- Мало-помало схватамо да неспособност, спорост и неодлучност нису ни случајност ни превид. Оно што многи дефинишу као „бриселску неспособност“ или „европску неспособност“ не представља ништа друго до резултат компетентне дугорочне стратегије, која ће у Трећем светском рату – који је већ у току – имати епилог онога што је требало да буде други, када су Европа и држава благостања, посредно, биле спасене захваљујући СССР-у!
- Империјализам никада не одустаје, а данашњи Брисел је доказ за то! Било да делује брзо, споро или стоји у месту!
АУТОР: Хуго Дионизио, адвоакт, истраживач и аналитичар геополитике
Ни швајцарски сат не би могао бити прецизнији од предвидљивости Европске уније. Без сопственог вођства и заједничког стратешког концепта – оног који се не ослања на одјек порука произведених негде другде, а које снажно одзвањају ходницима Брисела, обликујући и самосаботирајући све државе чланице – Европска унија и даље остаје сироче без сопственог вођства, оног које је не би свело на пуки инструмент доминације западних монопола чија се седишта и материјална заштита налазе унутар државног апарата САД.
Заиста је невероватно, апсолутно ужасавајуће, на који начин европске институције доводе европске народе у изузетно сложене ситуације, изнова и изнова спроводећи поступке који поткопавају економије и друштва држава чланица посматраних појединачно. У светлу последње две деценије, припадност Европској унији претворила се у непрекидни фестивал самобичевања, неефикасности и неспособности.
Ужасавајући modus operandi који је постао уобичајен у ЕУ, нарочито од времена мандата Голдман Саксовог момка Дурао Бароза, има два подједнако деструктивна основна правца. Први је правац неефикасности, расипништва, претеране и непремостиве бирократије, који обично почиње громогласном најавом фон дер Лајенове. Одмах након те најаве следе гомиле папира, тоне извештаја, амбициозне мапе пута, непогрешиви нацрти који читаоца исцрпљују већ самим погледом на њих. После безброј конференција, семинара, курсева, сесија социјалног дијалога, наменских тематских председавања, наводни „дијалог“, „тријалог“ напредује – термини који су, у међувремену, изобличени под утицајем подсвесног монолога који преноси монополистичке и олигархијске интересе скривене иза институционалног и бирократског слоја – да би се, на крају, родила дивна директива, уредба, агенда или план, уредба, агенда или план. Њена делотворност зависиће од одговора на једно једино питање: „Cui bono?“ – коме користи?
То се дешава са питањима која су заиста важна за живот европских народа, са аспектима који би могли позитивно да утичу на њихове животе. Ево неколико примера: вештачка интелигенција са европским печатом; дигиталне услуге са европским печатом; мрежа брзих железница која би повезивала целу ЕУ, ослобађајући је зависности од фосилних горива у ваздухопловству и америчке доминације над међународним тржиштем цивилног ваздухопловства, и прелазећи у област у којој они не доминирају – железнички сектор; опредељење за стратегију приступачног снабдевања енергијом, засновану и на нуклеарној енергији и на обновљивим изворима, укључујући фосилне или нефосилне изворе од ближих, јефтинијих и еколошки мање захтевних добављача (што није случај са хидрауличним фрактурирањем), толико неопходно за реиндустријализацију, еколошку и енергетску транзицију ЕУ; гарантовање доступне набавке сировина успостављањем чврстих ланаца снабдевања како би се задовољиле европске потребе; међу многим другим решењима, планираним, проучаваним и представљеним, али која увек наилазе на исту врсту ограничења и, управо због тога, никада не доспевају на светлост дана где би престала да буду проблем. Нагли престанак или одржавање тих проблема увек зависе од одговора на још једно претходно питање: ко би био оштећен таквим мерама?
Случај критичних минерала: огледало свега осталог
Погледајмо случај критичних минерала, апсолутно неопходних уколико ЕУ жели да спречи брзу деиндустријализацију коју доживљава и, заправо, да се поново наоружа, сада када ратнички апетит њених лидера достиже ниво обрнуто пропорционалан људским и материјалним капацитетима за такве подухвате.
Бројке не лажу, а не недостаје ни „иницијатива“ које потичу из европске бирократије. Док је Европска унија расправљала и објављивала CRMA (Акт о критичним сировинама), усвојен 2024. године, и Акциони план ReSourceEU (Акциони план ЕУ за снабдевање), оснивајући чак и Европски одбор за критичне сировине и Европску алијансу за сировине, мобилишући свега 5–6 милијарди евра, Сједињене Државе су једноставно искористиле Закон о одбрамбеној производњи како би финансирале ове ствари као да је реч о војним операцијама, издвајајући 46 милијарди евра за критичне минерале и ретке земље, само да бисмо направили поређење између два простора са сличним проблемима у овој области. За сличан индустријски учинак – САД се налазе између 2,8 и 2,9 билиона долара, а ЕУ између 2,6 и 2,8 билиона долара – Сједињене Државе су прикупиле отприлике осам до десет пута више финансијских ресурса, а да и не помињемо да су, за разлику од ЕУ, Сједињене Државе такође огромно налазиште сировина и критичних минерала.
Али разлике се ту не завршавају: на пример, када је реч о моделима формирања резерви, САД користе двоструки систем који чине Националне одбрамбене резерве и Project Vault, уз подршку EXIM банке. У међувремену, ЕУ се још увек налази у ембрионалној фази управљања резервама критичних минерала, чекајући стратегију коју би требало да утврди будући Европски центар за критичне сировине и координацију која би требало да буде спроведена међу 27 држава чланица.
Образац који се понавља: ВИ, енергија, индустрија 4.0
Ако погледамо уназад, овај квадрат јаза између „привидног политичког апетита – стварне способности за спровођење – бржег америчког одговора“ затвара се четвртим теменом које чини „примат америчке стратегије над свим осталим“. Када је реч о питањима која Запад, САД, ЕУ, Г7 или НАТО изаберу као стратешка, а која су апсолутно релевантна за америчку хегемонију и њену стратегију националне безбедности (ту и тамо прикривајући монополистичке стратегије), можемо рећи да што се више широј јавности пропагира потреба да се неком облашћу доминира, то је већа склоност САД да постану средиште неоколонијалне динамике, у којој се периферије или полупериферије жртвују за тај исти центар. Отуда тврдња да је „Европска унија заостала“ представља парадокс, када се узме у обзир улога додељена Европи као пуком бојном пољу, потрошачком тржишту и извору људских ресурса и знања.
Можемо рећи да је, за европске народе, односно прецизније за народе држава чланица ЕУ, таква погодба неприхватљива. Зато је комуникациони простор испуњен лепим пакетима састављеним од фантастичних агенди, бриљантних акционих планова и бескрајних законодавних „аката“, како све то не би било превише упадљиво. На крају обично откријемо да је једина функција читавог тог фолклора била да државе чланице увуче у неоколонијалну зависност од Сједињених Држава. Европска комисија преузима иницијативу, обједињује напоре, преузима одговорност за резултат, ослобађа државе чланице бављења тим питањем, претварајући их у пуке фокусне тачке европске стратегије, само да бисмо на крају открили да је фокусна тачка Брисел, а да су осталих 27 тек привидне.
Ситуација са критичним сировинама у сваком погледу је слична ситуацији са угљоводоницима. Када је реч о фосилној енергији, револуција шкриљаца претворила је Сједињене Државе у највећег произвођача нафте и гаса на свету. Европу, која је, са своје стране, зависила од руске фосилне енергије и под чијим окриљем је њена индустрија процветала, Сједињене Државе су посматрале као потрошачко тржиште које би пословање са шкриљцима учинило исплативим, у оквиру финансијских маржи које би оправдале планиране инвестиције. Али да би то било могуће, морало се обезбедити да ЕУ купује тај гас и нафту. Међутим, да би то учинила, морала би да се одрекне руских угљоводоника. Остало је историја, а притисак на Руску Федерацију и рускојезичне народе Донбаса, коришћене као мамац да се Кремљ увуче у сукоб великих размера, расте упоредо са међународном консолидацијом пословног плана за фосилну енергију из шкриљаца.
Транзиција је изведена по цену плана, агенде, центра, стратегије, нацрта и мапе пута усмерених на окончање потрошње руске „антидемократске“ енергије. Није изостало ни истицање „европске независности“. „Независност“ од руске енергије продавана је као да је реч о истинској стратешкој независности. Као и у случају критичних сировина, корак по корак, веома брзо, за мање од годину дана, Сједињене Државе су у потпуности замениле Руску Федерацију, али су постигле још више: зависност ЕУ каква раније није постојала у односу на Руску Федерацију. Све је то продавано као огромна победа „европских вредности и принципа“.
Данас, када видимо да је Катар спречен да продаје енергију ЕУ као последица америчке агресије на Иран; када видимо да је Залив спречен да своју енергију продаје целом свету; откривамо да ЕУ има празне резервоаре и да нема начина да их напуни, те да је на ивици да буде приморана да купује гас на спот, односно дневном тржишту, по ценама неподношљивим за европску економију. Али најгоре од свега јесте то што земље попут Немачке и даље имају важеће уговоре о снабдевању са Руском Федерацијом, али одбијају да их користе, радије купујући такође руску енергију, овога пута из Индије, али скупље. Само ако се купује у доларском систему!
Незадовољна тиме, знајући да су Сједињене Државе довеле свет у ситуацију пресудне зависности од своје фосилне енергије (Залив је паралисан, Иран и Русија су под санкцијама, а Венецуела, па, Венецуела…), све како би спречиле распад доларског система и обезбедиле способност одређивања цена, ЕУ купује оружје од Сједињених Држава, обезбеђује дронове и њихове компоненте, финансирање и обавештајне податке кијевском режиму, који се користе за уништавање руске „флоте из сенке“ – а сада, по свему судећи, и иранске – са још погубнијим последицама по међународне цене енергената, енергије коју ће ЕУ куповати по златној цени, само зато што жели да је купује од Сједињених Држава или на тржиштима која оне контролишу!
У области вештачке интелигенције, modus operandi је потпуно исти! Сједињене Државе доминирају великим језичким моделима, високоперформансним рачунарством у облаку и напредним полупроводницима (преко NVIDIA, AMD и Intel), док Европа не предузима озбиљне кораке ка независности, иако су већ прошле две године од представљања Драгијевог извештаја, о којем се толико говорило и који је, између осталог, указивао управо на ову зависност.
Истина је да су, у свему што се тиче Четврте индустријске револуције, Сједињене Државе привукле европске инвестиције у батерије, електрична возила и чисте технологије путем Закона о смањењу инфлације, стварајући ефекат усисавања који је ослабио европску индустријску базу, а да ЕУ није адекватно одговорила. Компаније које су могле да инвестирају у Пољској, Шпанији или Француској преселиле су се у Тексас или Северну Каролину како би добиле приступ субвенцијама којима ЕУ „није успела“ да парира, нити је покушала да узврати припремајући протекционистичке мере како би спречила ерозију своје индустријске базе. Новац који је ускратила европској економији послала је Кијеву, да убија Украјинце и Русе.
Закључак је једноставан: Европска унија производи регулативу – Акт о вештачкој интелигенцији, Акт о дигиталним услугама, Акт о дигиталним тржиштима – производи најнапредније машине за литографију (ASML), али не поседује ниједан високоперформансни чип који може назвати својим. Док се Сједињене Државе и Кина боре за доминацију над најнапреднијим технологијама, а европске земље заостају, мора се разумети да су те земље имале тржиште, знање, технологију, квалификовану радну снагу и капитал за улагање. Оно што нису имале била је политичка воља да то учине, определивши се да у руке бриселске бирократије ставе питања толико важна као што су она о којима смо овде говорили.
Питање које се само намеће и које, чини се, нико није спреман да постави гласи: колико пута један политички ентитет са пола милијарде становника и трећом највећом економијом на свету може „заостати“, „случајно“, а да га нико не оптужи да то чини намерно?
Европска унија: непремостива стратешка зависност!
Погледајмо случај поновног наоружавања Европске уније и начин на који се тај процес спроводи. Оно што се припрема јесте ситуација у којој ће Европска унија водити рат америчким оружјем, као што се већ дешава у Украјини, а оружје које буде производила биће прављено од критичних сировина које у великој мери контролишу Сједињене Државе, или под њиховим лиценцама и одобрењима, а да и не помињемо да ће га покретати вештачка интелигенција из Силицијумске долине.
План „Preserving Peace – Defence Readiness Roadmap 2030“ („Очување мира – Мапа пута за одбрамбену спремност до 2030. године“) предвиђа да ће само 55% оружја купљеног од 800 милијарди евра, колико се очекује да ће бити потрошено на одбрану, потицати из „европских фабрика“ или Украјине. Сада, имајући у виду да значајан део тих фабрика може бити у америчком власништву, делимично у власништву америчких компанија, да могу плаћати лиценцне накнаде америчким компанијама и да део одбрамбене индустрије у Украјини трпи последице ове стратешке зависности, можемо јасно видети да, чак и ако се посао обавља у Европи, додата вредност може бити извучена у корист Сједињених Држава.
Имајући у виду да НАТО 3.0 није ништа друго до тржиште америчког оружја, имајући у виду да је 48% оружја које су куповале европске државе било америчког порекла, и да је између 2022. и 2024. године 50,7% војних издатака европских земаља НАТО-а било утрошено на америчко оружје, морамо поставити питање: какве циљеве независности следи стратегија поновног наоружавања ЕУ?
Бриселска неефикасност: несрећан случај или архитектура?
Неки тврде да је то једноставно последица структурних разлика, јер су, наводно, Сједињене Државе федерална држава са способношћу брзог доношења одлука и колосалним војним буџетима, док је ЕУ међувладина конструкција 27 држава са различитим интересима. Ово објашњење можда многима веома одговара, али не објашњава зашто је све урађено вртоглавом брзином када:
– је одлучено да се потроши 71 милијарда евра на вакцине против COVID-19, нарочито на вакцине компаније Pfizer, и све је спроведено у рекордном року;
– је створен систем за заједничку куповину америчког течног природног гаса, такође у рекордном року;
– су одобрени кредити вредни милијарде евра кијевском режиму за финансирање рата против Руске Федерације, коришћењем ad hoc механизама на брзину створених управо у ту сврху;
– је одобрено укључивање европских земаља у амерички систем набавке оружја посредством ЕУ, ради његовог слања Украјини.
У тим случајевима, пред тешком руком стварног лидера и када је реч о питањима у којима је Вашингтон непосредни корисник, мада прикривен иза наводно новонасталих потреба, Комисија и Савет, па чак ни Европски парламент, једина демократска структура ЕУ и, занимљиво, најмање моћна, не губе се у извештајима, нацртима, мапама пута и сличном. Као да постоји нека „невидљива рука“, али не она Адама Смита, регулаторна и уравнотежујућа, већ она друга, вашингтонска, која хвата, ућуткује, кажњава и обуздава. Споразум фон дер Лајен–Трамп, потпуно изван надлежности Европске комисије, којим су предвиђене инвестиције и куповине гаса и оружја, био је савршен пример тога, као и постојања механизма „брзе процедуре“ доступног искључиво вољи Беле куће.
Ако у свему што је структурно и одлучујуће за европске народе и што би им могло донети неку предност, европска тела показују паралишућу неспособност да донесу одлуку и крену сувереним и независним путем, онда то осветљава разлог због којег ова Европа тако одлучно „дозвољава себи да буде увучена“ у бескрајни рат, рат који прети да је уништи, по трећи пут у последњих 130 година. Основна последица која произлази из историјске анализе последњих деценија открива modus operandi који нам показује да, супротно томе да Европа дозвољава да буде увучена, оно што се заправо дешава јесте да Брисел, у свему у чему функционише као центар одлучивања, претвара европске земље у нешто мало више од оружја за бацање.
Није чудо што се Брисел толико поистовећује са структурама као што су НАТО и Г7, будући да такве структуре, попут Брисела, служе уздизању стратегије оних који њима доминирају, жртвујући део ради целине, периферију ради центра.
Такво намерно жртвовање могуће је само зато што су ЕУ и Брисел постали све оно што никада није требало да буду, сведочећи епилогу историје започете после Другог светског рата, чији су протагонисти били Сједињене Државе, Уједињено Краљевство, Француска и, у позадини, Немачка. Овај епилог такође објашњава упорну неспособност Брисела када је реч о потврђивању независности европских земаља, као и хиперсоничну брзину решавања када је реч о потврђивању његове зависности од лидера западног блока: Сједињених Држава.
Чињеница је да је почетна де Голова визија изгубила од енглеског тројанског коња. Де Гол се залагао за Европу „од Атлантика до Урала“, нешто што Сједињене Државе нису могле да прихвате, из стратешких, идеолошких разлога и разлога моћи. За Вашингтон је Европа „од Атлантика до Урала“ представљала претњу архитектури Хладног рата и стратегији победе коју су сами изградили. Таква стратегија поделила је свет на два дела, у процесу прогресивне изолације главног противника, нечему што сада поново покушавају, кроз процес трговинског рата и секундарних санкција, усмерених на постепено раздвајање три суверенистичка, независна и алтернативна стуба на којима почива идеја мултиполарног, несврстаног света и ослобађања од неоколонијалне доминације: Кине, Руске Федерације и Ирана. Три земље које су толико прогањане и оптуживане за нецивилизованост на крају постају велике наде човечанства које не намерава да буде униформисано атлантистичким и глобалистичким западњаштвом.
Заиста, де Гол је предлагао Европу суверених нација, неку врсту „конфедерације“ која би функционисала као „трећа сила“ између Сједињених Држава и СССР-а, способна да води дијалог са Москвом и, дугорочно, поново уједини континент. Нешто што се сада поново поставља у односу на Кину и мултиполарни свет, позицију од које се Европа фон дер Лајенове одвојила, упркос свим лекцијама историје и свим штетама које из тога произлазе, као што су губитак независности, утицаја и релативног значаја европских земаља. Макрон је међу најодговорнијима за овај процес, због историјске издаје коју представља према сопственој нацији!
Тајни документ ЦИА из 1967. године забележио је да је де Гол очекивао да Француска и СССР буду „одговарајући гласноговорници Западне и Источне Европе“, са одвојеним, али делимично преклапајућим сферама утицаја у вези са немачким питањем. За Вашингтон је та позиција неутралисала његове хегемонистичке претензије, чему се супротставило уједињеном Немачком и Уједињеним Краљевством у Европској унији. За разлику од данашњице, де Гол је имао стратешку визију Европске заједнице, не намеравајући да њоме доминира Брисел, већ да то буде конфедерација националних држава предвођена Паризом. И, што је за Сједињене Државе било најгоре, намеравао је да та конфедерација буде независна од НАТО-а.
Истина је да је де Гол два пута ставио вето на улазак Уједињеног Краљевства у ЕЕЗ (1963. и 1967), јер је англоамерички „посебан однос“ видео као механизам за инфилтрацију америчких интереса на континент. Де Гол само једно није предвидео: да, с временом, као што Брегзит доказује, Уједињено Краљевство чак не мора ни да буде у Европској унији да би се његови страхови остварили. Англосаксонски језик и култура функционисали су као привилеговано неоколонијално средство, у конструкцији превише разноликој да би могла имати унутрашњу кохезију. Ако та кохезија није долазила из Париза, могла је доћи само са друге стране Атлантика, преко Уједињеног Краљевства, а пореклом из Сједињених Држава!
Тако пораз визије Европе „од Атлантика до Урала“ није представљао само пораз Европе независне од америчке хегемоније, већ објашњава и зашто је ова Европа неспособна да преговара са Москвом, зашто функционише као продужетак НАТО-а и делује као посредник америчког утицаја на европском континенту, у Евроазији и на Блиском истоку. Или зашто је ЕУ неспособна да постигне велики трговински споразум са Кином, ASEAN-ом или азијским земљама које нису непосредно усклађене са спољном политиком Вашингтона. Односи ЕУ са Азијом теже да буду тек продужетак односа САД са тим континентом.
Зашто трошити новац на развој бојног поља? Зашто интензивирати електрификацију континента који нема угљоводонике, када је његова функција да финансира америчку енергетску доминацију? Мало-помало схватамо да неспособност, спорост и неодлучност нису ни случајност ни превид. Оно што многи дефинишу као „бриселску неспособност“ или „европску неспособност“ не представља ништа друго до резултат компетентне дугорочне стратегије, која ће у Трећем светском рату – који је већ у току – имати епилог онога што је требало да буде други, када су Европа и држава благостања, посредно, биле спасене захваљујући СССР-у!
Империјализам никада не одустаје, а данашњи Брисел је доказ за то! Било да делује брзо, споро или стоји у месту!
Извори и референце
О критичним минералима и финансирању ЕУ/САД:
– European Parliament, U.S. critical minerals policy and its implications for the EU’s strategic autonomy (PE 786.415), 2026: https://www.europarl.europa.eu/RegData/etudes/STUD/2026/786415/ECTI_STU(2026)786415_EN.pdf
– Jones Day, The EU Critical Raw Materials Act and Its Impact on the Mining Sector, 2026: https://www.jonesday.com/en/insights/2026/05/the-eu-critical-raw-materials-act-and-its-impact-on-the-mining-sector-strategic-opportunities-for-industry-stakeholders
– Bruegel, Competing for inputs: how the European Union can improve critical raw materials supply security, 2026: https://www.bruegel.org/policy-brief/competing-inputs-how-european-union-can-improve-critical-raw-materials-supply-security
On industrial output (manufacturing value added):
– Macrotrends, European Union Manufacturing Output: https://www.macrotrends.net/global-metrics/countries/euu/european-union/manufacturing-output
– The Global Economy, USA Manufacturing Value Added: https://www.theglobaleconomy.com/USA/manufacturing_value_added/
On rearmament and ‘Defence Readiness 2030’:
– Jason Institute, Readiness Europe 2030 lacks structure and planning, 2026: https://jasoninstitute.com/readiness-europe-2030-lacks-structure-and-planning/
– IEU Monitoring, Preserving Peace: EU Commission and High Representative unveil Defence Roadmap 2030, 2025: https://ieu-monitoring.com/editorial/preserving-peace-eu-commission-and-high-representative-unveil-defence-roadmap-2030/850806
On arms trade and NATO dependence:
– SIPRI, Global arms flows jump nearly 10 per cent as European demand soars, 2026: https://www.sipri.org/media/press-release/2026/global-arms-flows-jump-nearly-10-cent-european-demand-soars
– Defense News, European NATO nations reduce reliance on U.S. arms imports, 2026: https://www.defensenews.com/global/europe/2026/03/09/european-nato-nations-reduce-reliance-on-us-arms-imports-sipri-data/
– France24 / SIPRI, NATO arms imports doubled in past five years with 60% sourced from the U.S., 2025: https://www.france24.com/en/europe/20250310-europe-us-arms-ukraine-nato
On energy, gas, and the ‘shale revolution’:
– U.S. Energy Information Administration (EIA), The United States produced more crude oil than any other country in 2025, 2026: https://www.eia.gov/todayinenergy/detail.php?id=67844
– International Energy Agency (IEA), Anatomy of a natural gas crisis – Gas Market Lessons from the 2022-2023 Energy Crisis: https://www.iea.org/reports/gas-market-lessons-from-the-2022-2023-energy-crisis/anatomy-of-a-natural-gas-crisis
– Council of the European Union, Where does the EU’s gas come from?, 2024: https://www.consilium.europa.eu/en/infographics/where-does-the-eu-s-gas-come-from/
– LSE USAPP, Trump’s $750 billion EU energy deal is built on an illusion, 2025: https://blogs.lse.ac.uk/usappblog/2025/10/14/trumps-750-billion-eu-energy-deal-is-built-on-an-illusion/
– European Commission, Statement by the President on the deal with the United States, 2025: https://ec.europa.eu/commission/presscorner/detail/en/statement_25_1915
– Axios, EU trade deal with Trump seen as helping Europe ditch Russian fuels, 2025: https://www.axios.com/2025/07/27/eu-deal-trump-russian-fuels
On the Draghi Report and Technology:
– HCSS, The Draghi Report Revisited | Artificial Intelligence, 2025: https://hcss.nl/news/the-draghi-report-revisited-artificial-intelligence-ai/
– EE Times, Does the Draghi Report Miss the Bigger Picture on Semiconductors?, 2024: https://www.eetimes.com/does-the-draghi-report-miss-the-bigger-picture-on-semiconductors/
On De Gaulle, history, and the CIA:
– Princeton University, Andrew Moravcsik, De Gaulle and European Integration: https://www.princeton.edu/~amoravcs/library/de_gaulle.pdf
– EHNE, De Gaulle and Europe: https://ehne.fr/en/encyclopedia/themes/international-relations/arbiters-and-arbitration-in-europe-beginning-modern-times/de-gaulle-and-europe
– CIA Reading Room, THE CONSTANTS IN FRENCH FOREIGN POLICY: https://www.cia.gov/readingroom/document/cia-rdp85t00875r001100100079-9
– Office of the Historian (FRUS), Telegram From the Embassy in France to the Department of State, 1964–68: https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1964-68v13/d53
ИЗВОР: https://strategic-culture.su/news/2026/08/17/brusselss-competent-incompetence/