Колико дуго ће Црна Гора да ћути док је „комшије“ понижавају? Колико још треба да нас увјеравају да је нормално да једна држава условљава другу, притиска је, користи институције ЕУ као батину, а да наша власт ни ријеч да прозбори? А најважније питање — када ће власт у Црној Гори коначно да се извини грађанима што су дозволили да нас Хрватска третира као државу без гласа, без кичме, без достојанства?
Јер ово није почело на фудбалској утакмици, нити ће на њој завршити.
Током читавог процеса приступања ЕУ, Хрватска је више пута користила свој положај да условљава, притиска и понижава Црну Гору. Од блокада преговарачких поглавља, преко захтјева за разграничење, до политичког диктата око историјских наратива и имовинских спорова — све се то сервирало под параваном „европских стандарда“.
Хрватска је чак саставила и non-paper са десет тачака које Црна Гора мора да ријеши ако жели да настави преговоре — као да смо протекторат, а не држава. Тражили су Превлаку, тражили „Јадран“, тражили имовину, тражили политичке концесије. Условљавали су нас чак и Јасеновцем, као да се историјска истина мијења дипломатским притиском.
И док Загреб користи сваку прилику да нам покаже да нас не сматра равноправнима, Подгорица се понаша као да је то прихватљив третман.
Питање односа Хрватске према Црној Гори у посљедњој деценији није инцидент, није случај и није тренутак. То је континуитет. Континуитет понижавања једне државе која је својом слабошћу, а често и сервилношћу сопствених власти, дозволила да се према њој понаша као према територији без политичке тежине.
Црна Гора јесте мала, али није безвриједна. Њена историја, дипломатска и политичка, никада није била историја подаништва. Данашње стање није посљедица „судбине“, него избора — избора власти које су зарад опстанка на позицијама толерисале оно што ниједна озбиљна држава не би толерисала. Више нико не зна јесмо ли кренули пут ЕУ или пут Хрватске.
И најзад — они који се најгласније позивају на „државност“, „суверенитет“ и „патриотизам“, у пракси су највише дозволили да се њоме гази. Јер се држава не брани говорима, него поступцима.
У том односy, највећи проблем нијесу били Хрвати — него наше власти. Они који су били дужни да штите интересе државе, претворили су се у преноснике туђих захтјева. Ништа није одбрањено, ништа није враћено, ништа није постављено као услов. Нити једном Подгорица није показала кичму. То није политика, то је капитулација у наставцима.
И зато је моменат да се каже оно што нико у институцијама неће: грађани Црне Горе заслужују извињење. Јавно, јасно и без релативизације. Не због ЕУ, не због Хрватске — него због година сервилности у којима је држава добровољно прихватала да буде политички ученик на одраслим преговорима.
Али извињење није довољно.
Власт мора хитно промијенити политику: престати да улази у процесе без црвених линија, престати да прихвата притиске под изговором „европеизације“ и престати да грађанима продаје политичку слабост као дипломатску мудрост. Ако већ улазимо у ЕУ, онда то мора бити као субјект, а не као молилац.
Свака друга варијанта значи наставак истог: нова понижавања, нова условљавања и нова тишина у Подгорици. А ту цијену више не треба да плаћају грађани — него они који су ову државу довели у позицију да се пред туђим захтјевима савија као да је без обзира и без самопоштовања.
Вријеме је да се промијени курс. И да власт, најзад, стане уз свој народ — а не уз туђе диктате.
Европа није проблем. Наш однос према себи је. И док год се будемо понашали као територија која моли, а не као држава која преговара, биће нам овако. Или још горе.
ИЗВОР: ИН4С