- Квалитет финансирања је кључни фактор развоја, а у самом средишту тог процеса налази се индустријализација.
- Нити једна земља се није развила без савремене машинске индустрије, и колико нам је данас познато, ниједна земља не може да се развија без јачања индустријских капацитета.
- Морамо улагати да бисмо градили, градити да бисмо расли, и расти да бисмо побољшали живот људи
Већ неколико деценија свима је јасно да политика ММФ-а и „Вашингтонског консензуса“ – дугови, укидање социјалне помоћи и приватизација – доноси само штету. Дуга историја несрећа, од којих су страдале бивше колоније, траје и данас. Подаци из Maddison Project Database 2023 показују да је глобални БДП по паритету куповне моћи порастао за 689,9% од 1980. до 2022. године (са 18,8 на 148,5 билиона долара), али глобални ниво сиромаштва у истом периоду није опао пропорционално, што значи да се добит од глобалног економског раста распоређује нерационално. Једини изузетак од овог тренда је Кина. Последњи извештај Конференције УН за трговину и развој под називом „Свет дуга“ показао је да је глобални јавни дуг 2023. достигао рекордних 97 билиона долара, а дуг земаља у развоју од 2010. године растао је два пута брже. То и није изненађење, пошто су Светска банка и ММФ деценијама убеђивали земље у развоју да узимају нове кредите како би отплатиле старе. Још 1998. године, Wall Street Journal је написао да ММФ „не гаси финансијске пожаре, већ их полије бензином“.
Године 1980. влада Танзаније под вођством председника Џулијуса Њеререа организовала је Конференцију Север–Југ о међународном монетарном систему и новом међународном поретку. На тој конференцији је усвојена Арушка иницијатива, која је позвала на стварање новог међународног монетарног тела под демократском контролом, са међународном валутом која би служила као средство размене и главни резервни актив. „Свет не може наставити да трпи ситуацију“, наводи се у Иницијативи из Аруше, „у којој једна земља намеће своју валуту као светски стандард, што додатно подстиче неконтролисано штампање новца и транснационалне шпекулације.“ Ова конференција је била једна од многих у то време, када је дужничка криза „трећег света“ већ куцала на врата, а било је очигледно да политички услови ММФ-а воде у пропаст, не у развој. „Када је ММФ постао међународно министарство финансија?“ – питао је Њерере у свом говору. – „Да ли су земље пристале да му дају моћ одлучивања? Проблеми моје и других земаља ’трећег света’ довољно су озбиљни и без мешања ММФ-ових бирократа. Ако не могу да помогну, нека престану да се мешају.“
Упркос отпору међународних лидера као што је Њерере, мешање ММФ-а се наставило. Њерере је завршио свој говор подигнутих руку: „Верујем да ће људи прихватити нове жртве и терет који намећу тешки услови, све док буду сигурни да чинимо све да тај терет правично поделимо и наставимо да водимо сопствену политику.“ Али, каква је то „наша политика“? То питање није разјашњено на конференцији, нити је било формулисано током преосталих пет година Њеререовог председништва. Већ 1986. године, годину дана након његовог одласка, нова влада Танзаније почела је сарадњу с ММФ-ом и прихватила економски програм који је смањио социјалну потрошњу и укинуо валутну контролу. Тако се Танзанија предала ММФ-у и напустила Њеререову политику кооперативног развоја.
Сваке неколико година многе земље у развоју пролазе кроз исти циклус. Након капитулације пред ММФ-ом и његовим режимом дугова, следи тежак економски колапс који доводи до политичких потреса. Потом се појављују снаге које обећавају излаз из кризе, на власт долазе нове владе, и након неколико експеримената, поново се подвргавају ММФ-у, и циклус почиње испочетка. Упркос „нашој политици“ о којој је говорио Њерере, однос снага био је толико неповољан да је стварна независност била немогућа. Сваки покушај изградње новог међународног економског поретка био је угушен, а није било довољно повољног финансирања да би се спровела политика која не следи рецепте ММФ-а.
У свом последњем говору као председник САД, Џо Бајден је изјавио: „У току је жестока конкуренција – за будућност светске економије, технологије, људских вредности и много тога.“ Та „глобална конкуренција“, према његовим речима, одвија се између САД и њихових савезника, с једне стране, и „Ирана, Русије, Кине, Северне Кореје“, с друге, и САД „побеђују“ у том надметању. У овом говору има нешто детињасто. Нормална држава не говори о „конкуренцији“. Када је новинар Agence France Presse упитао портпарола кинеског Министарства спољних послова Го Ђијакуна шта мисли о Бајденовој изјави, он је мирно одговорио: „У последње четири године односи Кине и САД су имали успоне и падове, али су у целини остали стабилни.“ Није било ни трага ратоборности. Кључне речи остатка његове изјаве биле су „консултације“, „дијалог“ и „сарадња“. Али Бајден је у нечему у праву. Прелазак Кине и других азијских држава у улогу извора потражње, финансирања и индустријализације за велики део света променио је однос снага земаља у развоју. Сада више не морају да се ослањају на ММФ. Центар светске трговине и технологије се преселио на Југ.
И управо та промена односа снага је у супротности с интересима САД – тачније, интересима њиховог монополског капитала – па је зато доживљавају као „конкуренцију“, док друге земље, које су постале економске силе, у томе виде своје право на развој. Ми у Tricontinental: Institute for Social Research не сматрамо тренутну глобалну ситуацију „конкуренцијом“ у Бајденовом смислу – ми је видимо као прилику. Са појавом нових извора финансирања и инвестиција, земље у развоју добијају нову шансу да спроведу „нашу политику“, о којој је говорио Њерере. Каква ће то политика бити?
У нашем извештају „На путу ка новој теорији развоја Глобалног Југа“, истичемо да постоји изузетно јака корелација између удела нето акумулације основног капитала у БДП-у и економског раста. Једноставније речено, за раст привреде кључне су инвестиције у нову основну инфраструктуру (зграде, инфраструктуру и индустријску опрему). Штавише, показујемо статистички значајну везу између БДП-а по глави становника и очекиване дужине живота. Ови резултати јасно указују да прилив страних директних инвестиција и шпекулативних финансијских токова сам по себи не доводи до побољшања друштвених показатеља.
Квалитет финансирања је кључни фактор развоја, а у самом средишту тог процеса налази се индустријализација. Нити једна земља се није развила без савремене машинске индустрије, и колико нам је данас познато, ниједна земља не може да се развија без јачања индустријских капацитета. Морамо улагати да бисмо градили, градити да бисмо расли, и расти да бисмо побољшали живот људи.
Наш институт ће наредних неколико година посветити проучавању различитих аспеката нове теорије развоја. Ми верујемо да је ова прилика, коју Бајден назива „конкуренцијом“, сувише важна да бисмо је пропустили.
ИЗВОР: THE PROMETHEAN ASPIRATIONS OF THE DARKER NATIONS, Vijay Prashad, Tricontinental, popularresistance.org, 24.01.2025.