- Инцидент са Турцима у Црној Гори потпуно разјашњава турску стратегију неоосманизма на Балкану, у којој су Срби и Србија и циљ и „колатерална штета“ у сукобу око зона утицаја великих и регионалних сила на Балкану.
- За Србију, РС, и Србе на Балкану уопште је веома битно што се колективни Запад све време, до данас, прави да све то у вези са исламским екстремистима на Балкану не примећује и не придаје им важност.
- Зашто? Једини логичан одговор је да их преко обавештајно-безбедносних служби држава и парадржава у којима се налазе држе под контролом да би их када се укаже потреба употребили, против Срба, Србије и Републике Српске.
АУТОР: Љубан Каран
Није никаква тајна да Турска одавно машта и има амбиције да поново постане светска сила по узору на Османско царство и да поново успостави потпуну доминацију над Балканом. Доласком Ердогана, као екстремног националисте, на власт у Турској, те амбиције су претворене у стратегију и конкретне акције, некада отворене и јавне, али углавном прикривене и перфидне. Уверење да је ширење утицаја на Балкан могуће засновано је на чињеници да је Турска до недавно била једна од кључних и чланица НАТО-а.
Њихов тако висок статус у Алијанси који је подстакао велике амбиције, пољуљан је покушајем атентата на Ердогана, иза којега неспорно стоје америчке обавештајне службе. Ипак планови Турске да шире утицај на Балкан су настављени и то повећаном динамиком. Основа утицаја је ослонцем на постојећу муслиманску популацију у БиХ, Црној Гори, Македонији, али и у Србији, на подручјима „Санџака“ и КиМ. Начин утицаја је кроз менторску и дипломатску подршку, наоружавање и обуку кадрова, економска улагања, али и кроз подстицање исламског екстремизма усмереног против српских стратешких интереса.
Један наоко ситан ексцес у Црној Гори проширио је слику турских активности у нашем региону и створио још већу сумњу у којој мери ови планови угрожавају Србију и српски корпус на Балкану у целини. Медији су бомбасто објавили вест да је у ноћи између 25. и 26. октобра један турски држављанин у подгоричком насељу Забјело са седам убодних рана ножем повредио тамошњег младића, због чега је револтирани народ изашао на улице и кренуо у обрачун са турским држављанима – демолирали су један њихов локал и запалили аутомобил са турском регистрацијом, уз повике: „Убиј Турчина!“.
Тек тада се сазнало да Турци користе безвизни режим са Црном Гором, који је озаконила црногорска влада, и да масовно купују куће, локале, земљу и развијају свој бизнис. Под притиском јавности влада је хитно укинула безвизни режим али је остала сумња да ли је то искрено и дугорочно. Турска је дрско и надмено узвратила ударац и окривила црногорску власт да без контроле и провере примају у своју земљу све кривце који беже од закона у Турској и нису никада организовали њихову екстрадицију, него су приходе од њиховог прљавог новца усмерили у сопствену економију. Након тога, црногорска полиција тврди да у ствари није Турчин избо ножем поменутог младића, што личи на медијску капитулацију пред Турском.
Зашто су црногорском руководству добри односи са Турском толико важни, објаснио је Владислав Дајковић, лидер странке „Слободна Црна Гора“. Он тврди да су Турци добили налог своје државе да запоседну Црну Гору и да је то у интересу црногорске власти ради смањења српског и руског утицаја. Да око 50.000 њих купује некретнине енормном брзином и да ће добити држављанство, те да се таква тенденција наставља. Да није у питању само бизнис види се и по томе што купују огромно земљиште на коме нема ни воде ни струје, него вероватно некакав тајни план, јер како каже Дајковић, у Црној Гори сви сем Срба могу лако и брзо добити држављанство, чиме се драстично мења гласачко тело на штету Срба и још више се смањује већ минимизирани српски утицај на власт и политику земље.
Ако је Дајковић у праву, а ми наравно верујемо њему а не црногорском министру унутрашњих послова који га демантује, ради се о наставку старе политике Мила Ђукановића у правцу одвајања Србије од мора и наставак стварања окружења Србије које омогућава разне врсте изолације и уцена. Можемо питање поставити и овако – зашто би Турска која је огроман новац уложила на покретање и развој поморског туризма, сама себи правила конкуренцију улагањем у црногорски туризам, ако није у питању нешто друго, скривено?
ИГРЕ ЕУ СА ТУРСКОМ НА БАЛКАНУ Интересантно је да овакве перфидне конкретне акције ширења турског утицаја на Балкан ЕУ „не примећује“ и не омета. Једино објашњење је да у овом геостратешком тренутку водећим државама НАТО и ЕУ одговара свака антисрпска активност, па и од стране Турске. Јер, ако се већ изиграној и превареној Турској, и од стране ЕУ и од стране НАТО-а, мора негде попустити, а мора, да би се искрено вратила у њихов антируски табор, најбезболније је да је пусте на делове Балкана где се кидају српске везе и српски и руски стратешки интереси. Касније ћемо видети до које мере може ићи то попуштање, јер тешко да ће Немачка и Велика Британија (у сарадњи са САД) дугорочно и потпуно препустити контролу Балкана некоме другом.
У том контексту треба гледати ширење турског утицаја и на друге државе и парадржаве у региону преко муслиманског становништва. Тако се „случајно“ догодило да баш турски генерал буде командант КФОР-а, а да водећим државама НАТО које буквално контролишу ову војну мисију УН не смета што Турска истовремено донацијама и продајом оружја и обуком кадрова јача косовску паравојску која по Резолуцији 1244 не би смела ни да постоји.
Ердоган, „случајно“ ових дана на сва звона велича Алију Изетбеговића и приказује га као великог државника и миротворца, иако се зна да је управо он покренуо рат у БиХ повлачењем потписа са Лисабонског споразума који је гарантовао правичан и дугорочан мир, и којим би било спашено много хиљада живота. Зато није чудо што већ дуже време бошњачки део БиХ и лидери приштинске парадржаве прете Србији, не Америком и Немачком као раније, него Турском и Ердоганом.
Нема сумње да је перфидни и отворени антисрпски наступ Турске покварио наоко добре међудржавне односе са Србијом, тако да се већ потежу питања „зашто Турска у БиХ прави џамије а у Србији фабрике“. Попуштање, и препуштање Турској неких зона утицаја можемо посматрати и као индиректни утицај и притисак ЕУ, као поруку да је једини начин заштите од „турске претње“, да прихватимо све европске ултиматуме и уђемо под њихово окриље. То никако не значи да су западне силе смањиле своје директне хибридне притиске и конкретне акције у правцу дестабилизације Србије. Насилни преврат и довођења на власт западних послушника и даље остаје циљ од кога не одустају. Прилив новца се наставља, иако су САД заврнуле неке славине попут УСАИД-а, из нових фондова које су створиле британске и немачке обавештајне службе.
У подривачком деловању ослонац на хрватску власт и њихову обавештајно-безбедносну агенцију толико је изражен да га је немогуће сакрити. Хрватска је тако постала сигурна кућа за бегунце који су прекршили законе Србије, за обуку и инструкције, па и за увежбавање насиља које ће се реализовати на улицама и трговима градова Србије. Тако планирани преврат полако постаје и хрватски пројекат, и просто је невероватан степен наивности дела српске популација која верује у добре намере нове независне Хрватске, у којој је усташки покрет постао нека врста „дубоке државе“.
Не смета им чињеница што се, док их обучавају и дају инструкције, у хрватском Сабору покреће „аргументована научна тврдња“ да Јасеновац није био најгори и најсуровији концентрациони логор смрти, него радни логор са завидним условима боравка. Лако је објаснити снажан пропагандни утицај великих западних сила на део српске популације јер је у питању грандиозна пропагандна машинерија која маше западњачком „шареном лажом“. Али, објаснити проусташки пропагандни утицај на заведене Србе и прихватање Куртијеве подршке распиривању сукоба у Србији, заиста збуњује јер је то нови катастрофални историјски врхунац српске наивности.
Покушаји новог удара на Србију настављају се и преко европских институција које „мере“ напредак Србије на европском путу, посебно преко Европског парламента и европарламентараца, где нису више у питању само плаћени лобисти, него акумулирана мржња према свему што је српско због одбијања да станемо у антируски фронт. Док „блокадери“ ломе ребра и лобање српских полицајаца, они говоре и пишу о „страшном насиљу“ српске полиције „над мирним грађанима“ на протесту. Ниво лажи и лажних оптужби је готово неподношљив, али тиме се само смањује њихов утицај на грађане Србије, сем на онај део агресивних група и партија које желе силом на власт, и који призивају неку врсту интервенције извана и помоћ и подршку од било кога. Може и од усташа, може од Приштине и Куртија, може од Турака, антисрпских европарламентараца, сви су добродошли, поготово ако нуде и новчану помоћ.
Слични напади и утицаји иду према Републици Српској чији инструменти одбране су далеко слабији, али се Срби у Српској чине јединственији и без унутрашњих подривачких група и партија. Ипак, Милорад Додик је „одступио“ и није више председник РС. Да ли је у питању тактика, маневар, крађа времена док се „коцкице“ не сложе на међународном плану, видећемо, или је у питању једна изгубљена битка у рату за РС и права српског народа. Једно је сигурно, као и код напада на Србију, рушитељи Српске неће тек тако одустати и битка за њено очување се наставља.
УТИЦАЈ ИСЛАМИСТА НА БАЛКАНУ Данас се заборавља да је први снажан утицај на дешавања на Балкану остварио Иран, у покушају да у војном и терористичком смислу обучи и ојача паравојску СДА Алије Изетбеговића. Први потез био је одлазак групе бошњачких официра на специјалистичку обуку у иранску војну базу поред Техерана, након чега се та обучена група официра заједно са иранским инструкторима вратила у БиХ, где су на планини Погорелица основали камп за терористичку обуку бошњачке паравојске. Кренула је интензивна војна сарадња са Ираном, што се није допало америчким стратезима, који су војним десантом заробили војно особље кампа и дефинитивно прекинули иранске планове. САД и НАТО су преузели иницијативу али наклоност и подршка Ирана међу бошњачком популацијом није заборављена јер је била природнија него веза са западним силама.
У ствари, веза је насилно прекинута са шиитским исламом, док су добровољачке групе џихадиста и помоћ из сунитских арапских и других исламских држава интензивно пристизали уз сагласност западних сила. Исламски екстремисти, не само да су учинили стравичне злочине према Србима, све до ритуалног одсецања глава, него су многи од њих трајно остали у БиХ где су ширили исламски верски екстремизам и чак основали бројне квартове па и насеља која су искључиво под њиховом контролом и потпуно у складу са строгом исламском традицијом.
Тако је БиХ постала платформа за обуку и „сигурна кућа“ за скривање исламских терориста, чак неких који су били у терористичкој групи напада на куле близнакиње у САД. Притајени џихадисти су данас нека врста добро обучених специјалних резервних формација бошњачке паравојске која се тајно обучава на полигонима званичне војске БиХ. Овде треба придодати снажан утицај вехабијског покрета чији екстремисти се константно шире, не само у БиХ, него у „Санџаку“, на „Косову“, С. Македонији и Црној Гори, подстицани енормним сумама новца из Саудијске Арабије. Наравно да све то представља латентну опасност за српски корпус широм Балкана.
Присутан је и утицај исламских фанатика, повратника из редова поражене Исламске државе. Они су добро обучени и прекаљени у рату са далеко јачим и модерно наоружаним противником, а непријатељски су расположени према Србима. Прикривена опасност је, не само у регрутовању нових терориста, него што су прошли селекцију у којој је већина усмерени на војну обуку и праксу, али је део њих обучаван за класични тероризам, и што је најопасније, један мали део је обучен и психолошки припремљен за самоубилачке акције.
Не сме се заборавити да су албански добровољци регрутовани са подручја „Косова“, С. Македоније и Црне Горе били веома цењени ратници ИД јер су само они имали посебну јединицу под називом „Катиба“ у којој су и војници, и официри, били јединствена етничка група – Албанци. Где су они сада и шта раде, нико не зна, јер скоро никаква истрага, провера, нити „рехабилитација“ нису урађени, сем формално. За Србију, РС, и Србе на Балкану уопште је веома битно што се колективни Запад све време, до данас, прави да све то у вези са исламским екстремистима на Балкану не примећује и не придаје им важност. Зашто? Једини логичан одговор је да их преко обавештајно-безбедносних служби држава и парадржава у којима се налазе држе под контролом да би их када се укаже потреба употребили, против Срба, Србије и Републике Српске.
ИЗВОР: Печат