ФОТО: objektiv.rs
Одмах пошто се текст о јуришу Грађанског заштитника на српски језик „завртео“ на Интернету, хрватски председник „освежио“ је мисао коју је, пре коју годину, формулисао акад. Аугуст Ковачец: Срби не разумеју дубровачку књижевност. И притврдио да је њихово „поистовећење“ с Дубровником и његовом историјом „никакво и нека живе у илузији“. У тим академијским и председничким умовањима ја видим основу за неке додатне опсервације о ономе о чему ни академик ни председник, по свему судећи, још нису потпуније обавештени и могли би покушати да нађу некога ко ће их упутити макар на најпростије чињенице о суштини проблема о коме тако самоуверено и беспризивно суде.
Срби о Дубровнику знају тек понешто.
- Знају, рецимо, да је Дубровник био српска приморска економска, научна и културна престоница и мост према српској немањићкој традицији.
- И знају да Мавро Орбин, у својој Историји, „представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…“
- И знају да је у тој Историји (штампаној 1601) остало сведочанство „како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића“, али су им Дубровчани отписали да су они „из земље веома далеке“ (»Voi siete dal paese molto lontani«).
Оне прве две појединости Срби су, како-тако, успели да „науче“, али с овом последњом Хрвати се још не могу „споразумети“: колико су они били »molto lontani«, показује се да је требало да прође целих триста година да би се се (1896) у Дубровнику појавила прва четири Хрвата!
Или се, може бити, Хрвати и Срби не споре — о истом Дубровнику!?
АУТОР: Драгољуб Петровић