ФОТО: Екумениста Порфирије и његов брат у свејереси
  • Да ли је могуће послушати свештенослужитеље који не проповедају истину Јеванђеља, који примером живота воде своју паству у бездан погибељи, или који оправдавају јерес над јересима — ЕКУМЕНИЗАМ? А шта би вредело угледати се у начину живота таквих клирика?
  • Света непослушност је апсолутно неопходна када јерес и морални распад поприме огромне размере, када Црква, у личности јерархије, падне у заблуду, као што је данас случај са архијереси екуменизма…
  • Јерес скрнави и погађа цело тело Цркве, и стога није важно што је понтифик посетио само Атину или што се ССЦ састајао у митрополитској области Атике.
  • У питањима вере не постоји нешто што је „у мојој надлежности“ или „у туђој надлежности“.
  • Дакле, јеретик Арије појавио се у далекој Александрији, а кападокијски оци су почели да се боре против нове лажне доктрине; или, на пример, Несторије је започео своју јеретичку беседу у Цариграду, али је борбу водио углавном епископ Александријски Кирило.
  • И коначно, представљајући Васељенску Патријаршију и Грчку Цркву на међухришћанским конференцијама, видели смо да такви богословски дијалози не само да ничему не воде, већ, напротив, воде отпадништву и отпадању од Православља.
  • Православни екуменисти који учествују на разним скуповима нису сведочили о истинитости наше вере, иако тврде да јесу. Заправо, они се једноставно крију иза ове тврдње, користећи аргументе да оправдају своје учешће у ССЦ-у и другим таквим организацијама, и ништа више.

„Сви смо одговорни за Цркву, а не само епископи, јер Црква није туђа приватна својина… Често, када би патријарси и архијереји падали, само су старешине и монаси устајали да заштите Цркву од све врсте јереси, а верни народ је вековима био опште признат као чувар Православља“.„Света непослушност је апсолутно неопходна када јерес и морално распадање поприме огромне размере, када Црква, у личности јерархије, падне у заблуду…“

Поглавље 2

Благословена непослушност или зла послушност?Из више разлога, велику врлину послушности многи, нажалост, погрешно схватају. Због тога верници губе слободу у Христу, свој унутрашњи, духовни потенцијал и сваку способност борбе и подвига. А у рукама неких, наизглед побожних, „исповедника“ често се испостављају слабовољни и неслободни створови, у некакве бесловесне и кротке робове…

Питање које дуго постоји у Цркви подстакло нас је да се озбиљно окренемо теми послушања: већина нас често поистовећује јерархију, првостолника и епископа са самом Црквом, појединце са читавом институцијом, што Црква несумњиво јесте. И стога се испољавање непослушности у неким питањима према било ком од ових лица доживљава као непослушност самој Цркви.

Али шта заправо значи послушност Цркви?

Да ли послушност Цркви значи послушност поглавару Цркве, епископима и свештеницима као појединцима – без обзира да ли су добри пастири, или најамници који бацају овце својој судбини или чак у наручје вукова? Упркос томе што они сами можда нису послушни истини православне вере? Да ли они „верно поучавају реч истине“ (2. Тим. 2:15)? Да ли их треба послушати без обзира да ли је све што говоре и раде у складу са православним учењем или је заблуда? И да ли је долично да следимо било које свештенство и да се повинујемо свима њима, добрим и злим, држећи се свега што уче, не одлучујући да ли је то истина или лаж?

Наравно да не! Ако би у Цркви завладала тако искривљена идеја о послушању, онда би у њој данас владала јерес, јер би светитељи морали да остану у послушности јеретичким патријарсима и јерарсима; тада би се нихилизам, заједно са хомосексуализмом, заувек утврдио у Цркви…Све што Свето Писмо и свети оци говоре о послушању свештенослужитељима, значи послушност добрим пастирима, будно се радујући истини и спасењу верних. Класичан пример за то је одломак из Посланице Светог апостола Павла Јеврејима: „Слушајте старешине својеи повинујте им се“ (Јевр. 13:17). Међутим, он сматра неопходним условом за такву послушност, пре свега, будно старање пастира о духовном спасењу стада: „Јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих“ (Јевр. 13:17).

Апостол такође подстиче вернике да се сећају својих учитеља. Али каквих учитеља? Они који примером свог живота поучавају реч Божију: „Сећајте се својих старешина, који вам проповедају реч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову“ (Јевр. 13,7). ).

Исто важи и за речи светог Игњатија Антиохијског о послушности јерархији. Многи заговорници еклисиологије усредсређене на епископију прилично се брзоплето позивају на његове поруке, покушавајући да пронађу легитимну основу или оправдање за неподељени ауторитет епископа, који често поприма облик тираније чак горе од тираније папства.

Заиста, свети Игњатије у својим посланицама подстиче на пуно послушање архипастиру. Али да ли свакоме? Отац Ђорђе Металинос, присуствујући разним састанцима свештенства, где у осврту на светитеља поткрепљује потребу за беспоговорном и апсолутном послушношћу епископу, увек напомиње да треба и да прецизира које заслуге мора имати да би захтевао послушност према себи. Заиста, не испуњава сваки епископ високе критеријуме које мора да испуњава прави епископ.

А свети Игњатије Богоносац у својим посланицама свакако подразумева послушност добром архипастиру, без сумње, какав је и сам био. Колико су садашњи архијереји, попут светитеља, примери за следовање – својом смиреношћу, подвижничким карактером и активним деловањем против јереси, као и исповедањем и спремношћу да за истину страдају до смрти? Али управо такви достојни епископи верно поучавају реч истине коју Црква празнује приликом Евхаристије.

Да ли је могуће послушати свештенослужитеље који не проповедају истину Јеванђеља, који примером живота воде своју паству у бездан погибељи, или који оправдавају јерес над јересима — ЕКУМЕНИЗАМ? А шта би вредело угледати се у начину живота таквих клирика?

Света непослушност је апсолутно неопходна када јерес и морални распад поприме огромне размере, када Црква, у личности јерархије, падне у заблуду, као што је данас случај са архијереси екуменизма…Јерес скрнави и погађа цело тело Цркве, и стога није важно што је понтифик посетио само Атину или што се ССЦ састајао у митрополитској области Атике. У питањима вере не постоји нешто што је „у мојој надлежности“ или „у туђој надлежности“. Дакле, јеретик Арије појавио се у далекој Александрији, а кападокијски оци су почели да се боре против нове лажне доктрине; или, на пример, Несторије је започео своју јеретичку беседу у Цариграду, али је борбу водио углавном епископ Александријски Кирило.

Дакле, ниједан епископ не може оправдати чињеницу да папина нога није ушла у границе њихових епископија, или да конференција ССЦ није одржана у њиховој метрополи, или да они лично нису обављали заједничке молитве са католицима и протестантима. Пошто се они томе нису супротставили, ни на који начин, нису протестовали и нису дигли глас против ове опачине, значи да, су заједно са свима њима умешани у јерес екуменизма, деле одговорност и сносе кривицу за шта је учињено, и подједнако су укључени са другима у ову грешку. Уосталом, по светом Јовану Златоустом, епископ не треба да бди само над сопственом епархијом, већ и над Васељенском католичанском црквом у целини: „Предстојник треба да брине не само о Цркви која му је поверена. њему Духом, већ и свет у целини“.

Пошто у црквеној хијерархији не видимо да се неко бори против екуменизма, да му се супротставља, или се некако одупире налету католицизма и антиправославном деловању ССЦ, принуђени смо да сами дигнемо глас. Али чим Господ просветли архипастире, и они почну да чине бар нешто у садашњој жалосној ситуацији, ми ћемо одмах ућутати. А док се ово не деси, ми, просто свештенство и монаси, мораћемо сами да се боримо против тога.

За Цркву смо одговорни сви, а не само епископи, јер Црква није туђа приватна својина. Епископ, заједно са свештенством, као и мирјани, као једно тело са главом – Христом, одговарају за то, свако на свој начин. Често, када су патријарси и јерарси падали, само су старешине и монаси устајали да заштите Цркву од свих врста јереси, а верни народ је вековима био општепризнат као чувар Православља.

И коначно, представљајући Васељенску Патријаршију и Грчку Цркву на међухришћанским конференцијама, видели смо да такви богословски дијалози не само да ничему не воде, већ, напротив, воде отпадништву и отпадању од Православља. Православни екуменисти који учествују на разним скуповима нису сведочили о истинитости наше вере, иако тврде да јесу. Заправо, они се једноставно крију иза ове тврдње, користећи аргументе да оправдају своје учешће у ССЦ-у и другим таквим организацијама, и ништа више.

Овај чланак је из 2. поглавља одличне књижице — Благословена непослушност или зла послушност? — написао протојереј Теодор Зисис.

Извор: russian-faith.com (Православље живот вечни)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.