- Сарадња српског и бугарског народа у деветнаестом веку почиње још од Карађорђевог устанка, од онога времена када су ноћне српске устаничке ватре светлеле на Старој планини. Многи Бугари нису само издалека гледали те ватре него су се придружили Карађорђевим устаницима. Међу њима је био и Конда бимбаша који је приликом опсаде Београда 1806. године Карађорђевој војсци отворио градске капије.
- Почетком децембра 1861. године обелодањен је у Београду докуменат План за ослобођење Бугарске, а крајем те 1861. и почетком 1862. године формирана је Бугарска легија, која се спремала, чим се укаже прилика, да крене на бојиште.
АУТОР: Јово Бајић
Бугарски национални покрет на чијим је таласима у последњим деценијама деветнаестог века стасала бугарска национална држава добрим делом је стваран и у обновљеној Србији, уз свесрдну помоћ тадашње српске државе. О тој помоћи сведочио је један од твораца и првака тога покрета Георги Сава Раковски (1821 – 1867) који је био уверен да Србија ради у интересу свога народа и „да ће сунце народу бугарском из Србије засијати“.[1] Да су се ова надања Раковског остварила, потврђују резултати културне сарадње Срба и Бугара у деветнаестом веку којом се бавио историчар др Ђорђе Игњатовић на чијим истраживањима се у доброј мери заснива и овај наш рад.[2] Још у време кнеза Милоша заузет је став да се „не прави разлика између Срба и Бугара, српског и бугарског, нити се осећа тенденција српских власти да српску националну свест натуре Бугарима и да раније тековине бугарске националне културе сузбију или замене српским“.[3]
То обећање остварило се, поред осталог, штампањем бугарских књига у Српској-државној штампарији и осталим штампаријама чији су власници били Срби из Војводине, када је у периоду од дужем од четири деценије, почевши од 1833. године, штампана 191 бугарска књига у укупном тиражу од око 500 хиљада примерака, одакле су стизале у Бугарску, али и у руке бугарских емиграната расутих по Србији, Аустрији, Влашкој и Русији. На тим књигама, штампаним у српским штампаријама, Бугари су градили свој књижевни језик, своју педагошку, богословску, филозофску и политичку мисао, тумачење националне историје.
Угледу полузависне српске државе допринео је и један догађај о коме говори Владимир Стојанчевић: „Значајан акт психолошке афирмације српско-бугарског пријатељства и пораста моралног угледа Србије међу Бугарима пружило је путовање кнеза Милоша у Цариград 1835. г. Градови и насеља кроз која је српски кнез пролазио били су сведоци његовог помпезног путовања. Бугари су први пут у новије време имали прилику да дочекају и виде једног хришћанског владара“. Посебан дочек приређен му је у Свиштову и Никопољу.[4]
Највећи доказ српско-бугарске сарадње тога времена потврђивао се тиме што су у школама Кнежевине Србије, школске клупе са српским ђацима делили и бугарски ђаци који су се школовали о трошку српске државе. За те четири деценије у Србији је школовано неколико стотина ђака из свих делова Бугарске.[5] Већина њих су се враћали у Бугарску где су учествовали у стварању бугарске државе.
За све време њиховог присуства у Србији и међу војвођанским Србима, бугарски национални прваци, али и ђаци који су се школовали у Србији, долазили су са својом историјском причом о држави бугарског цара Симеуна с краја деветог и почетка десетог века која се наводно протезала све до Босне. Бугарски национални радник Сава Илијев Доброплодни, који је 1855. године био професор грчког језика у Карловачкој гимназији, објавио је у Карловцима један рад у коме тврди да је старословенски уствари бугарски језик, да су Ћирило и Методије били Бугари, а да је ћирилица бугарско писмо.[6] Овога става држао се и Љубен Каравелов, који је, док је боравио у Новом Саду као активиста Уједињене омладине српске, говорио како је Ниш бугарски град.[7] Са оваквим погледима на заједничку српско-бугарску историју стизали су у Србију у српске школе бугарски ђаци, који свој став нису мењали за време школовања.[8] Овог става држи се и савремена бугарска филолошка наука.
Већина српских политичара и интелектуалаца прелазила је преко оваквих бугарских ставова, када су у свему на Балкану виђени само Бугари и бугарски историјски трагови. Историчар Милош С. Милојевић (1840 – 1897), у време студија у Москви, био је сведок деловања Бугара у утицајном словенофилском покрету. Бугари су словенофилима успели да наметну схватање да су они највеће словенско племе на Балкану које живи на простору између три балканска мора. На том бугарском простору су и Ниш, Косово поље и Призрен. После повратка у Србију, Милојевић је кнезу Михаилу и српској јавности указао на ове чињенице, објавивши 1866. године у београдском листу Световид чланак Пропаганде у Турској.[9]
I
Сарадња српског и бугарског народа у деветнаестом веку почиње још од Карађорђевог устанка, од онога времена када су ноћне српске устаничке ватре светлеле на Старој планини. Многи Бугари нису само издалека гледали те ватре него су се придружили Карађорђевим устаницима. Међу њима је био и Конда бимбаша који је приликом опсаде Београда 1806. године Карађорђевој војсци отворио градске капије. У српској устаничкој војсци била су још тројица бугарских бимбаша: Мина, Ћира и Драган Папазоглу.[10] У Србију кнеза Милоша доселило се доста Бугара, било их је и у кнежевој служби. Неки Бугари, који су били у служби високих турских угледника, радили су за српског кнеза.[11] И у Бугарској је кнез Милош имао своје људе, а неки од њих 1828. и 1829. долазили су као трговци у Србију.[12]
У време Руско-турског рата 1828. и 1829. године Бугари су се надали слободи коју би им својом победом донели Руси. То се није догодило, јер бугарски народ у то време није био спреман да изнесе такав један устанак, на какав су се претходно два пута дизали Срби. У то време Бугари, који су се иселили у околне хришћанске земље, у Одеси, Букурешту и Београду оснивали су национална друштава одакле су настојали да руској и европској јавности скрену пажњу на тежак положај бугарског народа у Турској царевини Тада су се за подршку за свој национални рад обратили и Србији, која „им је била најприроднији савезник. Спајала их је не само иста раса и вера него и исти услови живота и иста невоља према заједничком непријатељу.“[13] Србија, која је и сама била аутономна турска покрајина, оправдавала је њихова надања.
Такав однос према Бугарима негован је не само за време владавине кнеза Милоша, него и у време уставобранитеља, за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, а онда и за време друге владавине Милоша Обреновића. Највећа подршка стизала је доба кнеза Михаила. Поред тога што је бугарским ђацима отворила врата свих својих школа, што су се у Србији штампале бугарске књиге, у то време у Србији су се окупљали и бугарски национални радници. Кнез Михаило Обреновић развијао је националну стратегију и конкретан рад који се састојао у настојањима организовања хришћанског становништва за један велики балкански устанак против Турака. Успостављане су везе са српским првацима у Босни и Херцеговини, Старој Србији и Македонији, као и са првацима Бугарске. Коначан исход тог рада било би протеривање Турака са Балканског полуострва и стварање неке врсте јужнословенске државе на челу са Србијом. Тај рад се заснивао на „Начертанију“ Илије Гарашанина.
Почетком 1862. године основан је „Српски одбор“ за националну пропаганду у суседним земљама којим је управљао Илија Гарашанин са најближим сарадницима Лазаром Арсенијевићем Баталком и Атанасијем Николићем. По околним областима, које су се налазиле у границама турске државе, организована је мрежа повереника задужених за припремање устанака. Посебно се радило на националној пропаганди у Старој Србији и Македонији где су отваране националне школе, а помагане су и цркве.[14] На овај начин одржаване су и везе са бугарским националним радницима. Неки од њих боравили су у Србији, међу њима биле су две снажне личности бугарског националног покрета: Георги Сава Раковски [15] и Љубен Каравелов.[16] Били су убеђени да бугарски народ може доћи до слободе само ако се дигне на оружани устанак.
Припреме за један општенародни устанак против Турака на Балкану почетком 1862. године биле су поприлично одмакле, када је уз подршку српске владе, основан Добровољачки корпус кога су чинили добровољци пристигли из области које су биле у саставу Турске, бројао је око 3.000 бораца из свих српских покрајина које су се налазиле под турском управом, изузев Бугарске.[17] Почетком децембра 1861. године обелодањен је у Београду докуменат План за ослобођење Бугарске, а крајем те 1861. и почетком 1862. године формирана је Бугарска легија, која се спремала, чим се укаже прилика, да крене на бојиште.[18] Било је предвиђено да Бугарска легија има од 1000 до 1200 војника. Раковски је био наименован за војводу.[19] Новац за опремање ове војне јединице добрим делом обезбеђивала је српска влада.[20] Легија је имала и своје униформе од белог сукна и шубаре са знаком лава. Сам војвода Раковски имао је раскошну пелерину и мундир украшен црвеним гајтанима.[21] Било је предвиђено да Легија, када за то дође време, из Србије упадне преко Старе планине у Бугарску, продре до Трнова и одатле распламса устанак. У Београду је истовремено основано Привремено бугарско начелство, политички орган који ће припремати устанак, у коме су поред председника Раковског били: Рашко Петров, Иван Касабов, Ниван Грујов, Д. Павлов и С. Иванов.[22] У Београд су тада на позив Раковског дошле и још неке вође бугарског националног покрета: Васил Левски, Иљо Војвода, Стефан Караџа, Васил Друмев који је стигао из Одесе.[23] Вођство Легије било је у Београду док су добровољци, који су стизали са свих страна, да не би били на очима представника Турске и других европских сила, окупљани у Крагујевцу, Горњем Милановцу, Алексинцу и Ћуприји.[24] Стојанчевић сматра да се тада у ову јединицу окупило до шест стотина добровољаца, међу којима је било и оних из Старе Србије и Македоније.[25]
Изненадни догађаји који су се збили између 3. и 5. јуна 1862. године, одмах после убиства српског дечака код Чукур чесме, познати као Бомбардовање Београда, одредили су нови, непланирани ток српске историје, па и судбину Бугарске легије и планове о скором дизању устанка у Бугарској. У то време дошло је до сукоба између турског гарнизона који је био смештен на Калемегдану и спонтано окупљених београдских хришћана који су подигли барикаде по граду. По барикадама су тукли турски топови са Калемегдана. Иза барикада била је српска жандармерија, стајаћа војска и добровољци, међу којима су били и великошколци и ђаци.[26] Међу великошколцима било је и Бугара који су се школовали у Србији. Наспрам Калемегдана, код Српске круне била је и бугарска барикада, на којој су били и бугарски национални прваци што су се тада затекли у Београду, а међу њима је био и Георги Сава Раковски. Он је у једном запису сведочио да их је било тридесетак.[27] После овог догађаја, који се нашао у центру пажње европских сила, уследили су преговори у цариградском предграђу Канлиџа, када је одлучено да се турски гарнизони повуку из градова Кнежевине Србије.[28]
Под притиском великих сила у септембру 1862. године распуштена је бугарска легија, када је одложен планирани бугарски устанак, што је код бугарских првака у Србији примљено са огорчењем. Љубен Каравелов је тада писао: „Београде! Београде! Од тебе неколико милијона људи ишчекује живот и светлост; од тебе зависи светлост српска; ти требаш да будеш први борац за све што је лепо и узвишено. А какав си ти? Ти си пун цинцарског духа, пун пакости, ти скриваш очи твоје да не виде сузе твоје једнокрвне и једнородне браће. Тешко народу који од тебе добро ишчекује“.[29]
После ових догађања и Канлиџјске конференције уследило је и повлачење турских гарнизона и исељавање Турака из српских градова. Из Београда се у Букурешт повлаче бугарски национални прваци заједно са Раковским. Букурешт је одраније постао град у коме су се окупљали бугарски национални прваци и где је деловала организација Добродетељна дружина. И у новим политичким околностима које су Србији наметнуле велике силе кнез Михаило није одустао од намере да прошири границе Србије и да створи заједничку јужнословенску државу, посебно му је било стало до Бугара. Још док је боравио у Београду, у време стварања Бугарске легије, Раковски је сачинио план о стварању заједничке српско-бугарске државе. Тај план који је он обновио у Букурешту 1867. године био је основа за споразумевање Срба и Бугара.[30] У Букурешту је Раковски 1866. године основао Бугарски тајни централни комитет који је покушавао да за бугарску националну ствар придобије неке западноевропске владе.[31] У Букурешту је поново оживљен рад Добродетељне дружине која је појачавала сарадњу са Русијом и везе са осталим јужнословенским политичким покретима, укључујући и Румуне.[32] Присталице овог покрета, коме се придружио Раковски, били су и Панајот Хитов, Филип Тотју, Хаџи Дмитар (Дмитар Николов Асенов) и Стефан Караџа. Присталице овог покрета сарађивале су са Костом Магазиновићем српским дипломатом у Букурешту. Формирана је војна организација, Врховно народно тајно грађанско начелство, за коју је Раковски написао Привремени закон за народне горске чете за лето 1867.[33] Истовремено су бугарски прваци у Букурешту, окупљени око Добродејатељне дружине, написали Програм политичког одношаја Србо-Бугара (Бугаро-Срба) или њихов срдачан споразум, којим је пројектована будућа заједничка бугарско-српска држава[34], са двоименим народом Срба и Бугара.[35] Овај споразум о стварању и уређењу државе Срба и Бугара бугарски прваци у Букурешту потписали су 27. јануара 1867. године на Дан Светога Саве. Програм је, како каже Владимир Ћоровић, је „предвиђао стварање Југословенског царства у које би ушле Србија и Бугарска и остали делови ослобођене субраће, а коме би на челу имао бити кнез Михаило. У тој држави српски и бугарски језик или наречја били би равноправни, исто као и оба народа, која би и даље чували своју индивидуалност. Заједничко би било народно, политичко и црквено представништво, као и државно средиште.“[36] Овај протокол упућен је у Београд на руке Илије Гарашанина који га је подржао захтевајући да га подржи и бугарски народ, за шта је прибављена сагласност и потписи осамдесет народних првака широм Бугарске. Протокол са пописима осамдесет бугарских првака у мају те 1867. године донела је из Букурешта посебна делегација бугарских првака. Илија Гарашанин потписао је протокол следећег месеца, о чему је писмено обавестио бугарске националне вође у Букурешту.[37]
Планови о општем устанку у Босни и Херцеговини, Старој Србији, Македонији и Бугарској, прављени у Београду и Букурешту, које је кројио Георги Сава Раковски остављани су за боља времена. Ове планове одложиле су две смрти. У октобру 1867. године умро је Раковски, а пола године касније убијен је кнез Михаило.[38] Уследили су још неки догађаји који су ставили у други план устанак у Бугарској. 1870. године формирана је Бугарска егзархија, која је канонски деловала и у Старој Србији и Македонији. На простор на коме је деловала Егзархија гледало се као на бугарске земље, а на хришћане који су ту живели као на Бугаре. Убрзано су се мењале и политичке прилике. После Руско-турског рата који се водио 1877. и 1878. године, после Санстефанског мира и Берлинског конгреса створена је Кнежевина Бугарска.
II
Српско-бугарска политичка сарадња, о којој смо говорили, само је плод културне и просветне сарадње у деветнаестом веку која је највидљивија била у штампању бугарских књига, новина и литографија, на бугарском језику од којих је већина угледала светло дана у Књажевско-српској штампарији у Крагујевцу и Београду, али и штампаријама Александра Андрића и Николе Стефановића у Београду, Јосифа Андрића у Букурешту, Данила Медаковића и Игњата Сопрона у Земуну, Браће Јовановић у Панчеву. Неколико издања штампано је и у Новом Саду и Београду, где нису назначене штампарије. Од 1833. до 1878. године штампана је укупно 191 бугарска књига, са укупним тиражом од пола милиона примерака. Поред тога, у Србији или код српских штампара ван Кнежевине штампано је осам бугарских листова и часописа и 18 литографија. Том духовном штампарском раду, како каже Владимир Стојанчевић, замах је дао „патронатски рад кнеза Милоша и његова материјална потпора на уздизању почетне фазе бугарског народног просветитељства, који је остао непорециво снажно обележен. Крагујевац и Београд у то доба могу се сматрати као бугарски просветни и штампарски центри, тако да је у једном тренутку изгледало као да ће српска држава узети на себе сву бригу око штампања и издавања бугарских књига“.[39] Ваља подсетити да је у то време у првој половини деветнаестога века Кнежевина Србија била једина покрајина у Турској царевини која је имала своје штампарство, издаваштво и школство. Бугарима то турске власти нису дозвољавале, а спутавала их је и црква чији су јерарси били Грци.
Чим су се створили за то услови, кнез Милош је 1830. године набавио штампарију у Петрограду у Русији. У пратњи штампарских машина стигао је и штампар Адолф Бердман, који је штапарским пословима обучавао и домаће људе. Штампарија је прво почела да ради у Београду одакле је 1833. године пресељена у Крагујевац где је остала до 1835. године, када је опет враћена у Београд. Њен рад био је у надлежности Министарства просвете. Основна делатност била јој је штампање званичног владиног гласила „Српске Новине“, а поред календара и књига. када се уходао рад, штампано је и по двадесетак књига годишње. Овде су штампана и издања Српског ученог друштва. Штампарија је осавремењена око 1850. године па су у њој израђиване и литографије.[40]
Прва књига штампана у Србији на бугарском језику, први уџбеник ове врсте, била је Аритметика или наука числителна чији је аутор био Христаки – Христант Павлович (1804 – 1848), учитељ из Свиштова. Рукопис књиге донео је у Србију један бугарски трговац, а књига је штампана 1833. године у Крагујевцу у 3.000 примерака. Цензор ове али и следећих бугарских књига штампаних у овој штампарији био је Димитрије Исаиловић, професор новоосноване Београдске гимназије.[41] Друга књига, штампана те исте године је Часослов чији је рукопис из Бугарске донео учитељ Николај Крастојанович, путујући књижар који је обилазио Србију и Бугарску и продавао српске и бугарске књиге. Следеће 1834. године Николај Крастојанович штампао је још две књиге: Буквар или начелное учение и Житије свјатаго Харалампија.[42]
Почетком 1835. године у месту Габрову у централној Бугарској отворена је прва модерна бугарска гумназија у којој је настава извођена на бугарском језику. За нову школу били су потребни нови уџбеници на бугарском језику. Овог захтевног, за Бугаре пионирског, посла прихватила су се двојица монаха, двојица имењака, Неофит Рилски и Неофит Хилендарски. Неофит Рилски (1793 – 1871) сабрат Рилског манастира био је бугарски филолог, књижевник и просветитељ, док је монах Неофит Хилендарски (1875 – 1848) био дугогодишњи свиштовски учитељ. Целе 1835. године Књажевско-српска типографија која је те године из Крагујевца била пресељена у Београд радила је за Бугаре, штампајући педагошку литературу на бугарском језику. Те године штампано је осамнаест бугарских књига, углавном о трошку српске државе. Уз помоћ кнеза Милоша штампана је Болгарска граматика, Взаимоучителни таблици, Буквар, Свјашчениј краткиј катихизис и Краткое јасное изложение… на греческиј јазик.[43] Ове књиге објављене су у тренутку када се стварао бугарски књижевни језик који се заснивао на писаној традицији и народним говорима.[44]
„Уџбеници Неофита Рилског, како каже Ђорђе Игњатовић, одиграли су веома важну улогу у развитку бугарског школства. После оснивања Габровске школе, у којој је нови педагошки метод најбоље примењен захваљујући главном учитељу Неофиту Рилском за мање од шест година започело је рад још дванаест школа по Бел-Ланкастровом методу; све су оне добиле учитеље, таблице, граматику, правила краснописа (лепог писања) из првобитног извора Габрова. У састављању уџбеника за ‘априловске школе‘ узајамног метода Неофит није користио искључиво руске књиге, већ више српске обрасце“.[45] Пишући своје књиге, он се ослањао и на српске ауторе: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Атанасија Стојковића, Јована Гавриловића, Лукијана Мушицког, Јована Рајића, Стефана Стратимировића.[46]
Исте 1835. године у Крагујевац је стигао са својим рукописима Неофит Хилендарски, човек великог знања и поштовалац и следбеник Доситеја Обрадовића. Дошао је да у Србији штампа своју шестоделну књигу Славеноболгарское детоводство. У том делу, намењеном пре свега бугарским учитељима, он се, за оно време, залагао за модерну наставу и модерне педагошке методе којима би се будила национална свест његових сународника. Штампање његових дела потрајало је уместо два, шест месеци. У време штампања књига понестало је новца, али дугове према штампарији и пренумерантима измирио је кнез Милош. Док су штампали његова дела, Књажевско-српска штампарија пресељена је у Београд где је настављено штампање Неофитових дела. За својим рукописима у Београд је кренуо Неофит Хилендарски који је због непланираног продужетка боравка у Србији остао без новца. Али и тада су му Срби поново изашли у сусрет.[47]
Кнез Милош се о Неофиту Хиландарском или, како су га још звали, Неофиту Бозвелију, бринуо док је он боравио у Београду. Сачувало се писмо које је кнез Милош упутио српском митрополиту Петру Јовановићу, обавестивши га да је архимандрит Неофит у Београду. Подсетио је митополита да би добро било да се у старом митрополијском конаку обезбеди простор за госта из Бугарске, јер не би било лепо да се он „потуца по крчмама“ док свршава своје послове.[48] У Београду је Неофит Хиландарски штампао још две своје књиге. Једна од њих је била први бугарски уџбеник географије, Краткое политическое землеописание за обучение болгарското младенчество, у делу књиге где се говори о Србији није штедео речи хвале за кнеза Милоша.[49] У књизи Кратка свјашчена историја и свјашчени катехизис такође се захваљивао његовој светлости кнезу српском Милошу Теодоровићу Обреновићу и преосвећеном српском архиепископу и митрополиту Петру на помоћи коју су му пружили у време његовог боравка у Београду.
Цариградска патријаршија, којој је била потчињена Београдска митрополија, била је добро обавештена о штампању бугарских књига у Београду, пратила је кретања у националном покрету у Бугарској. Васељенски патријарх Антим V, у мају 1841. године захтевао је да се у Србији повуку из употребе и забране јеванђеља преведена са старословенског на бугарски језик. Покушао је да испослује да се забрани и књига Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића. Нови цариградски патријарх Мелетије захтевао је 1845. године да се у Србији забрани штампање свих бугарских књига. Мелетије обавештава митрополита Петра да ће у Србију ускоро доћи учитељ из Свиштова Емануил, с намером да штампа своје књиге.[50]
И збиља, 1847. године у Београду се појавио свиштовски учитељ Емануил Васкидович (? – 1875) са девет рукописа и молбом да му кнез Александар Карађорђевић, који је тада био на власти, одобри стипендију за сина Константина. Надлежан за цензуру нових рукописа био је службеник Министарства просвештенија, Јован Стерија Поповић, који му је, уз сагласност владе, одобрио штампање четири књиге: Буквар, Кратку свештену историју, Кратки катехизис и Прва поњатија. Штампање у тиражу од по хиљаду примерака обављено је, по налогу кнеза Александра, по најнижој цени, плаћен је само папир и рад штампара.[51]
Да се помене и памти заслужио је најплоднији бугарски издавач, Хаџи Најдан Јованович (1805 – 1853), „књигопродавец по всеја Славено-Болгарија,“ који је разносио и продавао по Бугарској, Влашкој и Србији не само бугарске него и српске књиге. Овај необични човек прво је био учитељ, а онда се почео бавити издаваштвом и продајом књига. Посао је започео у Букурешту 1839. године, а онда се 1849. преселио у Београд. Обилазећи Бугарску као путујући књижар, често је те књиге давао на вересију, или их је поклањао. Међу тим књигама била је и Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов Јована Рајића. Из магацина Књажевско-српске штампарије од 1849. до 17. августа 1851. године преузео је 61.500 примерака разних књига које је растурио по Бугарској и Балканском полуострву.[52] Од четрнаест бугарских књига, штампаних у Београду 1852. године, Хаџи Најдан Јованович, издао је девет. И следећа 1853. година била је подједнако плодна, објавио још девет књига.[53] Не гледајући на себе, живео је за књигу. Умро је као сиромах у Београду 1862. године ослепео, заборављен, стар и болестан. Није имао потомства ни сродника, па је сахрањен о трошку државе.[54]
Коначни биланс ове српско-бураске штампарске сарадње Ђорђе Игњатовић је овако сажео: „Од године 1833. до 1878. у српским штампаријама у Београду, Крагујевцу, Земуну, Новом Саду и Панчеву било је штампано 191 бугарско издање чији је тираж премашио 500 хиљада примерака. Из Књажевско-српске (Државне) штампарије у Београду и Крагујевцу изашло је 145 књига, а из Штампарије Александра и Јосифа Андрића у Београду и Букурешту 7, Николе Стефановића у Беографу 12, Данила Медаковића у Земуну и Новом Саду 11, Игњата Сопрона у Земуну 14 и у Штампарији браће Јовановић у Панчеву 2. Исто, Петнаестак београдских издања штампано је под најповољнијим условима а известан број и бесплатно“.[55]
У српским штампаријама штампане су и бугарске новине и часописи, за шта је назаслужнији Георги Сава Раковски, који је у Новом Саду, уз помоћ Данила Медаковића и још неких угледних Срба, покренуо два гласила. Прво се појавила Болгарскаја дневница, чији је први редовни број изашао 26. јула 1857. године, рађена је по узору на Србски дневник Данила Медаковића. Исте године Раковски је у Новом Саду покренуо и књижевни лист Дунавски лебед, где је половином августа 1857. године изашао само један број. Ово издаваштво није се свидело Турцима па су преко свога дипломатског представника у Бечу испословали да аустријске власти протерају Раковског.[56] Он се преселио у Београд где је поново покренуо Дунавски лебед, чији се први број појавио 1. септембра 1860 године.[57] Лист је од првог броја био запажен, имао је већи број претплатника, његов последњи шездесет други број је изашао 24. децембра 1861. године.[58] Београдски издавач Александар Андрић, власник штампарије и листаа Световид, покренуо лист Васток на бугарском језику који је излазио у Београду и Букурешту. Први број изашао је 11. маја 1865. године. Залагао се за самосталност бугарске цркве и преносио југословенске идеје. Због малог тиража лист је престао да излази осте године. Његово излажење обновљено је 1869. и 1870. године када је објављено шеснаест бројева. Када се Андрић преселио у Букурешт, године 1874. године обновио је Васток који није био другог века, објавио је само девет бројева.[59] Бугарин Иван Богоров покренуо је у Београду часопис Журнал за науку, занатство и трговину на бугарском језику. Појавиле су се 1862. године само три свеске од по осамдесетак страна овог часописа.[60]
III
Кнежевина Србија још од прве владавине кнеза Милоша отворила је врата својих школа за бугарске ђаке, али и за ђаке из суседних покрајина које су биле у саставу Турске царевине. Бугари су били најбројнији и у најбољем положају. Који год је бугарски ђак са препорукама дошао у Србију да започне или настави школовање, ако је испуњавао прописане услове, приман је у школе и добијао је благодјејање (државну стипендију) које је било довољно да покрије основне трошкове у време школовања.
Србија, полунезависна земља, имала је право да, у оквиру своје аутономије, од 1830. године сама уређује своје школство. У заснивању и организовању школства велику помоћ су јој пружили пречански Срби, неки су долазили чак из Далмације, носећи у себи заветни дуг према обновљеној српској држави, да помогну успостављању једног од њених најважнијих стубова – школства. Рођени на простору Угарске, Аустрије и Далмације они су се тамо школовали, а неки од њих су радили као предавачи у тамошњим школама. У Србију су пренели своја знања, оснивали школе у којима су радили и стварали систем српског школства. Прве школе основане су у Крагујевцу, који је у то време од 1818. до 1839. био престоница. Године 1833. отворена је Крагујевачка гимназија. Три године касније београдски митрополит Петар Јовановић у овом граду основао је богословију.[61] Пет година касније 1838, на предлог кнеза Милоша, почео је да ради Књажевско-српски лицеј, виша школа, која је имала три смера: правословни, јестестословно-технички и општи. Лицеј је коју годину касније премештен у Београд. Ускоро је 1839. године основана у Београду гимназија. После тога гимназије су отваране у већим градовима широм Србије.
У то време у турској покрајини Румелији, у којој је била и Бугарска, живело се устаљеним животом Турске царевине. Главну реч, што се тиче духовног живота, водиле су фанариотске, грчке владике, које су настојале да код бугарског словенског народа угасе националну свест. У Бугарској је било приватних школа, али оне нису радиле по заједничком наставном плану, свака од њих, зависно од учитеља, радила је за себе. Почетком деветнаестога века крупне промене, које су захватиле све европске земље, нису мимоишле ни Турску царевину. И у Бугарској су се јавиле занатлије, али и богати трговци који су настојали да школују своју децу, па су их слали на школовање у Русију, Румунију, Грчку, Аустрију, Француску.[62]
Како се прочуло да Кнежевина Србија у своје школе прима бугарске ђаке, да им обезбеђује благодјејанија, у Београд, Крагујевац и многе градове у унутрашњости почели су да пристижу бугарски ђаци. Како каже Ђорђе Игњатовић, „неки су долазили на кратко да стекну нешто знања потребног да се обезбеди учитељско или свештеничко место, или су одлазили пре времена из разних узрока, каткад и због слабог здравља.“[63] Други су завршавали основну школу, гимназију или богословију. Неки су се уписивали на Лицеј, а било их је и у Војној школи. Обично су долазили са препорукама виђенијих бугарских или српских трговаца и свештеника. Често су их за школовање препоручивале црквене општине. Било је и таквих који су у Србију кренули без икаквих препорука, сами и у групама. У Београду или Крагујевцу пронашли би неког рођака или земљака који се бавио трговином или баштованством, или старијег ђака из свога места, који је раније дошао на школовање.[64]
Пошто бугарске школе нису радиле по заједничком наставном плану, сваки учитељ имао је свој програм и начин рада, многи су се спремали код приватних учитеља или калуђера па је њихово знање било неуједначено. Било је разлика у знању њихових ученика и ученика који су се школовали у редовним школама у Србији. Ретко ко од ученика који су ишли у школу у Бугарској је доносио школска сведочанства. Због тога су школе у Србији увеле праксу да испитају придошле ђаке и да их према показаном знању уписују у одговарајуће разреде.[65] Од младих Бугара се захтевало, посебно од оних који су се спремали за свештенички и учитељски позив, да науче српски језик, да стекну политичко васпитање, да се затим као пријатељи Србије врате да живе и раде у својим завичајима одакле су дошли.[66]
Сматра се да се у школама у Београду, Крагујевцу и унутрашњости Србије школовало неколико стотина младих Бугара. На списку бугарских ђака, који је на основу архивске грађе и грађе из литературе сачинио Ђорђе Игњатовић, нашло се поименично 170 ђака.[67] Зна се име првог бугарског ученика који се уписао у српску школу, био је то Анастас Јовановић (1817 – 1899), литограф и цртач и фотограф који је урадио велики број портрета знаменитих људи свога времена. Рођен је у бугарском месту Враца где је започео учење код учитеља Србина Константина Огњановића. Као осмогодишњи дечак 1826. године са оцем трговцом кренуо је у Србију, где је остао у Београду код ујака терзије. После очеве смрти у Београд су му се доселили мајка, брат и сестра. Запослио се у Штампарији где је показао своје уметничке способности па га је кнез Милош послао на школовање у Беч. За себе је говорио, како је забележио Милан Ђ. Милићевић, да је и Бугарин и Србин; „Кад једна жена дете роди и нема хране да га одрани, и да га изведе на пут, него то дете узме друга жена, одрани га и начини човеком ја држим да то дете обе жене ваља једнако да воли и поштује“.[68]
Београдски ђаци који су се уписали у школе становали су код рођака или најчешће код станодаваца. Често су делили станове са ђацима из унутрашњости Србије. Тако се сачувао податак да је великошколац Никола Прванов становао код газдарице Магдалене Станковић, која је била родом из Сремских Карловаца. Њени станари поред Прванова били су Светозар Марковић и Павле – Паја Михајловић. Са њима је становао и бугарски емигрант Цека Петков.[69]
Богослови су били у бољем положају. Млади људи, који су долазили из Бугарске и уписивали се у Богословију и које су слале црквене општине или манастири, имали су смештај у богословском интернату. Први богослов који је 1844. године дошао у Србију био је Хрисант Јовановић, ученик Неофита Хилендарског. Добио је стипендију од српске владе, а митрополит Петар му је обезбедио стан у школи, 1849. године вратио се у свој завичај.[70]
И Аверкије Петровић добио је у мају 1845. године бесплатан смештај у Богословији, а после окончаног школовања заређен је за ђакона, затим се вратио у завичај.[71] Софроније Банковић, сабрат Рилског манастира, имао је тридесет година када је 1850. дошао на школовање у Београд. Митрополит Петар обезбедио му је бесплатан стан и храну. Имао је могућност да у Богословији слуша све предмете који су га интересовали. Идуће године вратио се у свој манастир.[72] Занимљив је пример и старијег ђака, Павла Тодоровића (Павела Тодорова). Дошао је у Београд на школовање 1852. године са 18 година. Постао је владин стипендиста, уписао се у гимназију. Школовање је наставио у Москви где је завршио Филозофски факултет.[73]
У Београд су после оснивања Више женске школе, која је имала гимназијски ранг, почеле да стижу и девојке из Бугарске. Из Старе Загоре дошле су 1864. године Зумбула Иванчова, Жељка П. Иванова и Старајида (Смараја) Начова. У то време римокатолици су у Старој Загори основали римокатоличку школу, па је старозагорска црквена општина послала у Београд ове три девојке да се школују за учитељице, да се врате кући и сузбијају римокатолички утицај. Све три су примљене у школу и добиле благодјејанија. Становале су код Персиде Пинтеровић, учитељице у Вишој женској школи.[74] Четири године касније, 1868. на школовање у Вишу женску школу дошле су из бугарског манастира Калофера две младе монахиње – Теодосија Стојанова и Евгенија Иванова – Бојаџијева. По препоруци митрополита Михаила остале су на школовању до 1870. године.[75]
Очигледно је да је за све време од 1833. до 1878. године од свих ђака који су се школовали у њеним школама српска држава највећу пажњу поклањала Бугарима. Они су захваљујући благодејанијама, ако се изузму ђаци из имућнијих породица, били у најбољем материјалном положају. Њихове стипендије биле су веће од стипендија ђака који су долазили из Босне, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије и Македоније. Забележен је случај Недељка Васиљевића из Сарајева, који се школовао захваљујући послуживању у имућнијим београдским кућама. Ухваћен је када је покушао да се представи као Бугарин, како би добио благодејаније.[76] Било је доста ђака из Србије према којима држава није била дарежљива као према Бугарима. Гимназијалац Милош С. Милојевић из села Црна Бара у Мачви спавао је под степеницама велике школе.[77] Поучен дружењима са њима у Београду и Москви, Милојевић није веровао Бугарима. Када је основао Друго одељење Богословије, Милојевић је за Бугаре затворио врата ове школе. Преместио их у Прво одељење.[78]
Неки од бугарских ђака који су се школовали у Београду били су свесни шта је Србија за њих учинила. Београдски ђак Дмитар Маринов је написао: „Треба знати да су у Западној Бугарској тада Србија и Београд имали такав очаравајући утицај да су се Русија и Москва једва назирале у школско-просветном погледу. Због тога сви омладинци онога времена, уколико су одлазили на школовање у иностранство, ишли су у Београд.“[79] Било је и супротних примера: оснивачи Внутрешне македонске револуционарне организације – ВМРО, основане у Солуну 1893. године, поред осталих, били су и Дамњан Грујев и Петар Поп Арсов који су средње школе похађали у Београду.[80]
* Професор југословенске и опште књижевности, драмски писац, новинар, публициста, такође је аутор је више монографија, али и сарадник у публикацијама које издаје САНУ.
[1]Владимир Стојанчевић, Учешће јужнословенских добровољаца у догађајима око бомбардовања Београда 1862, из књиге Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку, Београд, 1990, стр 321.
[2] Др Ђорђе Игњатовић рођен је 1919. године у Софији где је завршио основну школу и нижу гимназију, а више разреде гимназије у Пироту. Од 1940. до 1941. и од 1945. до 1949. студирао је и дипломирао на Филозофском факултету у Београду, где је и докторирао, а наслов његове дисертације гласио је Србија и Бугарски препород – књижевне и културно-просветне везе Срба и Бугара у XVIII и XIX веку (1762 – 1878). Предмет његовог истраживања били су политички културно-просветни и књижевни односи Срба и Бугара у време националног буђења бугарског народа који је био у турском ропству. Поред тога, бавио се и социјалистичким идејама Светозара Марковића. Учествовао је на бројним међународним научним скуповима. Објавио је више од 150 радова који су добрим делом засновани на архивској грађи из српских и бугарских архива. Неке радове писао је и на бугарском језику, Енциклопедија српске историографије, Београд, 1997.
[3] Владимир Стојанчевић, Кнез Милош према Бугарској и Бугарима, Историјски гласник, 1954, бр. 4, стр. 81.
[4] Стојанчевић, исто, 77.
[5] Овчепољски (Стеван Симић), Срби и Бугари, Солун, 1918, стр. 61.
[6] Игњатовић, Штампање бугарских књига, 89.
[7] Скерлић, Омладина и њена књижевност, стр. 201.
[8] З[арије] Р. П[оповић], Милош С. Милојевић, Братство, 1899, књига 8, стр. 383
[9] Исто, 384 – 385.
[10] Ђорђе Игњатовић, Културна сарадња Срба и Бугара у XIX веку, Штампање српских књига и листова у српским штампаријама (1833 – 1878), Београд, 1980, стр.17.
[11] Владимир Стојанчевић, Кнез Милош према Бугарској и Бугарима, Историјски гласник, Београд, 1954, 4, стр.68 – 69
[12] Исто, 69.
[13] Владимир Ћоровић, Историја Срба, трећа књига, Београд, 1989, стр. 118 – 119.
[14] Јован Милићевић, Србија 1839 – 1868, Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 1981, стр. 296.
[15] Георги Сава Раковски (1821 – 1867) бугарски публициста, историчар и песник, према мишљењу Владимира Стојанчевића, био је једна од највећих личности бугарског народа у деветнаестом веку. Рођен је у селу Котелу у централној Бугарској које је дало десетак националних јунака. Школовао се у Цариграду, Атини, а једно време боравио је и у Француској. Први пут је дошао у Београд 1857. године. Једно време током 1856. и 1857. године боравио је у Новом Саду где се зближио са тадашњим писцима, а у српским часописима објављивао је радове. После тога од 1860. до 1863. године живео је у Београду где се бавио политичким радом, припремом Бугара за устанак против Турака. Био је човек од поверења кнеза Михаила који га је слао у тајну дипломатску мисију у Грчку. У београдским новинама и часописима објављивао је радове у којима се залагао за зближавање Срба и Бугара и свих балканских Словена. Док је боравио у Београду, сачинио је план за ослобађање Бугарске. Један је од оснивача Бугарске легије. У лето 1962. године у време бомбардовања Београда био је на барикадама, после чега су се Турци повукли из српских градова. Свој национални рад наставио је у Букурешту где учествује у кројењу плана за стварање заједничке државе Јужиних Словена чије би језгро чинили Срби и Бугари. Умро је у Букурешту 1867. године, Владимир Стојанчевић, Георги Сава Раковски и питање бугарско-српске сарадње за ослобађање балканских народа од турске власти, из књиге Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку, Београд, 1990, стр. 218 – 234.
[16] Љубен Каравелов (1837 – 1879) био је председник Бугарског револуционарног комитета и књижевник, енциклопедиста, новинар, етнограф и национални јунак, члан Српског ученог друштва. Рођен је у месту Копривштици где му је учитељ био Србин Ђорђе Божиловић. Студирао је у Москви и тамо дошао под утицај Чернишевског, Доброљубова и Писарева. Дошао је у Београд 1867. године као дописник руског либералног листа Голос. У Београду се зближио са Светозарем Марковићем. Писао је на три јеика – бугарском, руском и српском. На српском језику објавио је неколико занимљивих реалистичких приповедака из београдског живота. Прихватио је идеје Уједињене омладине српске, у августу 1867. учествовао на њеној другој скупштини у Београду. По доласку у Београд, одушевио се политиком кнеза Михаила, али у њега се разочарао. Чинило му се да Београд много оклева у организовању општег устанка на Балкану против Турске царевине. Основао је на своју руку Бугарски комитет у Београду, мимо знања српске владе и у Бугарску упутио чету наоружаних бугарских устаника, са намером да тамо подигне устанак, што се завршило неуспехом. После убиства. кнеза Михаила ухапшен је заједно са Владимиром Јовановићем под сумњом да је учествовао у атентату. После вишемесечног боравка у истражном затвору у Петроварадину и Будимпешти пуштен је на слободу. Године 1869. преселио се у Букурешт, где уређивао листове Слобода и Независност. Био је ожењен Срппкињом Наталијом Петровић која је такође писала поезију. Из Букурешта се поново преселио у Београд где је остао до Српско-бугарског рата 1878. године. После овог рата преселио се у Бугарску где је умро у граду Русе.
[17] Милићевић, Србија 1839 – 1868, стр. 296.
[18] Стојанчевић, Георги Сава Раковски, 229.
[19] Исто, 229
[20] Исто, 229.
[21] Владимир Стојанчевић, Учешће јужнословенских добровољаца у догађајима око бомбардовања Београда 1862, из књиге Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку, ИсторијаБеоград, 1990, стр. 1990, стр. 315.
[22] Стојанчевић, Георги Сава Раковски, 229.
[23] Стојанчевић, Учешће јужнословенских добровољаца, 310.
[24] Исто
[25] Исто, 312.
[26] Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, 1989, стр. 202 – 235.
[27] Стојанчевић, Учешће јужнословенских добровољаца, 312.
[28] Милићевић, 295.
[29] Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848 – 1871), Београд, 1966, стр. 135.
[30]Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878, Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 1981, стр. 496.
[31] Стојанчевић, Георги Сава Раковски, 233.
[32] Стојанчевић, исто, 233.
[33] Исто, 233 – 234.
[34] Исто, 233 – 234.
[35] Милићевић, Србија 1839 – 1868, стр. 298.
[36] Ћоровић, стр. 118 – 119.
[37] Милићевић, исто дело, 298.
[38] Кнез Михаило се у августу 1867. године у вили на Обреновића имању у Ивањици у Мађарској, састао са мађарским грофом Андрашијем, председником угарске владе. Говори се да је Андраши тада нудио кнезу Михаилу Босну и Херцеговину, а да се Србија одвоји од Русије.
[39] Стојанчевић, Кнез Милош према Бугарској, стр. 86.
[40] Штампарија је радила све до 1914. године и носила је различите називе: Књажевска печатња, Београдска типографија, Књажевска српска печатња и најдуже је носила име Државна штампарија Кнежевине (Краљевине) Србије.[40] Ова штампарија умногоме је допринела духовном препороду бугарског народа припремајући га да ствара своју државу.
[41] Игњатовић, Штампање бугарских књига, 37 – 38.
[42] Игњатовић, стр. 39.
[43] Исто, 43.
[44] Исто, 44.
[45] Исто, 43.
[46] Исто, 45.
[47] Исто, 46 – 47.
[48]Стојанчевић, Кнез Милош према Бугарској, 82.
[49] Игњатовић. Штампање бугарских књига, 48.
[50] Исто, 59 – 60.
[51] Исто, 60 – 62.
[52] Исто, 62 – 63.
[53] Исто, 65 – 66.
[54] Исто, 69 – 70.
[55] Исто, 183.
[56] Исто, 130 – 137.
[57] Исто, 139 – 140.
[58] Исто, 40 – 48.
[59] Исто 149 – 154.
[60]Исто, 148 – 149.
[61] Радослав М. Грујић, Православна српска црква, Крагујевац, 1989, стр. 152.
[62] Ђорђе Игњатовић, Школовање Бугара у Србији (1830 – 1878), Историјски гласник, Београд, 1972, стр. 43.
[63] Игњатовић, 49 – 50.
[64] Исто, 50.
[65] Исто, 54.
[66] Исто, 46.
[67] Исто, 84 – 87.
[68] Исто, 44 – 45.
[69] Игњатовић, Штампање бугарских књига, 152.
[70] Игњатовић, Школовање Бугара, стр.49.
[71] Исто, стр. 50.
[72] Исто, стр. 55.
[73] Исто, 55.
[74] Исто, стр. 72.
[75] Исто. 73.
[76] Исто, 74.
[77] Зарије Р. Поповић, Милош С. Милојевић, стр. 383.
[78] Игњатовић, Школовање Бугара, 79 – 80.
[79] Исто, 83 – 84.
[80] Стеван Симић, Српска револуционарна организација, комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903 – 1912, Београд, 1998, стр. 31.
