- Садашњи васељенски патријарх Вартоломеј истог је кова као Атинагора.
- Веома је близак са папом Фрањом — текст је написан 2024. године, прим. ред. — а њих двојица деле истоветне ставове у погледу подршке масовној имиграцији и еколошком активизму.
- Као и Атинагора, Вартоломеј одржава блиске односе са владом Сједињених Држава — партнерство које се показало као обострано корисно.
- Влада Сједињених Држава званично подржава доктрину грчког папизма, као што ће бити показано.
- Јачање положаја Васељенске патријаршије у светском православљу служи двема сврхама.
- Прво, оно неминовно смањује утицај константинопољског супарника — Московске патријаршије. Вашингтон посматра руско православље као инструмент кремаљске пропаганде, а самим тим и као легитимну мету контраобавештајних операција.
- Друго, новотарски настројени васељенски патријарси спремни су партнери у кампањи Вашингтона за ширење либералних и демократских вредности широм света.
АУТОР: Мајкл Ворен Дејвис, The American Conservative, 23. април 2024. године
Сви знају да Московска патријаршија тесно сарађује са Кремљом. Мало ко схвата да је Константинопољска васељенска патријаршија дубоко зависна од владе Сједињених Држава.
Ово незнање изненађује, имајући у виду да се многи грчки православни великодостојници отворено поносе том чињеницом. Године 1942. Атинагора Спиру — архиепископ Грчке православне цркве у Америци — пише једном службенику Канцеларије за стратешке службе:
„Имам тројицу епископа, триста свештеника и велику, широко разгранату организацију — пише Атинагора. — Свако ко је под мојом управом налази се и под вашом. Можете им наредити да изврше сваку службу која вам је потребна. Неће бити постављана питања и ваша упутства биће верно извршена.“
Године 1947. Канцеларија за стратешке службе преименована је у Централну обавештајну агенцију, односно ЦИА. Годину дана касније, Атинагора је изабран за васељенског патријарха константинопољског — духовног вођу источног православља.
Неко би могао да примети да је, у време када се Атинагора обратио Канцеларији за стратешке службе, његова родна Грчка била под нацистичком окупацијом. Разумљиво је да грчки епископ у Америци подржава америчке ратне напоре. Али реч је о нечему много ширем. Атинагора је био чврст заговорник америчке изузетности и подстицао је милитаристичку спољну политику Вашингтона. Амерички конзул у Истанбулу овако описује разговор са Атинагором из 1951. године:
„Као и обично, дуго је говорио о свом уверењу да Сједињене Државе морају остати на Блиском истоку неколико векова како би испуниле мисију коју им је Бог поверио — да свим људима донесу слободу, благостање и срећу.“
Узгред, ови цитати преузети су из предавања православног историчара Метјуа Нејмија на Грчком колеџу „Свети крст“ — грчкој богословији у Бостону. То нису злонамерни фалсификати које шире руски пропагандисти — грчки православци отворено се поносе својим везама са америчком дубоком државом.
Атинагора није био само американиста. Био је познат и као новотарац, како се називају либерални православци. Године 1964. састао се са папом Павлом VI у Јерусалиму и њих двојица су званично укинули међусобна изопштења која су њихови претходници изрекли 1054. године. Тај гест изазвао је огорчење широм православног света. Атинагора је оптужен да прави компромисе у погледу православне вере зарад формалног јединства са Римом.
Садашњи васељенски патријарх Вартоломеј истог је кова као Атинагора. Веома је близак са папом Фрањом — текст је написан 2024. године, прим. ред. — а њих двојица деле истоветне ставове у погледу подршке масовној имиграцији и еколошком активизму. Као и Атинагора, Вартоломеј одржава блиске односе са владом Сједињених Држава — партнерство које се показало као обострано корисно.
Васељенски патријарх је духовни вођа православља. Међутим, он има непосредну јурисдикцију само над неколико хиљада православних хришћана у Турској. Остатак грчког православног света је аутокефалан, односно самоуправан. То обухвата Грчку цркву, Кипарску цркву и америчке митрополије, односно епархије. Многи у Вартоломеју виде вођу, али се не налазе непосредно под његовом влашћу.
Такође вреди напоменути да огромна већина православних хришћана у свету припада руској православној традицији. Те цркве не признају Вартоломеја за свог вођу ни у каквом суштинском смислу. Неке од њих, попут Московске патријаршије, налазе се у расколу са Константинопољем.
Вартоломеј није „папа“ православља — мада би то желео да буде. Током последњих неколико деценија Васељенски патријарх ради и на концентрисању стварне власти над различитим грчким православним црквама. Ти напори показали су се најплодотворнијим у Сједињеним Државама.
Године 2014. Елпидофор Ламбринијадис, садашњи архиепископ амерички и наводни Вартоломејев наследник, објавио је кратак есеј под насловом „Први без једнаких“. Наслов је игра речи заснована на изразу primus inter pares, односно „први међу једнакима“. Првобитно се ова титула односила на римског папу, али су је после Великог раскола 1054. године православни пренели на константинопољског патријарха.
Наравно, сам раскол је у немалој мери био изазван осећањем да римски првосвештеници не поштују права и повластице осталих епископа, нарочито на хришћанском Истоку. Очигледно је да архиепископ даје до знања да жели да успостави ауторитарнију и централистичкију еклисиологију у Православној цркви — филозофију која се назива грчким папизмом.
Године 2022, током интервјуа за грчки лист „Та Неа“, Елпидофор је упитан да ли очекује да постане следећи васељенски патријарх. Избегао је директан одговор, изјавивши да ће „наследника одредити Бог“. То такође представља радикално одступање од православне традиције. У ствари, оно превазилази и грчки папизам. Чак и Римокатоличка црква изричито одбацује тврдњу да папу бира Бог.
Упркос томе, влада Сједињених Држава званично подржава доктрину грчког папизма, као што ће бити показано. Јачање положаја Васељенске патријаршије у светском православљу служи двема сврхама. Прво, оно неминовно смањује утицај константинопољског супарника — Московске патријаршије. Вашингтон посматра руско православље као инструмент кремаљске пропаганде, а самим тим и као легитимну мету контраобавештајних операција. Друго, новотарски настројени васељенски патријарси спремни су партнери у кампањи Вашингтона за ширење либералних и демократских вредности широм света.
Узмимо, на пример, раскол у Украјинској цркви. Московска патријаршија је 1990. године доделила самоуправни статус Украјинској православној цркви, УПЦ. Она, међутим, није добила потпуну аутокефалност. Група украјинских националиста, предвођена тадашњим председником Петром Порошенком, организовала је „независну“ Православну цркву Украјине, ПЦУ. Уз подршку западних медија, ови националисти успешно су наметнули одређење „Руска црква“ за канонску УПЦ.
Када је 2018. године упитан о тежњи Православне цркве Украјине ка аутокефалности, Курт Волкер — тадашњи специјални представник Стејт департмента Сједињених Држава за Украјину — наизглед је одбацио то питање. Инсистирао је на томе да америчка влада не заузима став о таквим питањима и да ће поштовати одлуку Вартоломеја и његовог синода.
Нека не буде забуне: када је саопштила да одлука припада Васељенској патријаршији, америчка влада је заправо заузела став. Пре свега, аутокефалност не може једнострано да додели било који патријарх или епископ. Друго, ако одлука икоме припада, онда би то требало да буде московски патријарх — духовни вођа словенског православља. Чак је и велики Калист Вер осудио Васељенску патријаршију због њеног мешања у Украјинску цркву:
„Иако сам митрополит Васељенске патријаршије, уопште нисам задовољан ставом који је заузео патријарх Вартоломеј. Уз сво дужно поштовање према свом патријарху, дужан сам да кажем да делим становиште Московске патријаршије да Украјина припада Руској цркви. На крају крајева, Кијевска митрополија је споразумом из 1676. године пренета испод омофора Васељенске патријаршије под омофор Московске патријаршије. Дакле, Украјина је током 330 година била део Руске цркве.“
Треће, само неколико дана пре него што је Волкер дао интервју, Џо Бајден — тада још увек само бивши потпредседник — отпутовао је у Украјину како би изразио подршку ПЦУ. Одмах након што се Вартоломеј изјаснио у корист ПЦУ, државни секретар Мајк Помпео изразио је чврсту подршку Трампове администрације његовој одлуци.
После руске инвазије на Украјину, наша влада прећутно подржава политику украјинског председника Володимира Зеленског да се УПЦ одузима имовина, укључујући црквене објекте, и преноси ПЦУ. У једном нарочито нечувеном случају, националистичка руља напала је храм УПЦ током опела, растерала вернике и толико сурово претукла свештеника који је служио да је морао бити примљен у болницу. А шта је најупечатљивије? Опело је било служено украјинском војнику који је погинуо у борби против Русије.
Овај детаљ се не може довољно нагласити: шта год медији тврдили, канонска УПЦ није инструмент руског утицаја. Њени чланови нису „проруски настројени“, а још мање су руски сарадници. И они дају своје животе бранећи отаџбину од руске агресије. Али то није важно ни Вашингтону ни Константинопољу. Подржавајући отцепљене структуре, Вартоломеј поткопава утицај Москве у светском православљу. А то је добродошло русофобима у нашем спољнополитичком естаблишменту.
Стејт департмент је 2019. године доделио 100.000 долара порталу „Orthodox Times“ — информативном сајту тесно повезаном са Васељенском патријаршијом. Која је била сврха? „Супротстављање субјектима који шире лажне вести и обмањују вернике у православним заједницама“ — другим речима, супротстављање руским дезинформацијама.
Иронично је што је Стејт департмент под Трампом следио ову проконстантинопољску политику, имајући у виду да је Васељенска патријаршија отворено и поносно повезана са Демократском странком. Грчка православна архиепископија у Америци наводи:
„Председник Труман често је истицао проамеричка уверења патријарха Атинагоре и значај и утицај Васељенске патријаршије, као и грчке православне заједнице у Сједињеним Државама, као животно важне за циљеве америчке спољне политике. Труман је у Патријаршији и Атинагори заиста видео одлучујући фактор у јачању прозападне одлучности и Грчке и Турске, као и у подстицању стабилности на Блиском истоку.“
Патријарх Вартоломеј је 2020. године писао свом старом пријатељу Бајдену како би му честитао победу над Доналдом Трампом на председничким изборима:
„Можете само замислити моју велику радост и понос због вашег успешног избора за 46. председника ваше изузетне државе, Сједињених Америчких Држава.“
Архиепископ Елпидофор је, у истом интервјуу за „Та Неа“, такође изразио слабо прикривену подршку Џоу Бајдену:
„У Америци је питање абортуса потпуно политизовано… Као да једини услов да неко буде добар хришћанин или добар политичар зависи од његовог става о питању абортуса. Сва остала начела и учења хришћанства нису важна. Можеш бити преварант, лажов, обмањивач, ратни хушкачи, насилник или женомрзац, али ако си против абортуса, онда си политичар довољно подобан да га подрже „побожни људи“.“
Као што истиче Род Дрејер, овај готово незапажени интервју садржи немали број шокантних открића. На пример, Елпидофор није само забринут због тога што је абортус „политизован“ — он отворено подржава право на избор.
„Жене подносе целокупан терет рађања и подизања своје деце, док мушкарци, иако су непосредно укључени у настанак трудноће, не носе исти терет — каже он за „Та Неа“. — Зато морамо подржати право жена да слободно доносе сопствене репродуктивне одлуке.“
Елпидофор такође прича колико је био поносан што је подржао протесте који су избили после смрти Џорџа Флојда, као и озлоглашено „геј крштење“.
За оне који не прате унутрашњу политику Православне цркве: Елпидофор је 2022. године крстио синове двојице богатих Американаца грчког порекла — Евангела Бусиса и Питера Дундаса. Деца су зачета уз помоћ сурогатног материнства. Крштење је обављено у Вуљагменију, предграђу Атине.
То је изазвало буру у светском православљу из два разлога. Прво, неприкладно је крстити дете ако готово да не постоји вероватноћа да ће оно бити васпитавано у складу са учењем Цркве. Родитељи преузимају обавезу да дете васпитавају у хришћанској вери, а да му притом не пруже средства да ту обавезу испуни.
Друго, гостујући духовници, укључујући епископе, морају добити дозволу локалног митрополита пре него што јавно обављају свете тајне у његовој јурисдикцији. У овом случају локални митрополит био је Антоније глифадски. Елпидофор је затражио и добио дозволу да крсти децу једног америчког пара, али није обавестио Антонија да су родитељи истополни пар.
Елпидофора су осудили Свети синод Грчке цркве, као и монаси Свете Горе, али њега то није занимало. Архиепископ је православном свету једноставно показао како ће поступати када постане васељенски патријарх.
А има још тога. Елпидофор је 2019. године именовао оца Александра Карлуцоса за генералног викара Америчке архиепископије. У практичном смислу, отац Александар је духовник породице Бајден. Он је члан управног одбора Фондације „Џо Бајден“ и служи као духовни саветник председника.
Отац Александар је 2015. године присуствовао озлоглашеној вечери коју је Хантер Бајден организовао у ресторану „Кафе Милано“ у Џорџтауну. Вечера је представљала приватни пријем за неколико источноевропских олигарха, међу којима је био и Јуриј Лушков — дубоко корумпирани бивши градоначелник Москве.
То је била вече када је Хантер свог оца упознао са Вадимом Пожарским, руководиоцем компаније „Бурисма“, чиме је, према тврдњама, испунио договор због којег је Батурина — Јелена Батурина, руска милијардерка и удовица Јурија Лушкова, прим. ред. — претходне године платила Хантеру 3,5 милиона долара.
Још више забрињава то што је отац Александар близак и са Џоном Пулосом, канадским предузетником грчког порекла који је основао „Dominion Voting Systems“. Против оца Александра изнете су уверљиве оптужбе да је служио као посредник између Пулоса и породице Бајден током скандала у вези са изборима 2020. године.
Тврди се да је свештеник преносио информације између две стране, али не може бити позван да сведочи због закона државе Њујорк који штите поверљивост односа између свештенства и верника. Иако све стране признају да је отац Александар у том периоду често комуницирао са обема странама, оне инсистирају на томе да им је само пружао духовне савете. Нема сумње да су Пулос и Бајден те тешке месеце провели у молитви и посту.
Стицајем околности, отац Александар се 2018. године нашао и у средишту финансијског скандала вредног 80 милиона долара, који је истраживала америчка влада. Федерална истрага тог случаја обустављена је убрзо након што је започета, иако никакво објашњење за то никада није пронађено.
Када је прошле године председник Бајден одликовао оца Александра Председничком медаљом слободе, у шали га је упозорио: „Уништићу ти углед тиме што говорим.“
Нажалост, сличне тврдње о корупцији прилично су распрострањене у Америчкој архиепископији. У односу на бројност својих припадника, Грчка православна црква несумњиво је најбогатија верска заједница у овој земљи. Римокатолички свештеник може очекивати да ће примати највише 45.000 долара годишње, док грчки православни свештеник може зарађивати више од 130.000 долара.
Постоје многе имућне породице друге генерације које и даље осећају дубоку оданост Цркви, иако нису нарочито редовне у практиковању вере.
Другим речима, Америчка архиепископија налази се приближно у истом положају у којем се налазила Католичка црква у Кенедијево време. Она располаже великим капиталом и имовином, али у значајној мери зависи од секуларних, либералних донатора.
Одатле потиче и разлог због којег Грчки колеџ „Свети крст“, грчка православна богословија, назива бившег конгресмена Мајкла Хафингтона „верним православним хришћанином“, иако је он активни хомосексуалац који се јавно противи црквеном учењу о сексуалности.
На срећу, већина грчких православних јурисдикција није обновљеничка. Оне се не налазе ни у џепу америчке владе нити зависе од либералних секуларних донатора. У ствари, када је грчки парламент изгласао легализацију истополних бракова, Грчка црква је ту одлуку назвала „демонском“ и изопштила неколико „неморалних законодаваца“ који су гласали за закон.
Али шта год наша влада тврдила, она ће подстицати Вартоломеја и његовог наследника Елпидофора као „грчке папе“ како би либерализовала грчко православље и супротставила се руском православљу. То је политика владе Сједињених Држава.
Постоје службеници Стејт департмента и средства пореских обвезника посвећени остваривању управо тог циља. О њему се отворено и слављенички говори у главним установама Васељенске патријаршије и Америчке архиепископије.
Па ипак, свако ко претпостави да то представља грубу издају и америчког народа и православних верника одмах бива оптужен да је „руски агент“. Ко би то разумео.
ИЗВОР: theamericanconservative.com