- Нама, као становницима северне земље са огромним бројем водених површина, није лако да схватимо размере проблема који се приближава.
- При томе, према проценама УН, већ данас се око 60 одсто свих извора воде у свету налази на ивици исцрпљивања.
- Ако се садашњи трендови наставе, до критичне 2040. године са несташицом воде суочиће се и европске земље попут Шпаније, Италије и Португалије.
АУТОР: Сергеј Савчук
Догађаји на Блиском истоку формирали су глобални тренд у оквиру којег је човечанство убеђено да се криза угљоводоника и других енергетских ресурса све више продубљује. Међутим, на помолу је несташица неупоредиво веће опасности. Званични Кишињев, преко министра животне средине Георгија Хаждера, прогласио је ванредну ситуацију у области енергетике и водоснабдевања. Према његовим речима, Молдавија ће наредних дана свакодневно имати дефицит електричне енергије у распону од 120 до 130 мегават-сати, који се планира надокнађивати путем хаваријских испорука, пре свега из Румуније преко интерконектора OPCOM, као и из Украјине. Одатле електрична енергија стиже преко европске мреже системских оператора ENTSO-E. Међутим, главна вест је да су молдавске власти почеле да захватају стратешке резерве воде из Новодњестровског акумулационог језера. Једноставно речено, Кишињев практично сакупља последњу воду са дна главног државног резервоара.
Корен проблема је у томе што је, услед ненормално врелог лета, које је већ исушило водене површине Централне Европе, ниво воде у Дњестру, главној воденој артерији Молдавије, критично опао. Због тога је доток воде у Новодњестровско акумулационо језеро, које се протеже кроз Хмељничку, Виничку и Черновичку област Украјине, пао на свега 30 кубних метара у секунди. Истовремено се у корито Дњестра испушта готово три пута више воде. То је у овом тренутку довело до тога да се ниво воде у акумулацији спусти испод половине, иако је тачно пре годину дана површина воде била пет метара виша. Ради бољег разумевања размера: Новодњестровско акумулационо језеро има максималну дубину од 54 метра и просечну од 21 метар.
Узгред, недостатак електричне енергије изазван је истим процесом, јер се свега 20 километара низводно налази Дњестровска хидроелектрана 1, снаге солидних 700 мегавата.
Оно што се дешава могло би се приписати сезонским температурним флуктуацијама, макар и са рекордним одступањима, али читава ова прича има много дубљу позадину. Не тако давно председник Казахстана поново је покренуо питање све већег недостатка воде. Касим-Жомарт Токајев подсетио је да ће, према проценама стручњака УН, већ до 2040. године светске потребе за водом за четрдесет процената премашити количину расположивих ресурса. Лидер Казахстана већ годинама покушава да привуче пажњу светске јавности на проблем опадања нивоа Аралског и Каспијског мора, при чему се увек наглашава да то није регионални, већ глобални проблем. Према истим званичним закључцима, главни регион ризика није само Северна Африка већ и Централна Азија, где се одвија систематско исушивање река. Проблем додатно погоршавају хидротехнички објекти који се интензивно граде и који, у низу један за другим, што су ниже низводно, све више ограничавају годишње протоке.
У вртоглавом току догађаја, у којем новинске агенде у првом плану држе проблеме угљоводоничних горива, разговори о предстојећој планетарној кризи пијаће воде доживљавају се готово на нивоу прича о заштитним својствима капе од алуминијумске фолије. И то сасвим неоправдано, јер ако у свету буде за трећину мање бензина, то ће изазвати само озбиљну непријатност, али ако нестане трећина пијаће воде, почеће масовно изумирање људи као врсте. То није стилска фигура, већ чиста физиологија. Дехидрација нашег организма у поменутој мери изазива неконтролисане грчеве и смрт, а у тој фази човек више чак и не осећа жеђ.
Данас ће се мало ко сетити да је пре десет година објављен телевизијски документарни филм Андреја Кондрашова „Рат за воду“. Током готово два сата екипа руских новинара практично на најједноставнији начин објашњава невидљиву суштину многих великих и крвавих догађаја. На пример, упорни рат између Израела и Сирије за Голанску висораван. Политичари у Тел Авиву веома воле да говоре о историјским територијама и стварању безбедносне тампон-зоне, међутим, истина је у томе да Голан представља половину свих резерви минералне воде у региону. Сваки трећи литар воде у Израел стиже управо одатле.
У филму се детаљно разматра и епохални пројекат реализован у тада још јединственој Либији по наређењу Моамера Гадафија. Назван је „Велика подземна река“. На подручју Сахаре и делимично у зони Нубијске пешчане пустиње изграђено је готово хиљаду и по бунара просечне дубине веће од 500 метара, којима се артешка вода извлачила и складиштила у подземним резервоарима. Разгранати систем подземних водовода дуг неколико хиљада километара омогућавао је да се свакодневно пумпа и допрема до потребних тачака у ужареном песку до шест и по милиона кубних метара драгоцене воде. На церемонији свечаног отварања Моамер Гадафи је истакао да је то највећи пројекат наводњавања у историји човечанства и да ће са сваком капљом воде расти опасност од коалиције западних земаља, а пре свега САД, које ће свим силама настојати да спрече водну независност региона.
Као да је гледао у воду. Инвазиона групација, састављена од ударних јединица САД, Велике Британије, Француске и Канаде, као прве и најприоритетније циљеве започела је ваздушно бомбардовање „велике реке“. Хронике из тих година сачувале су видео-снимке огромних фонтана непроцењиве воде које су избијале десетинама метара у небо. Оне су пресушиле и више никада нису обновљене, а пољопривреда Либије се буквално за годину дана свела на нулу, што је изазвало глад и даљи распад државе.
Нама, као становницима северне земље са огромним бројем водених површина, није лако да схватимо размере проблема који се приближава. При томе, према проценама УН, већ данас се око 60 одсто свих извора воде у свету налази на ивици исцрпљивања. Ако се садашњи трендови наставе, до критичне 2040. године са несташицом воде суочиће се и европске земље попут Шпаније, Италије и Португалије.
Тврдња да ће Трећи светски рат почети због воде за сада остаје теоријска претпоставка. Међутим, почетком XX века нико није могао ни да замисли да ће сто година касније нафта постати не само повод за рат и средство невероватног богаћења већ и инструмент глобалног утицаја.
ИЗВОР: https://ria.ru/20260807/voda-2109451997.html