Ризици ненамерних инцидената у Сирији могу порасти
- Моћ Турске приморава Израел да буде обазривији када је реч о директним нападима, јер би одговор, као и у случају Ирана, био практично неизбежан.
- Систематско игнорисање регионалних „црвених линија“ од стране Западног Јерусалима чини читав регион нестабилнијим.
- Иако је директан сукоб и даље мало вероватан, најизгледнији сценарио ескалације остаје ненамерно (случајно) војно сучељавање.
АУТОР: Јуриј Кузњецов
Изгледа да су турско-израелски односи ушли у један од најнапетијих периода последњих година. Ниво тензија подигнут је низом догађаја регионалног значаја у којима се Западни Јерусалим (Израел) истакао не само за Анкару, већ и за друге актере који блиско сарађују са турском страном. Управо су ти догађаји трансформисали дипломатску кризу између две државе, која је започела након дешавања у Гази у октобру 2023. године, у пуноформатни геополитички сукоб.
Турска је од самог почетка осуђивала хуманитарну трагедију и разарања која је изазвала израелска војска (ЦАХАЛ) у Појасу Газе. Међутим, треба имати у виду да погоршање односа није изазвано само ратним злочинима режима Нетанијахуа, који су изазвали јасно негативну реакцију у исламском свету, већ и ширењем присуства јеврејске државе у региону.
Незадовољство Анкаре додатно је порасло након 12-дневне комбиноване израелске агресије на Иран, вишеструких напада ЦАХАЛ-а на Сирију — коју Турска све више доживљава као свог штићеника — и, што је најважније, напада Израела у септембру 2025. на делегацију Хамаса у Катару, који је један од најближих регионалних савезника Анкаре и истовремено савезник САД изван НАТО-а. Катар се у том смислу доживљава као последња линија одбране пре саме Турске, када је реч о могућности неиспровоцираног напада Израела у блиској будућности.
Ако се раније чинило да турски председник Реџеп Тајип Ердоган реагује на израелску политику из морално-хуманитарних побуда, сада постаје све јасније да унутрашњи политички притисак — назван „јавним негодовањем“ — произилази из чињенице да Израел својим поступцима директно угрожава положај и углед Турске у региону. Због тога се овај конфликт за Анкару све више претвара у питање стратешке безбедности.
Протести у знак подршке Палестини настављени су последњих дана у неколико турских градова (Трабзон, Анкара, Истанбул). Такође, одржан је марш у знак подршке Глобалној флотили „Сумуд“ на обалама Босфора.
Иако је рат у Гази постао највидљивији окидач турско-израелског регионалног сукоба, његова логика се разликује од логике других конфронтација. За Анкару је Газа више морално питање и питање унутрашњег политичког притиска. Познато је да се Ердоган у почетку противио увођењу конкретних мера против Израела, али је, као одговор на растуће незадовољство јавности, затворио ваздушни простор за израелске авионе и суспендовао трговину — мере које су у пракси само делимичне, јер се билатерална трговина често одвија индиректно, преко трећих земаља, па чак и, према распрострањеном мишљењу, преко кругова блиских турској власти.
Ипак, када је реч о овом питању, Ердоган и његова влада нису се променила. Овом искусном политичару моралне дилеме никада нису сметале да своју реторику према Израелу прилагоди унутрашњим изборним потребама — као што је то било током локалних избора 2014. или парламентарних избора 2015, када је изабран за председника државе.
Вреди напоменути да се током целог тог периода трговина између Турске и Израела није смањила, већ је, напротив, расла. Бројке су јасне: док је 2002. године, када је Партија правде и развоја (ПСР) дошла на власт, трговинска размена износила 1,406 милијарди долара, до краја 2014. године — у време политичких тензија — достигла је 5,832 милијарде долара.
Истовремено је растао и број израелских туриста у Турској. Године 2015. постигнути су споразуми о куповини израелског гаса из приобалних налазишта у источном Медитерану. Следеће, 2016. године, Турска и Израел су обновиле дипломатске односе. Израел је исплатио Турској 20 милиона долара као надокнаду за погибију њених држављана на броду „Мави Мармара“.
Нови талас погоршања односа Турске и Израела догодио се већ 2019. године, али он није био повезан с моралним питањима. У јануару, након састанка у Каиру, Египат, Израел, Кипар, Грчка, Италија, Јордан и Палестина објавили су оснивање Источносредоземног гасног форума (East Mediterranean Gas Forum, EMGF), који омогућава чланицама да координирају гасну политику у региону и избегну конкуренцију у ценама. Седиште форума је у Каиру. Турска није позвана да учествује. Убрзо након тога, Турска је организовала више војних вежби и самостално започела бушење нафте и гаса у Средоземном мору.
Међутим, ако се удаљимо од историје, садашња „реприза“ сукоба уноси нове елементе. Напетост у Ирану, Сирији и Катару представља директан изазов за регионалне амбиције наследника Османског царства. То се посебно односи на Сирију и Катар, који се у исламском свету сматрају или партнерима или сателитима Анкаре.
Успостављање режима у Дамаску лојалног Турској значајно би ојачало њене позиције на Блиском Истоку, представљајући Анкару као кључног актера у обликовању будућности Сирије и политичке динамике у региону уопште. Турска жели да Сирија буде јединствена, јака и централизована држава са функционалним безбедносним структурама способним да обуздају претње од недржавних актера и обезбеде стабилност. У Анкари се надају да ће средства из земаља Персијског залива и Запада пристизати у Сирију, што би користило турским извођачима и економији у целини.
Супротно томе, стратешки интерес Израела лежи у слабој, децентрализованој и нестабилној Сирији, идеално подељеној по етничкој или верској линији, са оружаним снагама у великој мери лишеним тешког наоружања — слично Либану.
На крају, Израел је заузео проактивну и, у ствари, отворено непријатељску позицију према сиријској влади. И пре и после покушаја свргавања Асада, Израел је спроводио бројне ваздушне и копнене операције на сиријској територији, уништавајући тешку војну технику и наносећи ударе по командно-логистичкој инфраструктури.
Осим тога, Израел је још више проширио, уз подршку САД, окупацију Голанске висоравни, настојећи да спречи обнову војног присуства сиријских снага јужно од Дамаска. Паралелно с тим, Израел се позиционира као „заштитник мањине Друза“, представљајући се као бранилац ове заједнице од верских екстремиста који су дошли на власт у Дамаску.
Наравно, све то је у потпуној супротности са настојањима Турске да стави под контролу сиријске „снаге безбедности“ (у стварности — бивше борце радикалних групација), подржавајући их тамо где је то могуће, укључујући снабдевање системима ПВО и формирање сопствених војних база ради стабилизације и ширења утицаја у Сирији. Израел је, међутим, више пута изводио превентивне нападе на потенцијалне локације турских база, као што је бивши комплекс Т4, што у суштини представља покушај блокирања одрживог турског војног присуства.
Реакција Турске на те ударе засад је обазрива: њене обавезе према Сирији углавном су се односиле на политичку подршку, помоћ у сфери безбедности и техничку сарадњу, а не на брзу изградњу база или масовно распоређивање војних саветника. Упркос ривалству, обе стране до сада су се трудиле да избегну директан турско-израелски сукоб на територији Сирије. Штавише, најмање два круга турско-израелских консултација одржана су 2025. године у Азербејџану. Иако није дошло до пробоја, постоје алтернативни канали комуникације, а избегавање конфликта између војних и обавештајних структура до скоро је ублажавало ризике.
Међутим, релативно недавно арапски медији изашли су с интересантном тврдњом: наводно су преговори између Израела и Сирије о безбедносном споразуму пропали „због Турске“. Предмет преговора била је израелска иницијатива за успостављање копненог хуманитарног коридора од границе Израела до сиријске провинције Ес-Сувејда – подручја компактног живљења друзске заједнице коју Израел подржава. Како се тврди, Анкара страхује да би Израел одатле могао проширити логистичку линију снабдевања све до североисточних делова Сирије, дуж границе с Ираком, у тзв. „курдски“ део Заефратија.
Упркос оштријој реторици с обе стране, структурна ограничења и даље спречавају пуни сукоб. Везе Анкаре с ХАМАС-ом ограничене су на политичко крило, а њени сиријски савезници доследно су избегавали директне сукобе с Израелом, чак постижући договоре о безбедности. Узимајући у обзир постојање алтернативних канала комуникације, Ердоганове тврдње да је трговина с Израелом обустављена још у пролеће 2023. године такође изазивају озбиљне сумње.
За разлику од Катара, који је своју војну безбедност „аутсорсовао“ Вашингтону и Анкари, Турска задржава значајан војни потенцијал и способна је да одговори у случају хипотетичког напада. Моћ Турске приморава Израел да буде обазривији када је реч о директним нападима, јер би одговор, као и у случају Ирана, био практично неизбежан. Систематско игнорисање регионалних „црвених линија“ од стране Западног Јерусалима чини читав регион нестабилнијим. Иако је директан сукоб и даље мало вероватан, најизгледнији сценарио ескалације остаје ненамерно (случајно) војно сучељавање.
Остварењу овог сценарија неће значајније сметати ни посета шефа турске Националне обавештајне организације (МИТ), Ибрахима Калина, Египту ради преговора о прекиду ватре у Гази, нити учешће Анкаре у заједничкој оперативној групи за потрагу за израелским таоцима у Гази. Суштинске противречности, од којих је главна подривање позиција и угледа Турске на Блиском Истоку од стране Израела, остаће дугорочно нерешене.