- Уздизању Степинца на пиједестал свеца супроставила се и Цариградска патријаршија, која је још 1998. године, дакле исте године када га је градоначелник Чикага удостојио имена улице, протествовала код Свете столице и папе Јована Павла Другог, који је тада прогласио Степинца блаженим (степен испод светачког)
Једна од улица у вишемилионском граду Чикагу, у његовом јужном делу, названа је по имену хрватског кардинала Алојзија Степинца, ратног злочинца осуђеног због зверстава која су почињена на територији Независне државе Хрватске, савезника Трећег Рајха чије је оснивање и поступање према Србима, Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима овај свештеник здушно подржавао.
Трагајући за информацијом која би нам открила како се уопште могуће да у једном од највећих америчких градова постоји улица са именом католичког великодостојника који је подржавао режим поглавника Анте Павелића, непријатеља САД у у Другом светском рату, те благосиљао злогласне усташке јединице које су убијале српску нејач и цивиле, али и америчке пилоте, дошли смо до документа који датира од 3. октобра 1998. године.
Наиме, тог дана, прокламацијом (одлуком) градоначелника Ричарда Дејлија(потез на Princetown авенији од 26. до 33. улице назван је “Cardinal Stepinac Way”, у сећање на, како је наведено, Степинчеву “животну посвећеност борби за политичка, верска и људска права који су га учинили симболом величине хрватско-америчке заједнице.”
Можемо само да се запитамо колико је господин Дејли познавао балканску и европску историју када је ставио свој потпис испод следећих реченица:
“…као одговор на његово одбијање да прекине везе са Римокатоличком црквом, комунистичка влада га је лажно оптужила за нацистичку сарадњу…”,
У тексту одлуке се затим износе тврдње о аутопсији из 1993. године која је “доказала” да је Степинац “систематски трован” у комунистичком затвору, да би на послетку умро као “мученик”.
У одлуци се на крају констатује да се 3. октобар 1998. године проглашава “Даном кардинала Степинца у Чикагу”.
Оно што прво упада у очи јесте да је одлука градоначелника базирана на нетачним (да не кажемо коју гору реч) историјским чињеницама.
Лажирана историја
За кардинала Алојзија Степинца, загребачког надбискупа у време Другог светског рата, могло би се рећи свашта, али свакако не и да је био борац за политичка, људска и верска права, осим када се ради искључиво о правима католичких верника у Хрватској.
Почетак рата и оснивање Независне Државе Хрватске под протекторатом нацистичке Немачке Степинац је дочекао са нескривеним одушевљењем, о чему говори чињеница да је био први који је усташком генералу Славку Кватернику честитао проглашење НДХ, а затим се састао са поглавником Антом Павелићем, те издао проглас католичком клеру и верницима да се ставе у службу новоосноване квислиншке државе.
Уследиле су четири године најстрашније тираније на територији данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, у којој су систематски, прво на локалним стратиштима а касније и у систему концентрациониох логора, убијани Срби, Јевреји, Цигани и Хрвати антифашисти, тираније над чијим су се зверствима згражавали и официри Вермахта који су се затекли у Хрватској, а коју је немо посматрао и својим речима подстрекивао човек чија је хришћанска и пастирска дужност била да злочине спречи.
Злочин и (преблага) казна
Алојзије Степинац осуђен је 1946. на 16 година робије због сарадње с усташким режимом, а оптужница, са доказним материјалом, бројала је преко хиљаду страница. Пребачен је у затвор Лепоглаву гдје је смјештен је у посебно крило, где је суседна ћелија претворена у капелицу. Из затвора је пуштен након пет година и пребачен у родни Крашић, где је био у некој врсти кућног притвора, у коме је и умро 1960. године. Ако делимично прихватимо чињеницу да су послератни комунистички судови били оптерећени идеологијом, те су можда из тог разлога имали строжији став према доказаним антикомунистима, какав је био Алојзије Степинац, ајде да видимо шта о Алојзију Степинцу кажу уважени хрватски стручњаци, историчари и теолози.
О томе колико је градоначелник Чикага својевремено био у заблуди када је Степинцу указао част да по његовом имену назове улицу у Чикагу говори између осталог и изјава хрватског историчара Хрвоја Класића, који раскринкава причу о томе како је Степинац био “систематски трован” у комунистичком затвору, што је једна од “чињеница” на коју се позива Дејли у својој одлуци:
„Када се неко жели прогласити светим, онда он мора бити мученик и зато пуно слушамо о томе како је Степинац био трован, озрачен, малтретиран. Али, не постоје докази за то. Напротив. Институт `Руђер Бошковић` поручио је да то никад није доказано”, каже Класнић, иначе специјалиста управо за овај период историје.
Шта откривају писма Степинца Папи Пију XII
Поред тога, Класић је анализирао писма из архива папе Пија XII, која је отворена пре две године, па наводи пример писма у коме Степинац папу обавештава да је с Антом Павелићем и Славком Кватерником причао о томе да би се одређени број Словенаца (200,000) преселио у Хрватску, а исти толики број Срба “пребацио” у Србију. Степинац се у разговору и писму нити једном ријечју не противи идеји “хуманог пресељења”.
“На данашњем би се суду то свакако означило као етничко чишћење”, каже Класић, који у својој даљој анализи односа Степинца према “неаријевцима”, каже:
“О томе како се Степинац односи према католицима, а како према некатолицима говори и једно писмо које надбискуп (23. априла 1941) упућује министру унутарњих послова НДХ Андрији Артуковићу у којем каже:
“Поводом најављеног доношења протужидовских закона част ми упозорити Вас на сљедеће: имаде добрих католика који су жидовске расе и који су из увјерења конвертирали из жидовског вјерозакона… имаде међу њима и такових који су се истакнули као добри хрватски националисти. Сматрам да би било добро да се код доношења потребних закона узме у обзир такове конвертите”.Хрватски историчар надаље констатује како Степинац не моли Павелића да укине расне законе, затвори логоре и прекине с депортацијама, него предлаже “да се упућивање у логоре врши на тај начин, да им буде омогућено да спреме најнужније ствари…“.
Он анализира и Степинчево тумачење Божје заповести која гласи “Не убиј!“.
“У писму које надбискуп шаље Анти Павелићу и у којем спомиње “да су усташе у Глини постријељали без суда и истраге 260 Срба”, Степинац истиче да то “по католичком моралу није допуштено” те моли поглавника да се “на цијелом територију НДХ не убије ниједан Србин, ако му се не докаже кривња ради које је заслужио смрт”, каже Класић, те додаје: “Нисам стручњак за теолошка питања, али сам си дао мало труда и проучио неколико катекизама Католичке цркве и нигдје нисам пронашао објашњење због које то кривње нетко заслужује смрт, односно када је то, осим евентуално у самообрани, допуштено да човјек убије човјека”.
“Кад би Павелић остао 20 година, шизматици би били ликвидирани”
У једном од писама које је загребачки надбискуп Степинац послао пап Пију XII (који је и сам био на удару због несавјесног односа према Јеврејима током Другог светског рата), каже се и следеће:
–Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под дојмом да власт подржава католичанство. Али не може се порећи нити да их тјера и сва биједа шизматичке цркве… Вјерујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани из Хрватске, пише Степинац папи Пију XII.
Исечак из усташке штампе: Блиски односи католичке цркве и врха НДХ
Загребачки надбискуп у истом том писму, позивајући Свету столицу да призна НДХ, користи прилику да још једном нагласи “о каквој се борби у новоствореној хрватској држави уствари ради”.
–Не сумњам Свети Оче да се овдје води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног у Хрватима.
Зашто Степинац није постао светац
Ипак, о улози кардинала Степинца у стравичним догађајима у НДХ понајвише говоре историјски архиви у које су имали увид чланови мешовите католичко-православне Комисије, у којој су између осталих били и актуелни патријарх Српске православне цркве, господин Порфирије (тада још као митрополит загребачко-љубљански), те надбискуп Католичке црке у Хрватској, Јосип Бозанић, а која је у међувремену прекинула рад који је имао за циљ утврђивање истине о Степинцу, а поводом захтева да га се канонизује, тј.прогласи светим.
Хрватски теолог и новинар Драго Пилсел, у тексту чији већ наслов довољно открива “Степинац светац? Мало морген! Не за наших живота” истиче како је папа Фрањо зауставио процес канонизације Степинца после протеста Српске православне цркве и Цариградске патријаршије и писма које му је послао Свети Синод, али и српски патријарх Иринеј лично:
“СПЦ је упозорила папу Фрању на неке примјере, најблаже речено, амбивалентности у понашању кардинала Степинца. Рецимо, не само да ничим није доводио у питање доношења закона и мјера против Жидова и Срба (када је реагирао, било је за многе прекасно), него се залагао за поштовање њиховог “достојанства” у тренутку када је итекако добро знао да споменуте “мјере” значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм НДХ”, пише Пилсел, па додаје:
И нацисти се згражавали: Деца, жене и цивили страдали су у логорима само зато што нису Хрвати и католици
“Папа Фрањо је, како знамо, предложио формирање мјешовито католичко-православне комисије за проучавање Степинчева живота и дјела прије, за трајање и након Другог свјетског рата. Дакле, Папа није могао пријећи преко јасних исказа о амбивалентности и инсуфицијентности Степинца.”
Ваља овде додати да је Драго Пилсел бивши студент папе Фрање, који му је предавао на Теолошком факултету у Буенос Аиресу у доба док је обављао дужности кардинала у Аргентини. Он је уједно и син Павелићевог телохранитеља и припадник усташке младежи у овој јужноамеричкој земљи, који се јавно покајао због своје прошлости и 1990-тих вратио у Хрватску, где се остварио као уважени новинар и аналитичар.
Степинац ћутао на убиства деце, свештеника и три српска епископа
Драго Пилсел је и човек коме је почивши српски патријарх Иринеј поверио писмо које је 2014. године послао управо папи Фрањи, а у коме се износе аргументи Српске православне цркве против канонизације Степинца, а које можете прочитати ОВДЕ!
Документација коју је СПЦ доставила током рада Мешовите комисије о Степинцу потврђује да је кардинал оћутао и без протеста прихватио чињеницу да су усташе на свиреп начин убиле на хиљаде православних Срба, Јевреја и Цигана, да су крвнички убијана браћа у Христу, три православна епископа и више стотина православних свештеника и монаха.
Степинцу се ставља на душу што је пропагирао покрштавање православних Срба у НДХ, али и мирно гледао мучење и убијање истих који су већ били примили католичку веру, као и убијање деце народа који су у НДХ третирани као ниже расе – Срба, Јевреја, Цигана…
Какав је однос према усташтву и њиховим злочинима имао верски поглавар католичке цркве у НДХ говори и чињеница да је један део свештеника под његовом управом одлучио обући усташку униформу те директно учествовати у злочинима над Нехрватима, попут по злу чувеног фрањевца Мирослава Филиповића-Мајсторовића, познатијег по надимку Фра Сотона, затим Божидара Брале, шефа усташке полиције у окупираном Сарајева, те свештеника Мате Мугоша, аутора чувене реченице да би сваки хрватски свештеник “требао имати молитвену књигу у једној, а пиштољ у другој руци”. Или Ивана Губерине, вође Хрватског католичког покрета, који је био у личној гарди Анте Павелића.
Посебно поглавље заслужује Иван Шарић, римокатолички надбискуп врхбосански са седиштем у Сарајеву, који је отворено подржавао усташе, насилно покатоличавање православних Срба. Нјегове епархијске новине су тада писале: „Лјубав је граница. Покрет за ослобођење света од Јевреја је покрет за обнову људског достојанства. Иза овог покрета стоји Свезнајући и свемогући Бог.“ Остао је упамћен и по томе јер је присвајао јеврејску имовину за сопствене потребе.
Такође, треба имати у виду да су часне сестре из католичких самостана биле ангажоване практично као особље у усташким логорима смрти, попут Јастребарског, Јасеновца и Старе Градичке, а постоје и бројна сведочења преживеле деце логораша како су их сестре тукле и злостављале.
И све се то дешавало у време док је на челу цркве био загребачки надбискуп, касније кардинал Алојзије Степинац. Какав је утицај на своје подређене могао имати њихов духовни отац када су они овако дубоко заглибили у злочин?
Уздизању Степинца на пиједестал свеца супроставила се и Цариградска патријаршија, која је још 1998. године, дакле исте године када га је градоначелник Чикага удостојио имена улице, протествовала код Свете столице и папе Јована Павла Другог, који је тада прогласио Степинца блаженим (степен испод светачког).
Браћо у Христу, у чијој се цркви молите?
После свега горе наведеног и аргументованог поставља се оправдано питање да ли човек калибра и биографије Алојзија Степинца заслужује да има улицу у једном мултиетничком и мултиконфесионалном граду какав је Чикаго.
Редакција Сербиан Тајмса јавно поставља ово питање, како хрватској заједници у Чикагу и Америци, тако и католичкој цркви, Надбискупији Чикага, кардиналу Џозефу Чупићу, али и градским властима Чикага. Овде морамо додати и то да је Степинчевим именом названа чак и једна црква у Чикагу (Хрватска црква блаженог Алојзија Степинеца, на адреси 6346 Н Ридге Аве.).Не желимо овде да вређамо верска осећања католика Хрвата, искрено верујемо да су многи од њих лоше обавештени и доведени у заблуду када је у питању личност и дело кардинала Степинца, али желимо да их потакнемо на размишљање када се следећи пут буду молили Богу у цркви која носи његово име, или прођу улицом кардинала Степинца, која се налази тик до њихове друге цркве, Светог Јеронима (St Jerome Croatian Catholic Church).
Текст: Антоније Ковачевић/Serbian Times/ Фото: Wikipedia, City of Chicago