- Британија има дугу историју стварања тајних агентурних мрежа, подривачких активности у другим земљама и формирања марионетских покрета.
- Религија је у томе играла далеко од последње улоге, јер је Лондон морао да узме у обзир идентитет оних заједница и народа на чијим је просторима спроводио своје операције утицаја.
- Још у XVI веку у Британији је настало учење британског израилизма (англо-израилизма), које је представљало скуп псеудоисторијских и псеудорелигијских уверења да су народи Британије нико други до наследници десет изгубљених племена древног Израила
АУТОР: Леонид Савин
У самој Енглеској постојао је приличан број секти које су на свој начин тумачиле Библију и хришћанско учење. Тако су се појавили сикери (тражиоци), дигери (копачи), рантери (брбљивци), квекери (трептачи), броунисти (по презимену оснивача Роберта Броуна), који су се касније реформисали у индепенденте, и други. Неке од ових секти нису дуго опстале, друге су се прошириле по континенту и у САД, касније изродивши још више необичних покрета. Често су у самој Енглеској доводиле до смутњи у друштву, а потом и у другим земљама.
Томе треба додати и разна тајна друштва и братства у која су улазили представници локалне аристократије и буржоазије. Једно је, међутим, када се сва та експлозивна мешавина „кључа у сопственом соку“, а сасвим друго када се сличне идеје шире у другим земљама и културама. Како показује историја, Британија је била непосредно укључена у пројекцију таквих концепата у спољашњу средину и, по правилу, са одређеним геополитичким интересима. Размотримо најупечатљивије и најпознатије примере.
Британски траг у Палестини
Још у XVI веку у Британији је настало учење британског израилизма (англо-израилизма), које је представљало скуп псеудоисторијских и псеудорелигијских уверења да су народи Британије нико други до наследници десет изгубљених племена древног Израила. Краљ Џејмс VI из династије Стјуарта сматрао је себе краљем Израила. Енглески правник и члан парламента Џон Садлер, који је уједно био и лични секретар Оливера Кромвела, заступао је сличне ставове, мада их је комбиновaо са идејама миленаризма [i]. Године 1649. објавио је књигу „Права Краљевства“, у којој је образлагао израелску генеалогију Британаца [ii].
Сличне теорије наставиле су да се развијају у XVIII и XIX веку, уносећи елементе археологије, лингвистике и различитих полуокултних учења која су тада била у моди (пирамиде, нумерологија повезана са Кабалом и сл.).
Неопходно је истаћи да је британски израилизм утицао на расну теорију и делимично послужио као оправдање код америчких протестаната у виду идеологије Предодређене судбине у XIX веку [iii]. С друге стране, имао је значајан утицај и на пентекосталце и на мормоне у САД у другој половини XIX века [iv].
Године 1919. у Лондону је чак основана Светска британско-израилска федерација, која постоји до данас. Треба подсетити да је Британија стајала иза идеје стварања националне државе Израел — Балфурова декларација (писмо министра спољних послова Артура Балфура лорду Волтеру Ротшилду) датира из 1917. године, а касније су ову концепцију подржале Француска, Италија и САД, те је она постала основа британског мандата који је одобрила Лига народа. Тако су управо из Британије долазили импулси који су на крају довели до дуготрајног палестинско-израелског сукоба.
Смутња на Арабијском полуострву
Вахабизам је настао средином XVIII века у селу у централном делу Арабијског полуострва — Наџду. Име је добио по свом оснивачу Мухамеду ибн Абдул-Вахабу (1703–1792). Међутим, за појаву и процват вахабизма у савремено доба непосредно су заслужни Британци.
Боравећи у Басри, млади ибн Абдул-Вахаб пао је под утицај и контролу британског шпијуна под псеудонимом Хемфер. Он је био један од многих агената које је Лондон слао у муслиманске земље с циљем дестабилизације Османског царства и изазивања сукоба међу муслиманима. Хемфер, који се представљао као муслиман под именом „Мухамед“, успоставио је блиско пријатељство са ибн Абдул-Вахабом, редовно му дајући новац и поклоне. Управо он га је убеђивао да многе муслимане треба убити јер су нарушили основне догме ислама, постајући „јеретици“ и „многобошци“. У једној од сеанси индоктринације Хемфер је испричао да је уснио сан у којем пророк Мухамед „љуби“ ибн Абдул-Вахаба између очију, говори му да је „највећи“ и моли га да постане његов „заменик“ како би спасао ислам од „јереси“ и „сујеверја“. Поверовавши у своје призвање, ибн Абдул-Вахаб је покушао да проповеда те идеје у Ујајни, али је протеран. Потом је наставио проповед у другим селима, а придружили су му се Хемфер и други британски шпијуни који су деловали под прикрићем [v].
Британски агенти су успели да убеде шеика Дирије, Мухамеда ал-Сауда, да подржи Абдул-Вахаба. Године 1744. ал-Сауд је ујединио снаге са ибн Абдул-Вахабом, склопивши политички, верски и брачни савез. Потом је створена мала бедуинска војска која је терорисала Арабијски полуострво и вршила упаде све до Дамаска и Кербеле (где је оскрнављена гробница мученика Хусеина ибн Алија). Године 1818. египатска војска калифа Махмуда II уништила је клан вахабита, али су њихови следбеници ковали планове освете и Британију посматрали као савезника.
Почетком XX века Османско царство се распадало и Британци су подржали новог вахабитског имама Абдулазиза. Након тога је из Хиџаза протеран владајући клан шерифа, директних потомака пророка Мухамеда, и спроведене су казнене експедиције, укључујући Меку и Медину. Грађански рат на Арабијском полуострву, који је потом трајао тридесет година, однео је више од 400.000 арапских живота.
Експерименти у Индији
Још једна секта основана је у Кадијану (Пенџаб) у Индији коју су окупирали Британци, 1889. године, од стране Мирзе Гулама Ахмада, који је тврдио да је он — махди (личност коју неки муслимани очекују на крају света), хришћански месија, инкарнација хиндуистичког бога Кришне и друго долажење (бурус) Мухамеда. Доктрина ове секте је прилично еклектична: на пример, следбеницима се сугерише да се Христ преселио у Индију, где је живео до 120. године.
Нема званичних података да су Британци стајали иза стварања ове заједнице. Ипак, то је сасвим могуће, имајући у виду њихове методе деловања од самог почетка освајања индијског потконтинента, када су супротстављали локалне владаре једне другима и подржавали оне у којима су видели поуздане извршиоце својих замисли, без обзира на њихова верска уверења [vi]. Бар у том смислу, Британци су најмање посредно били умешани у појаву Ахмадије. Индикативно је да је већ 1913. године у Британији основана Ахмадијска муслиманска заједница, а 1926. изграђена и сопствена џамија [vii].
У Пакистану је њихова делатност забрањена, јер се званично не сматрају муслиманима због свог необичног учења.
У целини, треба имати на уму да је британско присуство одиграло негативну улогу у даљој судбини народа Индијског потконтинента. Оно је довело до поделе 1947. године на Индију и Пакистан по верском принципу, са свим каснијим сукобима, укључујући и непрекидани спор око Кашмира.
Подстицање непријатељства међу муслиманима
Најновији сектантски покрет повезан са Лондоном јесте такозвани британски шиитизам, који предводе верске вође Муџтаба Ширази и Јасир ал-Хабиб. По свему судећи, овај покрет је створен ради дискредитације шиитизма као таквог — с циљем усмереним ка Ирану, Либану и Ираку, јер управо у тим земљама живи већина шиита и налазе се бројна светилишта.
Британски „шиити“ сматрају нешиите „идолопоклоницима“ и редовно вређају различите муслиманске проповеднике. Ширази је чак издавао фетве о неопходности убистава сунита.
Према мишљењу врховног лидера Ирана, имама Алија Хаменеја, „лица попут Ширазија и ал-Хабиба налазе се под контролом британске обавештајне службе МИ-6 и користе се за распиривање међуконфесионалних ратова. У јануару 2015. године иранска влада затворила је канцеларије седамнаест ‘шиитских телевизијских канала’ који су емитовали преко сателита, због подстицања мржње између муслимана сунита и шиита. Поред тога, 4. јуна 2016. у Ирану је поново одржана проповед о неопходности борбе против британског шиитизма“ [viii].
Наравно, и Сједињене Државе користе методе верског управљања у политичке сврхе. Поред индекса верских слобода, на основу којих се одређују „ауторитарне“ земље, Светски савет цркава такође има јасно изражен политички програм, а протестантски лоби утиче на одлуке у Конгресу, Стејт департменту и Белој кући. А црквени раскол у Украјини и стварање структуре под називом ПЦУ уз помоћ патријарха Вартоломеја, који је директно повезан са агентуром САД, још су једна потврда англосаксонске праксе древног принципа „завади па владај“.
Фусноте:
i — books.google.ru
ii — quod.lib.umich.edu
iii — books.google.ru
iv — scholarlypublishingcollective.org
v — www.ummah.net
vi — americalisten.com
vii — ahmadiyyauk.org
viii — katehon.com
ИЗВОР: geopolitika.ru