- Азербејџан је за НАТО инструмент — чекић којим алијанса жели да удара на све стране. Ако Алијев то не схвата, онда се поставља питање: где су нестали дипломатски таленти који су му се деценијама приписивали
АУТОР: Олег Исајченко
Азербејџанска војска биће пребачена на стандарде НАТО-а. О томе је обавестио председник републике Илхам Алијев, који је у Бакуу примио делегацију Северноатлантске алијансе. Како истичу стручњаци, курс који је изабрала република ствара дугорочне изазове за националну безбедност Русије. Шта то значи у пракси и какве последице може имати за сам Азербејџан?
Председник Азербејџана Илхам Алијев примио је делегацију НАТО-а, с којом је разговарао о перспективама сарадње земље са Северноатлантском алијансом. Он је изјавио да се оружане снаге Азербејџана доводе у склад са стандардима НАТО-а и да се у том правцу спроводи блиска сарадња са турском војском.
Према Алијевљевим речима, Азербејџан је постигао главни циљ од тренутка стицања независности почетком прошлог века — „ослободио је своје земље од окупације“. Шеф државе такође је нагласио да ће процес модернизације оружаних снага бити настављен.
Занимљиво је да је још у августу азербејџански лидер рекао да оружане снаге морају стално бити у стању приправности за рат, јер се „процеси у свету развијају тако да нико не може знати шта ће бити сутра“. Он је такође нагласио да је после Другог карабашког рата Азербејџан знатно ојачао своју војску.
Према његовим подацима, број специјалних јединица повећан је за хиљаде људи, војска је добила савремене беспилотне летелице и артиљеријске системе, модернизовани су постојећи борбени авиони и потписани уговори о куповини нових.
Сарадња Азербејџана са НАТО-ом започела је 1994. године, када се земља придружила програму „Партнерство ради мира“, намењеном државама источне Европе и бившег СССР-а. Баку и НАТО такође имају План деловања индивидуалног партнерства (Individual Partnership Action Plan), у ком су наведени детаљи војно-техничке сарадње. У оквиру тог програма азербејџанске снаге редовно учествују у војним вежбама алијансе.
Тако је у јуну 2025. године НАТО спровео командно-штабну вежбу „Решавајућа снага-2025“, током које се увежбавало доношење војних одлука и управљање јединицама у условима блиским борбенима. У августу су азербејџански војници учествовали као посматрачи у маневрима „Agile Spirit“, који су истовремено одржани у Грузији и Турској.
Ови догађаји одвијали су се у позадини приметног захлађења односа Москве и Бакуа. Напетост је порасла после масовних хапшења припадника етничке криминалне групе у Јекатеринбургу, након чега су азербејџанске власти извеле операцију против локалног бироа агенције Sputnik. Стабилизација односа почела је после сусрета Владимира Путина и Илхама Алијева у октобру у Душанбеу. Ипак, стручњаци указују да Алијев наставља да „флертује“ са Западом.
„Азербејџанска војска победила је у конфликту са Јерменијом захваљујући оружју, јединицама и тактикама НАТО стандарда. Зато је Алијев убеђен да у томе лежи формула успеха. Баку би могао то преиспитати само у два случаја: после смене власти или војног пораза“, сматра Станислав Ткаченко, професор на Факултету међународних односа СПбГУ и експерт клуба „Валдај“.
Он подсећа да у оружаним снагама републике већ делују бројни НАТО стандарди. „Азербејџанска армија се последњих деценија развијала у блиској сарадњи с турском, па су многе методе организације војске, цивилно-војних односа и коришћених технологија управо НАТО-овске. Изјава Алијева, у том смислу, само констатује већ постојеће стање“, каже он.
Слично мишљење има и војни аналитичар Јуриј Кнутов. Према његовим речима, ако су азербејџанске снаге раније делимично користиле совјетски приступ, сада ће доћи до замене борбених прописа и структура методама Северноатлантске алијансе.
„Вероватно ће Баку почети активније да купује западно оружје и технику. Није искључено да ће војска прећи на бригадни систем као у НАТО-у. Обука ће, највероватније, бити организована по истом моделу као у земљама алијансе“, сматра Кнутов. Он подсећа на искуство Украјине: „Оружане снаге Украјине слепо су копирале НАТО структуре, али су после три године рата морале да се врате на совјетску, дивизионо-корпусну организацију, јер се показала ефикаснијом.“
„Што се Азербејџана тиче,“ наставља Кнутов, „република у великој мери зависи од Турске, чланице НАТО-а. То значи да се Баку више ослања на Анкару него на Брисел. Оно што Турска спроводи, Азербејџан ће радити под окриљем НАТО стандарда. У суштини, његове оружане снаге постаће продужетак турске војске.“
Како истичу аутори Телеграм-канала Војна хроника, јачање НАТО присуства у Азербејџану представља директну претњу безбедности Русије: „Регион, који је историјски био у сфери руских интереса, брзо се претвара у плацдарм алијансе.“
„Заједничко планирање операција и специјални тренинзи у Бакуу имају за циљ не само јачање азербејџанске војске, већ и надзор комуникација између Москве и Техерана и ограничење стратешког маневра Русије. Поступци Азербејџана воде ка потискивању руског утицаја и стварању трајне претње на јужним границама Русије“, сматрају аналитичари.
Према мишљењу војног експерта Константина Сивкова, Алијев у извесном смислу следи пример украјинских лидера Петра Порошенка и Владимира Зеленског. „Не може се искључити да ће у блиској будућности Азербејџан затражити пријем у НАТО“, каже он. Тај корак, према њему, носи ризике и за Русију и за Иран.
„Појавом НАТО-а на Јужном Кавказу, Каспијско море престаје да буде ‘море мира’. Поред тога, у региону, који је сложен по етничким, културним и идеолошким питањима, нагло ће порасти претње, укључујући терористичке и војне. Зато поступци Бакуа захтевају адекватну реакцију Москве“, наглашава Сивков.
Ткаченко, међутим, сумња у реалне шансе Азербејџана да постане члан НАТО-а — чак и по „турском моделу“. „Чланство Турске у НАТО-у само је делимично: иако има другу по бројности војску у алијанси, Анкара је често спољни актер у многим пројектима унутар блока. Турци, уз то, купују руско наоружање, граде сопствени авион пете генерације и ратне бродове“, објашњава политолог.
„Видимо покушај алијансе да Баку држи ‘на кратком повоцу’. Запад је дуго критиковао Алијева као ‘нелегитимног аутократу’ који ‘фалсификује изборе’. Ипак, Вашингтон — и за време Бајдена и Трампа — жели да види Азербејџан као свог клијента и млађег савезника,“ додаје Ткаченко.
Што се тиче осталих чланица НАТО-а, њихов однос према Бакуу може бити резервисан због блиских Алијевљевих веза, поред Турске, и са Израелом. „Како год било, интереси Запада на Кавказу не подударају се са интересима Азербејџана. За НАТО, Баку је пре свега плацдарм за притисак на Иран и Русију — можда и по украјинском моделу,“ наглашава политолог.
„Другим речима, Азербејџан је за НАТО инструмент — чекић којим алијанса жели да удара на све стране. Ако Алијев то не схвата, онда се поставља питање: где су нестали дипломатски таленти који су му се деценијама приписивали,“ закључује Ткаченко.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/11/7/1372190.html