- Регија Ђердапа обилује античким римским натписима са поменом титуле “понтифекс максимус“. Уколико пођемо од околности да је у старим грчким веровањима Прометеј од блата створио људе, те да преиндоевропска реч за блато гласи “пон(и)“, склони смо управо у томе видети изгубљени смисао израза “пон(т)ифекс маскимус“ за римског врховног свештеника.
- Баш би тај детаљ могао указивати на разлог његовог стајања изнад воде при светом чину, што је досад велики број писаца наводило да у некој форми моста виде корен звања римског верског старешине, мада је дрвена грађевина била тек у посрeдној фунцкији стварања смесе глине и воде, припремљене да магијским радњама поприми живот
АУТОР: Ранко Јаковљевић
“Према старом грчком предању Зевс, у јарости што га је надмудрио, Прометеја је осудио на вечите патње: окован у ланце и привезан за стрму литицу на врху Кавказа, био је изложен сунцу, ветровима, муњама и громовима… Издржао је и најтеже муке: из дана у дан окованом Прометеју долазила је огромна орлушина, кидала му и прождирала јетру. Ноћу је јетра зарастала да би следећег дана поново била плен грабежљивог орла. Вечних мука Прометеја је, по легенди, спасао јунак Херакле. Он је стрелом усмртио великог орла који је Прометеју прождирао јетру. Затим је кентаур (пола човек, пола коњ), по имену Хирон, замолио оца богова да он умре уместо Прометеја. Зевс је услишио ту молбу и Прометеј је ослобођен. Али да би пресуда врховног бога да Прометеј вечно буде причвршћен уз стену ипак остала на снази, он је морао стално да носи камени венац о врату и гвоздени прстен с комадићем кавкаске стене – као знак везаности за њу. Кажу да од тада људи на прстеновима носе драго камење. На основу ове легенде настао је израз Прометејева ватра или Прометејев огањ, који означава „неугасиву унутрашњу тежњу за постигнућем високих циљева“, посебно у науци и уметности. А реч прометејство – добила је значење: „борба против силе и неправде, предводничка улога у напредним и ослободилачким тежњама, улога лучоноше, светлоноше, првоборца за неку спасоносну идеју“.“ https://www.prometej.rs/education_post_type/prometejev-oganj/
Регија Ђердапа обилује античким римским натписима са поменом титуле “понтифекс максимус“. Уколико пођемо од околности да је у старим грчким веровањима Прометеј од блата створио људе, те да преиндоевропска реч за блато гласи “пон(и)“, склони смо управо у томе видети изгубљени смисао израза “пон(т)ифекс маскимус“ за римског врховног свештеника. Баш би тај детаљ могао указивати на разлог његовог стајања изнад воде при светом чину, што је досад велики број писаца наводило да у некој форми моста виде корен звања римског верског старешине, мада је дрвена грађевина била тек у посрeдној фунцкији стварања смесе глине и воде, припремљене да магијским радњама поприми живот. Особито уважавање земног материјала међу Римљанима можемо сагледати и кроз факат да у области зачетка таквог свештеничког звања постоји десна притока Тибра, Палија, чије се име изводи од латинске речи “палус“– блато. Зато налазимо вероватним да римски свештеник понтифекс- посредник између људи и богова- земље и одраза неба у води, своју титулу дугује успомени на стварање живог света од блата оплемењеног сунчевом енергијом.
БАЛАДА О СТАРОМ НОВАКУ
Балада о старом Новаку садржи приповест о страдалништву јунака Корбуа: “… А Турци кад су то чули, Опет су шајком допловили, Корбју завезали, Конопцима свиленим, Који секу тело до костију. И још конопцем из Брашова, Сече тело све до кости. Преузеше Корбју везаног, И доведоше га у Калафат, Калафат богат град беше, У целом царству познат, Преузеше Корбју, И за колац га завезаше и подигоше, А испод Корбје, на колац, Грују завезаше. Корбја је крварио, И Грујино лице умрљао. Турцима је командовао, Караџин син, Један малени Турчин. Он је њима говорио: „Турци добри и Аге, Колико деце имате, Све их доведите, У рукама им камење дајте, И Корбју ударајте. Кад су Турци то чули, Сву децу довели, Камењем им руке напунили, И Корбју гађали. А Корбја шта је урадио? Камење је дочекивао, Потковицом чизама. И каменом прстена…Изнад Корбје орао је летео, И тело његово је кљуцао. Корбја му одговара: „Орлу, птицо црна, Ти не кљуцај моје тело, Дођи брату амо, Пресвета Мајка ће ти помоћи, Ако ћу се од Турака спасити, Њиховог ћеш се меса најести. Три године ћеш њихове лешине јести, Доброту моју нећеш заборавити. Кад то орао зачуо, Поред Корбје је слетео, Корбја како га је видео, Златан прстен са прста скинуо, На канџу орлу наместио, И овако му говорио: „Орле, господару, Ти одлети, До кућа Новака, До Новака, Старине Новака, Са брадом као у јарца, Који прескаче Дунав у скоку, Доведи га овде у Калафат, Где је један роб свезан, И други о колцу виси. Орао полети, Дунав прелети…“.
БАЛАДА О КОРБЈИ
У другом извору- БĂЛАДА ЛУ КОРБЈА, Корбја поседује чаробног “Црвеног коња“, што га на одређен начин може поистовећивати са митским праузором- Прометејом који је био “господар ватре“: “…Види Ројбу /“Црвени“Р.J./ шта је урадио, Кад је Корбју видео, Прво га помирисао, Главу на грудима ставио, Одједном је клекнуо, И Корбја га узјахао. На коња је Корбја био, Никога се уплашио…“. Могло би се рећи да је присуство представа о митском коњанику на подручју Ђердапа далеко старије.
…Примера ради- споменички запис са “Дијане“ посвећен трачком коњанику:
О КОНСТАНДИНУ И ВОЈИСЛАВИ
Песма о Констандину и Војислави такође садржи одреднице о коњу натприродних својстава, чији је јахач из подземног света, сликајући повратак из недођије мајчине мезимице коју је брат дао просцима незнанцима:“„Сине, мајко, сине, Што си тако урадио, Рану си ми задао, Саму си ме оставио, На огњишту саму… Да за ћерком тугујем. Јер Војкицу моју, Мајка је љуљала, Мајка је купала, У девојку стасала… Са њом да се испричам, Мене да разуме, Као ћерка и мајка, Као права бајка… Да Бог да се разболео, Од тешке болести оболео, У постељи да болујеш и трунеш, На земљи мира не имао, Док ми Војкицу, Не будеш вратио. Слушајући мајку док је говорила, Клетва га је задесила, Да труне је почео, И Бог Га је прихватио. Њега мајка сахранила, Ал га земља није прихватила, Тако га је проклела… Констандине, сине, Да ти Бог Дрвени стуб У коња претвори, На њему платно да распростре И на њему узде од свиле стави… И Господ Бог шта је урадио, Дрвени стуб у коња претворио, Коња платном покрио, Свилене узде поставио И Костандин коња узјахао, По сестру кренуо, У недођију, У земљу далеку, Чим је стигао, Војкицу је видео, У великом колу играла, Са девет јетрве окружена, Јетрвице као змијурине, Крви јој се напиле, У колу док је играла… Док су коња јахали, Славуји су певали, Свети Боже, Ти Свемоћни „Где сте чули, И видели, Да су мртав и жив, истим путем одлазили!?“… Где сте чули, И видели, Да су мртав и жив, истом стазом долазили?“… Хајде, сестро, хајде, Ти напред продужи, Ја да идем морам, До Ливаде Дуге, Коња да привежем, С тобом ћу се опет срести, И са мајком испричати Војкица, гранчица, И чобаница, Путем је продужила, Брата онде оставила, Са коњем је он кренуо, У гробље је ушао, И тамо починуо… Војкица у кућу ушла, И мајка је у загрлила, А Бог, кад их видео, Обе окаменио, У стене претворио, У кући су остале, Из живота нестале…“
У влашкој балади освртања за собом или непослушности према Господу није било. Божја осуда овде је скамењено спасење.
*Почетни део Старог завета садржи кроз приповест о уништењу огрезлог у грех града Содома и спасење Лотово, епизоду о казни за непослушност налик оној из мита о Орфеју. Будући да се жена Лотова оглушила о заповест да се не осврће, његова жена вољом Господњом претворена је у слан камен или стуб од соли (15-26):
- А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога. 16. А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града. 17. И кад их изведоше напоље, рече један: избави душу своју и не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш. 18. А Лот им рече: немој, Господе! 19. Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем. 20. Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив. 21. А он му рече: ето послушаћу те и зато, и нећу затрти града, за који рече. 22. Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор. 23. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор. 24. Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња, 25. И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски. 26. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.
**Убрзо након удаје за Орфеја, лепу нимфу ујела је змија отровница. У влашкој балади “јетрвице као змијурине, крви јој се напиле, у колу док је играла“ Орфеј није могао да преболи њену смрт и стога је сишао у подземље да је врати међу живе.