- Троцкисти и данас воде исту фракцијску политику која је прожимала 1930-е године и омогућила успон Адолфа Хитлера у Немачкој, Бенита Мусолинија у Италији и Франсиска Франка у Шпанији.
- Данас су неофашистички актери Трамп, Жаир Болсонаро у Бразилу, Реџеп Тајип Ердоган у Турској, Иван Дуке у Колумбији и десетине ситних тирана широм света.
- Свет клизи у глобални фашизам док троцкисти свирају на својим виолинама обмане и кују своје следеће потезе.
АУТОР: Вејн Медсен, Истраживачки новинар, аутор и колумниста чије текстове објављује више медија. Члан Друштва професионалних новинара (SPJ) и Националног прес-клуба.
Трећа интернационала, позната и као Комунистичка интернационала (КОМИНТЕРНА), постојала је од 1919. до 1943. године како би се борила против снага фашизма које су завладале Европом, Азијом и Латинском Америком након Првог светског рата. Она је заменила Другу интернационалу, основану у Паризу 1889. године међу социјалистичким и радничким партијама света. Другу интернационалу је 1923. године заменила Радничка и социјалистичка интернационала (LSI), која је представљала многе социјалдемократске партије света. Унутрашњи сукоби између Треће интернационале и LSI довели су до тога да међународна левица буде неспремна да се суочи са успоном фашистичких сила Осовине.
Када су Трећа интернационала и LSI коначно одлучиле да сарађују против фашистичких снага укључених у Шпански грађански рат од 1936. до 1939. године, већ је било прекасно. Са Совјетским Савезом, Монголијом и Танну Тувом као јединим чланицама Треће интернационале и Леоном Троцким који је 1938. године у Француској основао супарничку Четврту интернационалу, расцеп светских левичарских снага довео је до тога да фашистичка Осовина преузме контролу над већим делом Европе и великим делом Азије. Трећа интернационала обуставила је рад 1943. године, а LSI се распала 1940.
Троцкисти су показали да су и те како спремни да се нагоде са фашистичким снагама, нарочито током Шпанског грађанског рата, како би изоловали Совјетски Савез. Обмане троцкиста довеле су до тога да се на прогресивним политичким и радничким скуповима широм Европе, Аустралије и Северне Америке чује парола: „Никада не веруј троцкисти.“
Данас се прогресивне и демократске снаге широм света суочавају са ситуацијом каква у Европи и Азији није виђена од 1930-их година. Глобални фашизам је у наступању, док је левица заокупљена фракцијским ривалством пред уједињеним неоосовинским фронтом каквог није било од 1930-их.
Раскол између такозваног „независног социјалисте“, кандидата на демократским председничким изборима 2020. године, сенатора Бернија Сандерса, и традиционалних демократских кандидата наклоњених радништву, као што је бивши потпредседник Џо Бајден, није ништа друго до наставак троцкистичког програма „завади па владај“ усмереног против социјалдемократских и радничких снага, чак и када такво подривање помаже успону фашистичких тоталитарних режима. Историја таквих троцкистичких маневара, укључујући два узастопна Сандерсова покушаја да освоји председничку номинацију — Сандерса који је био посвећени члан Социјалистичке радничке партије и троцкиста све до 1992. године, када је подржао свог првог демократског кандидата за Белу кућу — отвара врата фашистичким преузимањима власти. Сандерсова садашња кампања да методом „завади па владај“ подели Демократску странку, чији он није члан, отвара могућност да у другој Трамповој администрацији настане фашистичка влада. Где ће тада бити Берни Сандерс? Можда би, попут свог хероја Троцког, могао да потражи азил јужно од „Јужног зида“, у Мексику.
Подмукло троцкистичко деловање било је у потпуности видљиво у Европи током 1930-их, и то код никог другог до самог Троцког и његових ватрених присталица. Од 1929. до 1933. године Троцки је живео у Истанбулу. Турски вођа Кемал Ататурк није веровао свом препреденом госту и наредио је да Троцког надзире турска полиција. Пошто је исцрпео гостопримство Турске, Троцки је прихватио понуду француског премијера Едуара Даладјеа за азил у Паризу. Убрзо је Троцки исцрпео гостопримство и у Француској, након што је откривено да су он и његове присталице били укључени као провокатори у покушај фашистичког пуча у Француској 1934. године који су организовали монархистичка Аксион франсез, која је настојала да поништи тековине Француске револуције, и крајње десничарска фашистичка организација војних ветерана Кроа-де-фе. Француски троцкисти инфилтрирали су се и у Француску социјалистичку партију (SFIO) како би је усмерили ка изразитије антисовјетском ставу. Тај потез показао се штетним по стварање јединственог Народног фронта левице против нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Троцкисти су исту врсту подривања спровели и у британској Лабуристичкој партији и Социјалистичкој партији Сједињених Држава, коју је основао Јуџин Дебс, а коју је током 1930-их предводио вишеструки председнички кандидат Норман Томас.
У Француској су Троцки и његови саборци провокатори стављени под још строжи полицијски надзор него што су га имали у Турској. Након потписивања француско-совјетског војног савеза 1935. године, којем се Троцки противио, француска влада је протерала Троцког. Троцки је убрзо исцрпео гостопримство и у својој новој земљи боравка, Норвешкој. Министар правде Тригве Ли, будући први генерални секретар послератних Уједињених нација, који је првобитно позвао Троцког у Норвешку, убрзо је зажалио због своје одлуке. Троцково мешање у норвешке политичке прилике довело је до тога да, по наређењу будућег лидера УН, буде стављен у кућни притвор под двадесетчетворочасовним надзором.
Године 1936, када је почео Шпански грађански рат, Норвешка је депортовала Троцког у Мексико. Показујући своју дволичност, у исто време када је Троцки почео да сарађује са руководством Социјалистичке радничке партије у Сједињеним Државама, које је било против Френклина Д. Рузвелта и Демократске странке, он је отворио канале комуникације са десничарским председником Одбора Представничког дома САД за неамеричке активности (HUAC) и директором Федералног истражног бироа, Џ. Едгаром Хувером. Троцки је био спреман да HUAC-у и Хуверу преда списак свих осумњичених совјетских обавештајних агената на западној хемисфери. Заузврат, Троцки се надао окончању сузбијања Америчке комунистичке партије, унутар које је постојао значајан троцкистички контингент. Троцки је желео међународни фронт против нацизма и фашизма, све док је он — а не Совјетски Савез, Трећа интернационала или социјалистичка LSI — био на његовом челу. Ако то није било могуће, Троцки је својим следбеницима наређивао да сарађују са фашистима у Француској, Шпанији и Сједињеним Државама како би осигурали да Троцкови противници на левици не предводе оно што је он називао глобалном „перманентном револуцијом“.
Шта је сарадња са троцкистима донела социјалистима LSI и комунистима Треће интернационале који су одлучили да сарађују са Троцким и његовом Четвртом интернационалом? За аустријског социјалистичког председника после Првог светског рата и градоначелника Беча Карла Зајца, то је значило интернацију у концентрациони логор Равенсбрик. За француског социјалистичког премијера Леона Блума, то је био концентрациони логор Бухенвалд. За немачког социјалистичког министра-председника Мекленбург-Шверина Јоханеса Штелинга, то је значило мучење и убиство од стране нацистичких силеџија у Берлину. За норвешког социјалистичког премијера после Другог светског рата Ејнара Герхардсена, то су били мучење од стране Гестапоа и интернација у концентрациони логор Заксенхаузен. За пољског социјалистичког лидера Мјечислава Недјалковског, то су били мучење и погубљење од стране Гестапоа. У његовој ћелији у Палмири, у близини Варшаве, Недјалковског је испитивао шеф немачког СС-а Хајнрих Химлер, који је социјалистичког лидера упитао: „Шта желите од нас; шта очекујете?“ На то је Недјалковски одговорио: „Од вас нити шта желим нити шта захтевам. Са вама се борим!“ То је једини одговор фашистима, а не тактичка сарадња какву су спроводили троцкисти.
Троцкови амерички сарадници у Социјалистичкој радничкој партији били су подједнако супротстављени принципима Демократске странке као и Берни Сандерс. Међу тим противницима демократа налазиле су се личности попут Џејмса Кенона, који је помогао у оснивању листа „The Militant“, чије ће примерке троцкистички пешадинац Берни Сандерс касније продавати са склопивих столова постављених на скуповима против Вијетнамског рата током 1960-их. Кенон се 1924. године кандидовао за гувернера Њујорка као кандидат Социјалистичке радничке партије против демократе Ала Смита, који је победио и касније постао председнички кандидат, и републиканца Теодора Рузвелта Млађег. Када се Сандерс први пут активно укључио у троцкистичку политику током 1960-их, нашао се у савезу, поред Кенона, и са другим искусним политичарима Социјалистичке радничке партије. Међу њима су били Џозеф Хансен, Троцков пријатељ из Мексика, кандидат Социјалистичке радничке партије за Сенат САД у Њујорку 1950. године и уредник „The Militant“, као и Фарел Добс, председнички кандидат Социјалистичке радничке партије од 1948. до 1960. године против демократских кандидата Харија С. Трумана, Адлаја Стивенсона и Џона Ф. Кенедија. Добс, функционер синдиката Teamsters, био је ментор младом синдикалном активисти Teamsters-а по имену Џими Хофа.
Хансен, Добс и други непоколебљиви троцкисти Социјалистичке радничке партије, противници Демократске странке, били су политички узори млађим активистима попут Бернија Сандерса. Тек када се 1992. године кандидовао као демократа за Представнички дом САД из Вермонта, Сандерс је јавно, али невољно, подржао демократску изборну листу коју је те године предводио Бил Клинтон.
Сандерсове резерве према Клинтоновима, као и њихове према њему, задржале су се и током председничке трке 2016. године. Сандерсова кампања изразила је уверење, које је делио и Трамп, да је Хилари Клинтон „украла“ демократску номинацију. Данас, у кампањи 2020. године, Трампове и Сандерсове присталице исказују исте ставове према бившем потпредседнику Бајдену, а уосталом и према бившем председнику Бараку Обами. Трамп је на Твитеру написао да демократе поново „краду номинацију“ Сандерсу, као што су то учиниле 2016. године. Наравно, Трамп зна да ће Сандерс у новембру бити лакши противник за пораз од Бајдена.
Сандерсов круг званичника у кампањи никада не пропушта прилику да нападне друге демократске кандидате, показујући да је троцкистичка склоност ка успостављању „петих колона“ унутар добро утемељених политичких партија левице и левог центра данас једнако укорењена у Сједињеним Државама као што је била и раније, када су мете били Френклин Рузвелт, британски лабуристички премијер Ремзи Макдоналд и демократски председнички кандидати које је Сандерс одбијао да подржи: потпредседник Хјуберт Хамфри 1968. године, Џорџ Мекговерн 1972, Џими Картер 1976. и 1980, Волтер Мондејл 1984. и Мајкл Дукакис 1988. године. Троцкисти су одувек веровали у начело: „или по моме или никако“, чак и ако тај други пут води ка фашистичкој власти и слому демократског и уставног поретка.
Троцкисти и данас воде исту фракцијску политику која је прожимала 1930-е године и омогућила успон Адолфа Хитлера у Немачкој, Бенита Мусолинија у Италији и Франсиска Франка у Шпанији. Данас су неофашистички актери Трамп, Жаир Болсонаро у Бразилу, Реџеп Тајип Ердоган у Турској, Иван Дуке у Колумбији и десетине ситних тирана широм света. Свет клизи у глобални фашизам док троцкисти свирају на својим виолинама обмане и кују своје следеће потезе.
ИЗВОР: https://strategic-culture.su/news/2020/01/25/beware-of-the-scheming-trotskyists/