сабору РПЦ представио још један документ: “Украјинско Православље на граници епоха”, али због специфичности управо саборног документа он даје нешто мању представу о погледима Митрополита Владимира на црквене послове.

Дакле, анализирамо инагурациони говор Његовог Блаженства Владимира у Варшави. Зарад удобности груписаћемо питања којих се дотакао о говору у три групе.

Однос према држави и политици

Прво на шта обраћа пажњу Митрополит Владимир јесте то да Украјина има, као и апсолутна већина савремених европских држава, световни карактер. Небитно да ли је то добро или лоше, то је чињеница коју Црква треба да прихвати као здраво за готово.

Митрополит Владимир: “Можемо се различито односити према концепцији световне државе, дискутовати о предностима и недостацима, али морамо да признамо да данас та концепција безалтернативно доминира у свим европским државама, а такође већини неевропских држава. У поликонфесионалној Украјини алтернативе за такав приступ нема”.

Али уједно с тим Његово Блаженство тврди да држава не може да се меша у црквене послове, пошто нема за то не компетенцију, ни пуномоћ.

Митрополит Владимир: “Треба истаћи да држава не може бити компетентна по питањима вере. Она нема, да тако кажемо, одговарајуће инструменте који дају могућност да одвојимо истину Божанског откровења од јереси. Саборни разум Цркве који живи у онтологијском јединству са Господом, разоткрива догмате вере и свето их чува”.

Обратимо пажњу на то какву аргументацију користи Митрополит Владимир. Он говори о Цркви као о мистичном Телу Христа, а не као о организацији мноштва људи која постоји у друштву. Другим речима, Црква је у свету, али није од овог света и зато се њој не може приступати са секуларним мерама, не сме се на Њу гледати као на утицајну друштвену организацију и, поготову, она се не сме користити како би се решили неки овоземаљски задаци. То нагло контрастира са изјавама данашњих представника ПЦУ, између њих и бившег митрополита Александра (Драбинко), који говоре о Цркви као о некој земаљској институцији која доноси корист држави  и друштву, али апсолутно заборављају о Њеној ванземаљској суштини и циљевима.

Није тешко приметити да данас држава грубо крши ту тврдњу покојног Предстојатеља. Држава узима на себе одговорност не само да се меша у црквене послове, него и да опредељује каноничност или неканоничност ових или оних конфесија, а такође да доноси одлуке поводом строго религиозних питања.

По мишљењу Митрополита Владимира, однос религиозних организација и државе треба да се гради на принципима не мешања у сферу компетенције једни других.

По мишљењу Митрополита Владимира, однос религиозних организација и државе треба да се гради на принципима не мешања у сферу компетенције једни других. Држава треба да дâ религиозним организацијама једнака права сагласно закону, она не треба да покушава да искористи такве организације за постизање својих циљева, а религиозне организације не треба да моле за помоћ државу у решавању међурелигиозних проблема.

Митрополит Владимир: “Основна функција државе јесте да обезбеди услове за слободно постојање Цркве и да одоли искушењу да гледа Цркву или тако звана традиционална вероисповедања као неко неофицијелно “министарство духовних послова. А Црква, треба да одоли искушењу да тражи државну подршку, користећи световну терминологију, у конкуренцији са другим конфесијама”.

Као што видимо, то је управо то што сада ради ПЦУ, и то устима свог руководиоца признаје да без тога једноставно не може да постоји. Што се тиче искушења за државу да реши помоћу Цркве своја питања, то искушење не само да је увек постојало, него му се држава никад није одупирала.

Митрополит Владимир: “Анализа религиозне политике Украјинске државе 1992-2007 година сведочи да су сва три председника Украјине (Л. Кравчук, Л. Кучма и В. Јушченко) били и јесу присталице стварања “уједињене Помесне Цркве”, видећи у њој један од механизама формирања и консолидације украјинске нације”.

При том Његово Блаженство говори да на сва питања упућена држави – за шта је потребна њима Помесна Црква, какво место ће заузимати у држави и какви ће бити њени односи са државом, одговор није уследио. Али на УПЦ се стално вршио притисак да пристане на стварање такве “уједињене Помесне”. Тај притисак је варирао од “гурања на периферију друштвеног живота до предлога статуса суштински државне Цркве у замену за ове или оне услове”. Али статус Цркве треба да се одлучује пре свега самом Црквом, произлазећи из религиозних задатака, а не задатака државе и друштва.

Митрополит Владимир је навео и цео низ замерки према држави:

• не враћање црквене имовине;
• не давање УПЦ у целини статуса правног лица;
• позивање, супротно мишљењу Цркве, папе римског Јована Павла II у Украјину;
• одбијање  фиксирати на нивоу закона посебну улогу Православља у стварању украјинског народа и државе;
• самовоља локалних органа власти у односу према УПЦ, највише на западу Украјине.

Извлачећи закључак теме односа Цркве и државе, Његово Блаженство Владимир је рекао:

“Какав је главни закључак могла да изведе наша Црква у односу према црквено-државним односима у протеклој години? У чему је лекција коју нам је пружила историја?

Прво. Без обзира на историјске буре и потешкоће у односима са државном влашћу, Црква треба да следи пут слободе, остајући унутрашње и спољно независном од државе.

Друго. Било који притисак на Цркву од стране државе у условима демократије је неприхватљив и чак нерационалан, пошто он не може на радикалан начин и у току дужег времена да делује на црквени живот. Истина, такав притисак је делотворан само у једном случају, а управо ако црквена хијерархија не води политику безусловног потврђивања, али јавно указује на случајеве кршења права верника”.

Без обзира на историјске буре и потешкоће у односима са државном влашћу, Црква треба да следи пут слободе, остајући унутрашње и спољно независном од државе.

Митрополит Владимир (Сабодан)

У потпуној усаглашености са тим речима Митрополита Владимира епископат УПЦ не уступа држави, већ штити права верника свим законским путевима.

Што се тиче односа према политици иначе, по том питању Његово Блаженство тврди једну темељну ствар: Црква не може по својој суштини да има овакве или онакве политичке преференције: “Ништа не може да наштети јединству Цркве толико колико утицај политичких процеса. Продирући унутар црквеног живота, политика га трује и дели вернике на “левичаре” и “десничаре”, “помаранчеве” и “бело-плаве”, обожаваоце “источног” и “западног” модела цивилизације. <…> Црква ствара Еухаристија, и све што се у њој дешава, дешава се у контексту Еухаристија. Али нема ништа још више туђег Еухаристију него политика, поготову етноцентрична политика”.

Однос према расколницима

Митрополит Владимир се такође дотиче питања  односа с другим конфесијама у Украјини. Говори да су односи УПЦ најбољи са римокатоличком црквом у Украјини, дoк би односи са гркокатоличком црквом могли бити бољи. И посебну пажњу посвећује управо расколницима: УПЦ КП и УАПЦ, односе са њима назива проблематичнијим.

Само што не најбитнијим аргументом свог мешања у црквене послове Украјине Константинопољски патријархат је назвао “пасивност” Украјинске Православне Цркве. Као, УПЦ и РПЦ нису обраћали пажњу на проблем раскола и као резултат милиони верника су били ван Цркве. Тај аргумент је лажан. И Његово Блаженство Владимир и епископат УПЦ су добро знали за тај проблем и никада нису одбијали могућност дијалога са расколницима.

Митрополит Владимир: “Ван Цркве нема пуноће истине и благодати. Међутим истина и благодат не могу бити предметом који се поседује и којим се поноси. Зато чувајући нетакнутом чистоћу своје вере и каноничност своје хијерархије, Украјинска Православна Црква није у “поносној самоћи” – она је отворена за дијалог са браћом која су се од нас одвојила”.

Један од основних разлога за раскол Блажени види у томе да Црква која се тек-тек ослободила крајем осамдесетих од угњетавања совјетске државе, није успела да продухови сазнање оних милиона људи који су дошли Цркви и донели јој свој световни поглед на свет и, пре свега, националистичку идеологију.

Митрополит Владимир: “Добро је познато да је у совјетски период Православна Црква била крајње ограничена у својој мисионарској и просветитељској делатности. Она није имала могућност да проводи катехизацију; парохијски живот се често ограничавао вршењем богослужења. На тај начин, почетком деведесетих када се у Украјини појавио моћан национално-патриотски покрет, многи православни хришћани који нису имали могућност да се удубе у своје знање у вери постали су жртве романтичарске етнофилетичке идеологије.

Пре свега од те идеологије су настрадали интелектуалци који су погрешно видели у цркви инструмент сакрализације младе украјинске државе. Касније је етнофилетичка идеологија обухватила и део православног клира. Настао је раскол”.

Даље Његово Блаженство Владимир описује контакте УПЦ са представницима УПЦ КП и УАПЦ, и чак неке успехе у преговорима са последњима. Говори да се у суштини сачувала уједињена догматска основа на чијем темељу је могућ дијалог, мада признаје, да еклезиолошко сазнање расколника није идеално и “чак граничи са јереси”. Али најбитније што је Предстојатељ УПЦ подвукао у дијалогу са расколницима јесте неопходност искреног покајања са њихове стране.

Митрополит Владимир: «Став наше Цркве по питању превазилажења раскола и успостављања црквеног јединства у Украјини не зависи ни од  каквих политичких разлога или жеље да се понизе други. Ми очекујемо од предводника оних који су у расколу личног подвига – да постану свесни њихове трагичне ситуације и потребе за покајањем испуњеним благодаћу. Покајање не може бити „понижавајуће“; напротив, уздиже човека, пошто је последица покајања – обнављање пуноће благодаћу испуњене заједнице са Богом. Али то се не може свести на потпис под неким дипломатским меморандумом. Профанација Тајинства неће донети црквено јединство и мир“.

Очекујемо од лидера раскола лични подвиг – схватање свог трагичног положаја и неопходност благодатног покајања. Покајање не може бити “понизно”; напротив, оно уздиже човека, пошто је последица покајања обнављање пуноће благодатног општења с Богом.

Митрополит Владимир

Што се тиче питања о канонском статусу УПЦ као аутономне Цркве, Његово Блаженство Владимир га  је сматрао оптималним у тренутним друштвено-политичким условима и да може бити поново сагледано само у контексту превазилажења раскола. Такође је обратио је пажњу на  чињеницу да УПЦ има више канонских права и слободе у решавању црквених питања него, на пример, Грчка Православна Црква која формално има статус аутокефалне.

Однос према изазовима савремености

Говорећи о томе да Црква не треба да учествује у политици митрополит Владимир је проширио тај приступ и на питање подршке евроинтеграцијских тежњи Украјине или обрнуто – њиховог неприхватања.

Митрополит Владимир: “Свесно се уклањајући од политичке делатности, УПЦ фактички не учествује у друштвеној дискусији о “цивилизацијском избору”, сматрајући да Црква треба да обавља своју спасилачку мисију у било којим историјско-политичким условима”.

Истовремено Његово Блаженство указује и  на опасности које чекају наше друштво у случају успешне евроинтеграције. При том не толико формално-правне, колико менталне.

Митрополит Владимир: “Евроинтеграција садржи и доноси искушење релативизмом. Њени јунаци, њени идоли верују не у истину, већ у компромис. Темељне вредности Европе су формалне. Изгледа, колевка хришћанске цивилизације поштује право да буде (или не буде) хришћанин више од Христа. Савремена Европа негује светост слободе избора. Међутим могућност избора не може да буде позитивним циљем човековог живота, само предусловом, не више. Ако питамо просечног Европљана о позитивним вредностима, то јест на крају крајева ради чега треба живети и за шта вреди умрети, највероватније нећемо чути одговор”.

Од онда је прошло 13 година, евроинтеграција је фиксирана у Украјини на законодавном нивоу, а у самој Европи влада идеологија ЛГБТ, родне једнакости, сексуалног “просвештења”, нивелисања институције породице и тако даље. Изгледа, да у таквим условима Црква више не може да остаје по страни од друштвених дискусија о “цивилизацијском избору”, јер сам тај избор више уопште није неутралан што се тиче  хришћанског морала. Ако се европска цивилизација развија путем све већег удаљавања од Јеванђељских заповеди онда је Црква дужна да каже своју реч по питању “цивилизацијског избора” нашег друштва. Истовремено митрополит Владимир говори о томе да наш народ и други источноевропски народи (под условом да сачувају своју веру и хришћанско самосазнање) имају шта да предложе Западној Европи, имамо шта да засведочимо пред секуларним и постмодернистичким западним друштвом.

Завршава свој говор Блажени Владимир следећим речима: “Европско друштво жуди за Богом, мада савремени Европљани често заборављају Његово Име. Мисија Цркве јесте да подсетимо наше савременике да права лепота и општење су могући само у Исусу Христу, који обнавља наше срце истог тренутка када му се оно отвори”.

Закључак

Као што видимо, говор Митрополита Владимира у Варшави разоткрива многе митове који се стварају око његовог имена и одговара на многа питања. Он није био присталица категоричког одрицања од дијалога са расколницима, али такође није допуштао могућност “уједињења” без схватања греха раскола и покајања. Он је савршено добро видео опасности за Цркву у различитим моделима црквено-државних односа и искрено говорио о њима. Схватао је те изазове које пред Цркву поставља евроинтеграција, али се није плашио да одговори на њих полазећи од тврде вере у Христа.

Такође је јасно да црквена самосвест данашњег руководства УПЦ се нимало није променила и није одступила од тих принципа које је изнео Његово Блаженство Митрополит Владимир. Данашњи Поглавар УПЦ Његово Блаженство  Онуфије такође говори о томе да Црква служи Богу, а не држави и друштву и такође признаје покајање неопходним условом за превазилажење раскола. Другачије не може бити, јер “Исус Христос је јуче и данас Онај исти и за вијек”(Јевр.13:8).

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/81001-tak-chto-zhe-govoril-blazhennejshij-vladimir-na-samom-dele