фото: t24.com.tr
Уз помоћ Пакистана, Ердоган жели да се домогне нуклеарног оружја
- Пребацивање пакистанских нуклеарних ракетних технологија Турској, што веома љути Индију, више се не може зауставити.
- Сједињене Државе и Израел, на пример, нису успели да зауставе ирански нуклеарни програм.
- Штавише, нико неће моћи да заустави трансформацију Турске, чланице НАТО-а и најуспешније војне силе у Евроазији последње деценије, у, додуше, незваничну чланицу нуклеарног ракетног клуба великих сила.
Владимир Прохватилов, виши научни сарудник Академије војних наука
Турска и Пакистан воде преговоре на највишем нивоу о трансферу нуклеарне ракетне технологије Турској, пише индијско издање Zee News India. Према речима листа, о нуклеарном питању разговарано је крајем децембра, а на састанку 15. турско-пакистанске групе за војни дијалог на високом нивоу, која је највећа институционална структура две земље у области одбрамбене сарадње. Пакистански министар одбране, генерал-потпуковник у пензији Миан Мухамед Хилал Хусеин предводио је пакистанску делегацију, а заменик начелника Генералштаба турске војске генерал Селџук Бајрактароглу турску делегацију.
Пакистански генерали су се такође састали са турским министром одбране Хулусијем Акаром и врховним командантом турске војске генералом Јшсаром Гулером. Извори публикације сматрају да су „састанак и питања о којима се разговарало само врх леденог брега, јер је то део ширег сценарија за размену нуклеарних и ракетних технологија између две земље“. Како се наводи, Ердоган је лично затражио од врховног команданта пакистанске војске, генерала Бајве, да подели технологију нуклеарног наоружања, што је и договорено. Пакистанска делегација је посетила турске одбрамбене компаније, укључујући „Bakyar“ (произвођач беспилотних летелица), TAI, HAVELSAN и ASELSAN. Одржан је и састанак са високим функционерима турске војске који се баве производњом ракета и других ваздухопловних технологија. У турској делегацији су, између осталог, били и шеф председничке дирекције турске одбрамбене индустрије професор Исмаил Демир и генерални директор „Turkish Aerospace Limited“ (TAI) др Темил Котил.
Zee News India је такође известио о недавном преносу Турцима кинеског аутоклава који се користи за прављење мотора за ракете дугог домета, као што је пакистанска ракета Шахин- II, која може да носи нуклеарне бојеве главе.
Пакистан убрзано преноси ракетну технологију у Турску, а научници из те јужноазијске земље помажу Анкари да изгради капацитете за производњу ракета. Један број пакистанских научника тренутно ради са Турском на побољшању балистичких и нуклеарних способности њених ракетних снага. Турска такође има бројне нуклеарне центрифуге пакистанске производње.
Пребацивање пакистанских нуклеарних ракетних технологија Турској, што веома љути Индију, више се не може зауставити. Сједињене Државе и Израел, на пример, нису успели да зауставе ирански нуклеарни програм. Штавише, нико неће моћи да заустави трансформацију Турске, чланице НАТО-а и најуспешније војне силе у Евроазији последње деценије, у, додуше, незваничну чланицу нуклеарног ракетног клуба великих сила.
Како примећује блискоисточни телеграм канал MiddleEast, Турска је данас једина евроазијска сила која успева да компетентно комбинује војну и економску компоненту, повећавајући свој утицај како у суседним земљама, тако и на Блиском истоку у целини.
Неоосманске амбиције Турске
Ердонанове неоосманске амбиције не висе у ваздуху, већ се заснивају на стварним војним успесима и почетку изградње система војних база ван турских граница.
Турски војни контингент од 30 000 људи на Северном Кипру обезбеђује турско присуство у источном Медитерану. У Сирији Турци имају око 20.000 војника. У северном делу Ирака – више од две и по хиљаде турских војника.
Турска је 1994. године потписала споразум са Курдистанском демократском партијом о распоређивању војног контингента у Дахуку. Турски сајт „TRT“ потврдио је постојање турске војне базе у Дахуку у Ирачком Курдистану. Турска је поставила малу војну базу у граду Башика у близини Мосула, која се користи за обуку ирачке војске за рат против милитаната РПК – Радничке партије Курдистана. Бивши турски премијер Бинали Јилдирим је 2018. године изјавио да Турска има 11 војних база у северном Ираку.
Војно присуство у Ираку и Сирији мотивисано је потребом да се осигура безбедност граница од немирних суседа, пре свега курдских милитаната. Герилски рат против неоосманлија ће се наставити у недоглед, а због ове околности Турска не може сасвим да контролише територију унутар својих међународно признатих граница.
Као резултат успешних војних операција 2020. године, успостављено је турско војно присуство у Либији. Турска војна база ал-Ватија настала је након пораза трупа Халифе Хафтара код Триполија. За Ердогана није важна само либијска нафта: захваљујући споразуму Турске и Триполија, огромни региони у источном Медитерану, где се налазе налазишта гаса, стављени су под контролу.
У Палестини Турска подржава Хамас и друге фундаменталистичке организације непријатељске према Израелу. У Либану, Ердоганова влада шаље оружје и новац конзервативном сунитском региону Триполи на северу земље.
Анкара такође има велику војну базу у афричкој Сомалији, дизајнирану да постане одскочна даска за ширење турског утицаја на афричком континенту, отварајући нова тржишта за турско оружје.
Турска је 2019. године завршила изградњу војне базе у Катару, која је постала њено упориште у региону Персијског залива.
Ар-Рајан јој даје приступ Персијском заливу. Консолидује турско војно присуство у региону богатом нафтом и гасом, што, осим тога, утиче на светску политику и економију – извјештава катарски ТВ канал Ал Џазира.
Анкара се оштро изјаснила о питању дискриминације муслимана у Кашмиру, што ју је приближило Пакистану и разбеснело Индију.
И као „трешња на војној торти“ – продор Турске у Закавказје, где је питање стварања сталне војне базе у Азербејџану само питање времена.
MiddleEast примећује да се турска војна експанзија одвија у областима високе нестабилности и вакуума моћи. Турска покушава да искористи тешку ситуацију у овој или оној земљи како би „одгризла” комад, да би се бар на малом простору учврстила: „За сада нема потпуне контроле ситуације у било ком правцу – мостобрани су заузети, али хоће ли бити довољно снага за даљу офанзиву?“
Турска сама не би била у стању да води успешне војне операције неколико година. Да, и Турци не би могли да се о њима одлучују да није било делотворне војно-техничке и концептуалне подршке још једној империји у препороду – британској, и уопште земљама Запада. (1) Турску експанзију на Закавказ и Централну Азију надгледа и усмерава шеф британске обавештајне службе МИ6, Ердоганов лични пријатељ Ричард Мур.
Из свега наведеног јасно је да у садашњој реалности Турска заузима место геополитичког непријатеља Русије у Евроазији „број један“. Врло вероватна набавка нуклеарних ракетних технологија од ње мало ће променити стратегију геополитичког надметања са Турцима, пошто је по дефиницији немогуће директно ратовати са чланицом НАТО-а. Контрола мореуза додатно јача овај табу.
Може ли се Ердоганов нуклеарни програм зауставити?
Турцима је потребно нуклеарно оружје и ракете дугог домета да би подигли свој статус у очима исламског света и као додатни бонус у односима са спољним светом, а пре свега са својим партнерима. Има ли могућности да се Ердоган заустави, пита се коментатор једне од публикација специјализованих за регионална питања. Несумњиво. Пре свега, мора постојати разумевање да је „султан” сада као бициклиста који мора бити у сталном покрету, иначе ће изгубити равнотежу и пасти. Сваки неуспех или пораз може изазвати пораст опозиционих осећања, пре свега у највећим градовима Турске, чије становништво углавном не подржава исламизацију јавног живота земље и агресивну спољну политику. У пролеће 2019. године, на општинским изборима, који се одржавају сваких пет година, а у 81 општини, укључујући Анкару и највеће градове у земљи, Ердоганова Партија правде и развоја (ППР) поражена је у кључним градовима – Анкари, Истанбулу и Измиру.
Још једна рањивост Ердогановог неоосманског курса је етничка хетерогеност земље, у којој постоји прилично велика популација нетурске националности – на пример, крипто-Грци и крипто-Јермени, односно етнички Грци и Јермени који су се преобратили у ислам у различитим временима да би опстали. Ердогановом слабом тачком може се сматрати и војска, у чијим редовима и даље има много његових противника, упркос масовним репресијама и чисткама након неуспелог војног удара 2016. године.
После покушаја државног удара, у који се сумња да су умешани Американци, ниједан спољни актер није покушао да дестабилизује турско друштво. Али ова ситуација може да се промени ако му Ердоганов „унутрашњи компас” не покаже границе те црвене линије, коју никада не би требало да пређе. Можда ће такав окидач бити покушај Турске да постане нуклеарна сила.
ПРИМЕДБЕ
(1)Дакле, Турци не би имали своје страшно вундеркинд, беспилотне летелице „Бајрактар“, да за њих није било набавке канадских мотора Rotax 912. Већ дуги низ година турска компанија „Tusas Engine Industries“ развија сопствене моторе за авионе. Конкретно, у току су радови на клипном мотору ПД-170. Али још увек је у експерименталној фази, иако је уграђен на први прототип тешког турске двомоторне беспилотне летелице TAI Aksungur. Генерално, ниједан авионски мотор створен у Турској није доведен у масовну производњу.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://vpoanalytics.com/2021/01/10/udastsya-li-ostanovit-raketno-yadernyj-turetskij-marsh/