- Из свега овога закључујемо да се историја која Јевреје представља као велике геније Запада може написати само ако се њен највећи део изостави, пошто су ашкенаски Јевреји највећи део времена живели у незнању које су им наметали њихови сопствени верски вођи, а из тог стања су се избавили једино захваљујући суживоту са хришћанством.
АУТОР: Бруна Фраскола
У последње време смо овде, на SCF-у, видели да модерна наука води порекло из западног римокатоличког света, да се такође веома снажно развијала у протестантском свету (који се такмичио са римокатоличким светом), а касније и у атеистичком комунистичком свету. С друге стране, исламски свет је у средњем веку остварио изузетан математички и технолошки напредак, али су противречности између науке и Курана довеле до тога да је наука, а не Куран, била избачена кроз прозор (што је став супротан оном у протестантском свету, где су људи, суочени са противречностима између свете књиге и науке, углавном радије постајали атеисти).
Овом питању односа између религијских култура и науке данас се обично приступа кроз мешавину концепта Краја историје и етничко-расног детерминизма. Наука се, наводно, појавила у западној „јудеохришћанској” цивилизацији зато што смо ми супериорни. То „ми” је двосмислено, јер се често помиње удео ашкенаских Јевреја међу добитницима Нобелове награде и објашњава да им њихов ДНК даје супериорну интелигенцију. (Заиста, научни расизам је замењен генетским детерминизмом и фетишизацијом наследности коефицијента интелигенције.) Чињеница да су они ашкенаски Јевреји служи као објашњење зашто земље арапског говорног подручја, које такође имају значајну јеврејску популацију, немају велики број нобеловаца. На крају крајева, ни иберијски Јевреји (Сефарди), ни Јевреји исламског света (Мизрахи) нису Ашкенази. С једне стране, тврди се да је антисемитизам рећи да Ашкенази потичу од Хазара који су прешли у јудаизам и да нису у сродству са Исусом; с друге стране, тврди се да само ашкенаски Јевреји имају особену генетику која их чини супериорним у односу на белце који нису Јевреји и Јевреје који нису белци. То баш и нема много смисла.
Сва та прича да би супериорна генетика могла да објасни научни напредак такође нема смисла. Ако Европа има ашкенаске Јевреје још од средњег века (када су Хазари прешли у јудаизам), зашто се модерна наука није најпре развила међу њима? Не вреди рећи да је то било због прогона Католичке цркве, пошто се ДНК не мења преласком у другу веру и пошто је јеврејска вера одувек имала засебну писану продукцију и студије. Пољска је била пуна Јевреја, увек је била периферна земља, па ипак је прва кључна личност модерне науке један стари пољски хришћанин (Никола Коперник).
Један од одговора на то јесте мрачњаштво самог јеврејског православља, због којег би сунити изгледали као просветитељи. Ево шта је Израел Шахак (1933–2001), пољског јеврејског порекла, писао о интелектуалном животу ашкенаских Јевреја од средњег века до еманципације:
„Рабинске власти источне Европе су, осим тога, одредиле да све неталмудске студије буду забрањене, чак и када се у њима није могло пронаћи ништа конкретно што би заслуживало анатему, зато што одузимају време које би требало употребити или на проучавање Талмуда или на зарађивање новца — који би требало користити за издржавање талмудских учењака. Остављена је само једна рупа у правилу, а то је време које чак и побожни Јевреј мора силом прилика да проведе у нужнику. На том нечистом месту забрањено је бавити се светим студијама, па је зато било дозвољено читати историју, под условом да је написана на хебрејском и да је потпуно световна, што је у пракси значило да мора бити искључиво посвећена нејеврејским темама. (Може се замислити да су се они малобројни Јевреји тог времена који су — несумњиво искушавани од Сатане — развили интересовање за историју француских краљева непрестано жалили својим суседима на затвор од којег су патили…) Као последица тога, пре двеста година огромна већина Јевреја била је потпуно неупућена не само у постојање Америке већ и у јеврејску историју и тадашње стање јеврејства; и били су сасвим задовољни да тако и остане.” (Jewish History, Jewish Religion, стр. 24)
Другим речима, преци Ајнштајна, Фројда, Маркса, Чомског, Полањија, Едит Штајн, Лизе Мајтнер, Троцког, Шолема Алејхема и читавог низа научника добитника Нобелове награде нису знали за постојање Америке у 18. веку зато што им рабинат то није дозвољавао, а они су га слушали. Без сумње, огроман губитак људског потенцијала. То нас наводи на размишљање о томе колико је теологија важна за развој људи у оквиру истог друштва, будући да су у 18. веку хришћански преци било ког сељака били боље информисани о свету него преци толиких интелектуалаца и научника који су почели да се појављују у 19. веку.
Ако је тачно да је коефицијент интелигенције пресудан за то да одређена етничка група подстиче развој науке и да ашкенаски Јевреји имају највиши коефицијент интелигенције у Европи (ако не и у свету), онда је требало да ашкенаски Јевреји просветле свет открићем модерне науке. Међутим, то је учинило западно хришћанство, које је, барем до 20. века (када је почела да се појављује критика „беле науке”), задржало поштовање према универзалности у сфери науке (у верској сфери протестанти су је одбацили).
Сва кривица за заосталост ашкенаских Јевреја пре 19. века мора се тражити у самом јудаизму, односно у религији коју су ашкенаски Јевреји прихватили и којом су (регионално) руководили. Као што смо већ поменули, Јевреји никада нису престали да имају сопствену библиографску продукцију. У средњем веку појавила се Кабала, чије су књиге писали и сефардски и ашкенаски Јевреји. Ствар постаје још занимљивија зато што су алхемичари и езотеричари, који су дали значајан допринос модерној науци, били под утицајем Кабале — међутим, међу њима, колико је мени познато, нема ниједног ашкенаског Јеврејина. Њутн је био езотерични протестант који је проучавао Кабалу и открио универзалну гравитацију и закон гравитације. Парацелзус је био ренесансни окултиста који се сматра оцем токсикологије. Још од египатских свештеника и Питагоре није било необично да мистицизам иде руку под руку са астрономијом и математиком. Необичан је случај Јевреја, који пре еманципације нису могли да понуде свету никакав суштински допринос те врсте, ма колико времена проводили у учењу.
С обзиром на такву стагнацију, право је чудо што су се ашкенаски Јевреји ослободили. То ослобођење поклопило се са грађанском еманципацијом, када више нису морали да се крсте да би били признати као пуноправни грађани. Тако је либерализам био први контакт који су многи Јевреји имали са универзалношћу, а појавила се и потреба да се створи реформисани јудаизам, што ће се догодити у типичном либералном протестантском друштву. У источној Европи, сиромашни Јевреји, концентрисани у Пољској, остали су под јармом репресивне рабинске власти све док се нису побунили и постали марксисти, заменивши браду верског пророка брадом научног пророка.
С обзиром на материјални напредак западног хришћанства, који се лако може повезати са Научном револуцијом, било би немогуће да Јевреји дуго живе у менталном гету. То би било могуће једино када би постали руралне заједнице попут Амиша, али би тада било тешко прикупити много новца за финансирање талмудских студија.
Из свега овога закључујемо да се историја која Јевреје представља као велике геније Запада може написати само ако се њен највећи део изостави, пошто су ашкенаски Јевреји највећи део времена живели у незнању које су им наметали њихови сопствени верски вођи, а из тог стања су се избавили једино захваљујући суживоту са хришћанством.