- Технологија је сада опчињена заблудом о поновном стварању људске интелигенције, а та фантазија је већ имала свој митолошки преседан у голему.
- Када једном почнете да премотавате историју уназад, нема потребе да се зауставите, а свака књига која је наводно старија од Римске цркве постаје потенцијални носилац тајни које „они“ не желе да знате.
- То је менталитет који стоји иза окултног таласа у доба реформације.
АУТОР: Бруна Фраскола, историчар филозофије
У претходном чланку дотакли смо се чињенице да су Кабалу проучавали људи који су дали веома значајан допринос модерној науци, која се појавила у католичком свету. Такође смо видели да ти људи нису били Јевреји; према томе, утицај Кабале на науку није исто што и утицај јеврејских научника на науку. Заправо, супротно ономе што тврди савремени ревизионизам који спроводе фетишисти интелигенцијског квоцијента, учешће Јевреја у модерној науци било је безначајно све до еманципације, а разлог за то био је особени опскурантизам средњовековног јудаизма.
Занимљиво је да су током ренесансе и на почетку модерног доба људи науке постајали сујеверни, обнављајући, на пример, интересовање за астрологију (дисциплину која је била оповргнута још у Цицероново време). У епохи богаћења градова и повећане производње књига није недостајало прилика да се испољи људско интересовање за оно што се представља као скривено, застрто и крајње тајно. Ако је алхемија тежила камену мудрости и еликсиру младости, способним да свакога учине богатим и заувек младим, Кабала је обећавала нешто томе блиско, а што је можда представљало и предуслов за алхемију: овладавање тајнама Стварања.
У делу О Кабали и њеној симболици Гершом Шолем излаже приказ голема (легендарног јеврејског бића), који укључује мит веома близак данашњем поимању науке и стога наводи на закључак да је савремена наука под утицајем кабалистичког погледа на природу.
Погледајмо најпре шта је голем: жива лутка од глине коју прави јеврејски мудрац опонашајући Божје стварање Адама. У поменутој књизи сазнајемо да, за Јеврејина, човек има знатно већу моћ стварања него за хришћанина. На пример, просипањем семена изван женског тела, мушкарац постаје отац демона, сабласних бића која траже тело (из чега се једино може закључити да рабин Порнхаба жели да испуни свет демонима…). Стога је приликом сахране мушкарца неопходно спречити законите наследнике да присуствују пре очишћења тела, јер њихова сабласна, ванбрачна браћа желе да им науде. Отуда се може видети да идеја о човеку који магијским путем ствара живот није била страна кабалистичком уму.
„Кабала“ потиче из хебрејског језика и значи „предање“. Уместо да се држи слова Старог завета и талмудских тумачења, кабалиста настоји да добије приступ мистичној традицији, старијој од самог јудаизма, и користи ово магијско знање како би се односио према Тори. Он, на пример, може рећи да је Тора скуп слова која се могу читати на разне начине; да је Тора у целини једно велико, потпуно исписано Божје име; да ће у Новом добу белина Торе (папир) постати читљива и да ће се Закон променити, јер је данас читљиво само црнило (слова). Укратко, много бесмислица. Замислите да неко каже да је „Не гази траву“ име, или да је то исто што и „Ен изаг уртав“. Постаје тешко некоме рећи да не гази траву.
У сваком случају, божански карактер Торе се не пориче — управо супротно. Поседовати знање Торе значи поседовати божанско знање и тиме стећи магијске моћи. Према томе, овладавши Тором, веома праведан човек могао би да изведе неки лудачки ритуал (који можда укључује пуњење куће земљом и плесање у круговима) како би створио голема: хуманоидно биће начињено од глине, способно да извршава упутства и служи као слуга. Иако постоје претходници у Зохару (сефардском), па чак и у једној анегдоти из Вавилонског Талмуда (у којој рабини праве теле и потом га поједу након проучавања извесне Књиге стварања), голем је, под тим именом, изум Ашкеназа.
У најчешћим верзијама мита, голем на челу има исписану реч emeth, „истина“. Када се једно слово избрише, остаје meth, што значи „мртав“, а голем се распада у неживу земљу. Препоручљиво је убити голема јер ће он неограничено расти и постати опасан за свог творца.
Међутим, Шолем је пронашао, рецимо, ничеанску верзију мита о голему која потиче с почетка 13. века из Лангдока:
„Пророк Јеремија сам се бавио Књигом Јецира [Књига стварања]. Тада се зачуо глас с неба и рекао: Узми сапутника. Он оде своме сину Сири и они су три године проучавали књигу. Након тога почели су да комбинују алфабете у складу са кабалистичким принципима комбиновања, груписања и образовања речи, и пред њима је био створен човек, на чијем су челу стајала слова YHWH Elohim Emeth [Бог је истина]. Али тај новостворени човек држао је нож у руци, којим је избрисао алеф из речи emeth, тако да је остало: meth. Тада Јеремија раздера своју одећу [због богохуљења: Бог је мртав, које је сада натпис подразумевао] и рече: Зашто си избрисао алеф из речи emeth? Он му одговори: Испричаћу ти параболу. Један архитекта саградио је много кућа, градова и тргова, али нико није могао да подражава његову уметност нити да се са њим такмичи у знању и вештини све док га двојица људи нису наговорила. Тада им је открио тајну своје уметности и они су научили да све раде на прави начин. Када су научили његову тајну и његове способности, почели су да га љуте својим речима. На крају су раскинули с њим и постали архитекте попут њега, с том разликом што су оно за шта је он наплаћивао један талир они радили за шест гроша. Када су људи то приметили, престали су да поштују уметника и почели су да долазе њима, да их поштују и дају им наруџбине када им је било потребно нешто изградити. Тако је Бог створио вас по свом лику, облику и обличју. Али сада када сте створили човека попут Њега, људи ће рећи: Нема Бога на свету осим ове двојице! Тада Јеремија рече: Какво је решење? Он одговори: Испишите алфабете уназад на земљи коју сте разастрли, уз снажну концентрацију. Само немојте размишљати у смислу изградње, већ обрнуто. Тако су и учинили, а човек се пред њиховим очима претворио у прах и пепео. Тада Јеремија рече: Заиста, ове ствари треба проучавати само да би се спознала моћ и свемоћ Творца овога света, али не зато да би се заиста примењивале.“
Пропаганда је душа трговине. Упркос препорукама против њене употребе, чињеница је да су кабалистички учитељи тврдили да поседују магијске моћи сличне моћима самог Бога. Идеја је била да одгонетање Стварања путем религијских проучавања даје такве моћи. Већ и само веровање да је тај и тај откључао подручја стварања служи за успостављање моћи над свим лаковерним људима, било да су Јевреји или не. Отуда могућност да се утицај Кабале инфилтрира у науку чак и када Јевреји у њој нису учествовали.
Кабала постаје утолико заводљивија уколико се здрав разум више навикава да верује да вас „они“ лажу и да је Истина била скривена у одређеном историјском периоду. Другим речима, та истина постајала је заводљивија у протестантским срединама раног модерног доба, где је антикатоличка пропаганда тврдила да је све у шта су ваши родитељи и дедови веровали била лаж, јер је од времена Римског царства хришћанство било обмањивано од стране црквене банде коју је основао Ђаво. Окружење је било утолико повољније што је, обећавајући да се чистота налази у древнијим временима, Јевреје постављало као привилеговане становнике тог неискареног света.
Протестантизам настоји да премота историју хришћанства уназад до тачке пре католичке искварености. Када се једном почне с премотавањем, ништа не спречава човека да стигне до јудаизма, а самим тим и до Кабале. Она је била препуна псеудоепиграфских текстова, односно књига чије је ауторство лажно приписивано неком трећем лицу. На пример, ако је Вавилонски Талмуд алудирао на Књигу стварања способну да омогући рабинима да произведу теле, онда је 1562. године у Мантови неко сматрао добром идејом да на хебрејском одштампа књигу насловљену Књига стварања и њено ауторство припише Авраму, старозаветном патријарху. Другим речима, током ренесансе Јевреји и окултисти читали су магијски приручник настао у тадашњој Италији и веровали да је реч о тајном Аврамовом делу.
Што се тиче односа између голема и модерне науке, Шолем прикупља различите верзије приче о голему како би указао на то да се у једној од њих налази тачније предсказање Парацелзусовог хомункулуса, будући да се голем ствара од глине унутар реторте. Тако сазнајемо да је Отац токсикологије веровао да је способан да произведе хомункулуса тако што би људско семе, заједно са иструлелом материцом кобиле и другим одвратним стварима, ставио у реторту.
Оно што се истиче у горе пренетој верзији приче о голему јесте њена модерност, па чак и постмодерност. У њој је човек у стању да „убије Бога“ (да га учини безначајним) путем познавања тајни Стварања — или, модерним речником, путем познавања природе. Функција науке постаје прагматична: открити тајне природе како би се њоме манипулисало као да је човек њен творац. Према формулацији Франсиса Бекона, мучити природу како би јој се извукле тајне, јер знање је моћ. Знање је инструментално, пошто је теорија подређена техници.
Док су Беконове идеје о мучењу природе и о томе да је знање моћ добро познате, исто се не може рећи за његову идеју да је наука магија. У том смислу вреди цитирати проучаваоца религија Џејсона Џозефсона:
„Бекон је свој чувени експериментални метод […] изричито описивао у терминима магије. Како је навео у делу De Dignitate et Augmentis Scientiarum (О достојанству и унапређењу знања, 1623): ‘Магија настоји да природну филозофију из разноликости спекулација врати величини дела’, што је управо оно што је он покушавао да учини својим пројектом. Бекон је даље дефинисао магију ‘као науку која примењује знање о скривеним формама ради извођења чудесних операција; и која, спајајући (како кажу) активно са пасивним, приказује чудесна дела природе’. Магија је представљала прагматични, односно инструменталистички облик природне филозофије управо оне врсте за коју је Бекон сматрао да недостаје схоластици. Бекон […] је такође тежио да унапреди магију. Како је тврдио у делу De augmentis, ‘Овде морам захтевати да магија, која се дуго употребљавала у лошем значењу, поново буде враћена свом древном и часном значењу. Јер код Персијанаца магија се сматрала узвишеном мудрошћу и познавањем универзалног склада ствари.’“ (Мит о рашчаравању, стр. 46)
Другим речима, када једном почнете да премотавате историју уназад, нема потребе да се зауставите, а свака књига која је наводно старија од Римске цркве постаје потенцијални носилац тајни које „они“ не желе да знате. То је менталитет који стоји иза окултног таласа у доба реформације.
Коначно, још једна ствар која се истиче у оваквом погледу на науку јесте могућност да човек себе постави као „другог“ у односу на природу. Заправо, Бог је дословно натприродан (творац природе налази се изнад ње). Човек, међутим, посматрајући себе као онога који опонаша Бога, на крају себе поставља у положај својеврсног натприродног манипулатора природом, као да се сам налази изван домета научних проучавања (изузев физиолошког аспекта). Људска природа, којом се толико бавила класична филозофија, нестаје с појавом модерне науке, која толико привилегује технику и овладавање природом.
Ситуација постаје још необичнија када узмемо у обзир да је технологија сада опчињена заблудом о поновном стварању људске интелигенције (ВИ), као и да је та фантазија већ имала свој митолошки преседан у голему.
ИЗВОР: https://strategic-culture.su/news/2026/01/15/the-sorcerous-side-of-modern-science/