- КРСТАШИ са Запада су од 12. до 15. априла 1204. освојили срце „православне васељене“ Константинопољ, спалили га и направили невиђени покољ становништва. Тако су створили непомирљив јаз међу источним и западним хришћанима и започели кампању ратова против „православних шизматика“ која траје и данас.
АУТОР: Борис Субашић
Тај тужни процес дугог трајања актуелизован је деведестих разарањем СФРЈ и НАТО агресијом на Србију, чији је неодвојиви део био (и остао) уништавање и покушаји присвајања православне српске баштине. Да је то био само увод у већи „крсташки рат“ показује антицивилизацијска окупација и отимање Кијевско-печерске лавре, симбола руског православља у актуелном сукобу у Украјини.
Пљачка у име Бога
Све је почело кампањом папе Иноћентија Трећег за покретање новог крсташког рата која је кулминирала почетком 13. века одлуком западних племића, под командом маркиза Бонигација од Монферата, да крену у поход на Египат, главну државу исламског Истока која је владала Јерусалимом. Додатни мотив било је богатство Египта које је давало веће изгледе за пљачку него Света земља.
Проблем крсташа био је што нису имали своју флоту, ни довољно новаца да је изнајме од Венеције, која држала монопол у поморском саобраћају. Лукави млетачки дужд Енрико им је обећао помоћ ако за његов рачун освоје Задар. Крсташи су католички град краљевине Угарске освојили и опљачкали 1202. и предали га Венецијанцима, чији бродови су их одвезли до Цариграда. Тада је дужд Дандоло рекао да нема даље пловидбе, уколико му не плате или освоје Цариград. Крсташки хроничар Вилардуен забележио је запрепашћење латинских варвара пред Константинопољем речима „мислили смо да ту живе сви људи на свету“. Запад у то време није имао метрополу налик Другом Риму, који је чувао традицију, богатство и цивилизацију некадашње светске империје.
Папска војска се лако одрекла похода на далеки Египат и освојила су Константинопољ, починивши невиђене злочине, пљачку и паљевину. На тлу Ромејског царства, Православног Рима, основали су крсташко Латинско царство, Солунску краљевину, кнежевину Ахају на Пелопонезу и војводство Атину.
Крстсашки хроничар Жофроа де Вилардуен, који је био учесник злочина без гриже савести је сведочио: „Откако је света, ни у једном граду не би задобијен толики плен“.
Византијски хроничар Никита Хонијат, који једва спасао живу главу, констатовао је: „Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст“.
Арапски историчар Ибн ал Атир из Мосула, као неутрални посматрач описао је кланицу коју су папски хришћани направили међу „шизматицима“ православним хришћана:
– Сви Руми (Римљани, Ромеји) беху побијени или похарани до голе коже. Неки се њихови угледници, бежећи пред Франђима (Францима, латинским крсташима), покушаше склонити у велику цркву коју зову Софија. Онда изађе скупина свештеника и калуђера носећи крстове и јеванђеља и молећи нападаче да им поштеде живот, но Франђи се на њихове молбе сасвим оглушише. Све их редом поклаше, а потом опљачкаше цркву.
Морално оправдање Латина за незамислив покољ цивила у Цариграду је била борба против православне „шизме“. Над њиховим зверствима се згрозио чак и тадашњи папа Иноћентије Трећи, из прагматичних разлога, што је остало забележено у његовом писму крсташким вођама. Папа је закључио да после крсташких злочина источни хришћани више неће веровати западним.
Крсташима су греси ипак били опроштени кад су донели благо Цариграда на Запад.
Мајка свих похода на Исток
Злато које су опљачкали витезови-монаси реда Темплара постало је темељ њиховог банкарства. То богатство је чувано у тешко доступним планинским манастирима-тврђавама у Швајцарској. Венеција је изграђена од опљачканих делова цариградских палата. Украдени су и чувена вајарска композиција коња на Тргу Светог Марка, невероватни златни олтар истоимене цркве и непроцењива библиотека. Византијски научници, занатлије и уметници побегли су у Италију доносећи Западу непознату цивилизацију. Тако је почела ренесанса.
У то време било је уобичајено да пљачка освојеног града траје три дана, а у Цариграду је трајала следећих 57 година. Константинопољ је био средиште моћи, културе и архива најписменије државе света. Утицајни монаси фрањевци и бенедиктинци направили су праву инвазију и однели ту непроцењиву библиотеку и архиву, на којима се заснива данашња историографија.
Чак је британски историчар Ернл Бредфорд оценио да мало дела у историји толико завређује презир као пљачка и разарање Константинопоља.
– Подела и раздвајање источне и западне Европе почиње управо од овога што су урадили Венецијанци и крсташи. Последице пада Цариграда 1204. осећају се до данашњег дана. Раскомадавши Источно римско царство, они су не само отворили Турцима пут у Европу, него и посејали семе доцнијег „балканског питања“ – записао је Бредфорд.
Религиозни програм венецијаснко-крсташког похода 1204. је постао камен темељац свих геополитичких програма које оправдавају „похода на Исток“.
– У науци се овакве појаве називају структуре дугог трајања. Сваки поход на Исток оправдава се на исти начин, па су и крајем 20. века у западним медијима коришћене средњовековне формуле као позив на акцију против Срба и Србије. На пример, у емисији Радио Ватикана из 1992. спикер гласила Свете столице каже „Нема договора са Српском православном црквом док је светосавска“. Још у античком Риму се знало да војна победа није довољна за пораз противника, право освајање обавља се наметањем вредносног система победника као „Божје воље“ – констатовао је социолог др Слободан Вуковић.
– Занимљиво је и индикативно, да и један Семјуел Хантингтон у својој пројекцији конфликтне међуцивилизацијске динамике за 21. век, у познатој књизи „Судар цивилизација“, православље, заједно с исламом, смешта у источну хемисферу супротстављену западнохришћанској. „Бизант“ је постао синоним за левантинско лукавство и неморалну превртљивост, иако је култура Византије својевремено за неколико копаља надмашивала западноевропску. Недавно је неко духовито приметио да се граница између Запада и Истока у западњачком виђењу померила с Босфора на Дрину, у чему су добрим делом и корени српских проблема с Европом – записао је проф. др Дарко Танасковић.
ИЗВОР: https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1226773/crni-dan-hriscanstvo-12-april-zapadni-krstasi-danasnji-dan-1204-zapoceli-zlocinacki-istorijski-proces