- Бранко Радичевић је у својој песми „Пут” из књиге „Песме” српске просветитеље који су из тадашње Аустрије прелазили у Србију, опевао као магарце. У тој песми су се могли препознати Јован Хаџић, … Јован Стерија Поповић.
- Матицу је описао као кошницу пуне трутова, … .
- Просветитеље је представио да шире туђа схватања и то покушавају да наметну српској омладини у Србији. Насупрот просветитељима хвалио је дотадашњу борбеност српске омладине у борби са Турцима.
- Пошто је песме посветио Српској омладини у име српске омладине то је Светозар Милетић одбио.
- Под утицајем Копитара и уз његову помоћ Вук је настојао свим силама да српски књижевни језик сведе на чист народни говор са села, одбацивши све дотадашње традиције и континуитет са српским средњовековним државама. Главни Копитарев циљ било је потискивање руског утицаја преко језика и свођење српског народа на народ сељака какви су били Словенци и Словаци у Аустрији.
- Вук је одбацивао сваки утицај учених слојева из градске средине на село.
- Бранко Радичевић је заслужено слављен као истакнути српски уметник. Али у својој песми „Пут” као следбеник Вука Караџића исмејао је српске просветитеље који су као прегаоци прелазили у Србију да би ширили просвету по тада заосталој Србији.
- Такође је исмејао прегаоце који су деловали у Матици Српској. Зато сматрам да треба раздвојити Бранка као песника од његових ставова као политички ангажованог присталице Вука Караџића.
Ове 2024. године обележава се 200 година од рођења Бранка Радичевића. У Народној библиотеци у Београду отворена је изложба посвећена Бранку Радичевићу. На екранима представљене су раније прославе на Стражилову које су снимиле Филмске новости. Као песник, због своје уметности, заслужио је да се слави. У чланку у „Календар-Алманах Просвета за 1925” за Бранка Радичевића истицало се : „Ма да примитиван и оскудан, у изразу, без много много нијанса, без обима мотива и једне више животне филозофије, без много чега што данас има наша лирика, Радичевић је имао дивног замаха, непосредности и чистог песничког нерва”. (1) Сматрам да треба раздвојити Бранка као песника од политички ангажованог присталице Вука Караџића.
После Хабсбуршких освајања Јужне Угарске Срби су настојали да се прилагоде новој сили. Царским привилегијама Србима је у Хабсбуршкој монархији гарантована слобода вероисповести и црквена управа, упркос бројним притисцима на спровођењу Уније. Остале су црквене општине и црквено-народни сабори из Старе Србије. Црква је добила право да оснива српске школе. Преко школа се ширио руски просветни и културни утицај. Са школама постепено прихваћен је рускословенски језик. (2) Део је већ живео на територији коју је освојила Аустрија а део је у сеобама прешао из Старе Србије. Масе српског народа пребегле су из Србије у Угарску 1690. и касније поново 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине, Славоније и јужне Мађарске. Срби су дошли са рукописним књигама (србуље). Наставили су рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. У том раду истицали су се калуђери који су побегли из манастира Раче крај Дрине. Српска књижевност била је тада писана на српској редакцији црквенословенског. Истакнути писци тог доба били су Гаврил Венцловић и Ђорђе Бранковић. (3) Срби су настојали да одрже континуитет свог византијског наслеђа у сасвим другачијој средини. Венцловић је писао у рукописним књигама духовног и црквеног садржаја у српској редакцији црквенословенског и народним у проповедима и књигама за народ. (4) Да би избегли унију Срби су прихватили руске учитеље и руске књиге.
Хабсбурговци су се бојећи се како се то данас назива „малигног руског утицаја” настојали да уведу латиницу и штокавско икавски говор. Српска средина одбила је уз много напора 1779. тежње Хабзбурговаца да се уведе народни језик ради одвајања од руског утицаја. (5) Тамо где нису успели владари покушали су њихови верни поданици као Јернеј Копитар. Он је уочио да док је црква прихватила и бранила руску редакцију црквенословенског језика, грађански слојеви су тежили увођењу српског народног језика и грађанској ћирилици.
Захарија Орфелин је научна дела писао руском редакцијом црквенословенског језика а популарна на народном језику. Пето издање његове књиге Искусни подрумар на српском језику било је штампано 1885. (6) У Славено-српском магазину први пут је истакнуто начело да се књиге морају писати народним језиком. (7) У Магазину се први пут међу Србима развија мисао световне културе за све сталеже и потреба писања народним језиком. Била је то прва српска књига штампана грађанским а не црквеним словима. Касније је Доситеј продро са том идејом и био оснивач новог књижевног и духовног живота. (8)
Вук Караџић је као избеглица после слома Првог српског устанка дошао у Беч. Брзо је привукао пажњу Копитара. Словенски романтичари су били уверени да се Фихтеова идеја о народном духу садржи у народном стваралаштву и фолклору. (9) То је прихватио Вук. Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је : „И што је год мјесто веће и има у себи више господе и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана, а слуге од господара”.(10) С.Р. Димитријевић је за Вука истакао : „Он је фанатички веровао да је њему намењена мисија да извојује духовно ослобођење нашега народа, и та му је мисао постала највећи животни идеал, за чије је остварење дао све своје моћи, целог себе. Бистар и истрајан, са ретком енергијом и грубом безобзирношћу када је то било потребно у борби коју је морао да води са својим моћним противницима,” (11) Вук је нападао своје противнике да како је то назвао „кваре” српски језик и обичаје. Бранко Радичевић је у својој песми „Пут” из књиге „Песме” српске просветитеље који су из тадашње Аустрије прелазили у Србију, опевао као магарце. У тој песми су се могли препознати Јован Хаџић, … Јован Стерија Поповић. Матицу је описао као кошницу пуне трутова, … . Просветитеље је представио да шире туђа схватања и то покушавају да наметну српској омладини у Србији. Насупрот просветитељима хвалио је дотадашњу борбеност српске омладине у борби са Турцима. Пошто је песме посветио Српској омладини у име српске омладине то је Светозар Милетић одбио. (12) Под утицајем Копитара и уз његову помоћ Вук је настојао свим силама да српски књижевни језик сведе на чист народни говор са села, одбацивши све дотадашње традиције и континуитет са српским средњовековним државама. Главни Копитарев циљ било је потискивање руског утицаја преко језика и свођење српског народа на народ сељака какви су били Словенци и Словаци у Аустрији. Вук је одбацивао сваки утицај учених слојева из градске средине на село. Бранко Радичевић је заслужено слављен као истакнути српски уметник. Али у својој песми „Пут” као следбеник Вука Караџића исмејао је српске просветитеље који су као прегаоци прелазили у Србију да би ширили просвету по тада заосталој Србији. Такође је исмејао прегаоце који су деловали у Матици Српској. Зато сматрам да треба раздвојити Бранка као песника од његових ставова као политички ангажованог присталице Вука Караџића.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- -Б.Ј.- „Стогодишњица Бранка Радичевића”, „Календар-Алманах Просвета за 1925”, Штампарија „Обод”, Сарајево, стр. 202;
- Мирослав Јовановић, „Језик и друштвена историја против Вука”, Београд, 2022, стр. 63;
- Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 141;
- А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;
- Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 263;
- Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 125;
- Тих. Остојић, „Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића”, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1905, стр. 89;
- Р. Грујић, „Карловачка митрополија”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 255;
- Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања”, Београд, 1994. стр. 23;
- Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 149;
- С.Р. Димитријевић, „Вук Караџић”, „Календар Братство за годину 1938”, издање српскоправославног братства св. Саве у Сарајеву, штампарија друштва Просвете, Сарајево 1937, стр. 11;
- Васо Милинчевић, Предговор, Бранко Радичевић, „Песме”, Београд, 1999, стр. 14;