- Анти-интелектуализам је, по Хофштатеровом мишљењу, „огорченост и сумња у живот ума“. То је конзервативна политика заснована на страху, расизму, емоцијама и одбацивању науке.
- Ово је изједначавање интелектуалаца са снобовима који су одсечени од обичних грађана САД. Зову се јајоглавци.
- Потпредседник Спиро Агњу назвао их је „размаженим корпусом дрских снобова који мисле да су интелектуалци“.
- Сада имамо реакционарну левичарску политику, анти-интелектуалну политику, јер је ограничена на сирове емоције и злобу
Амерички прогресивизам прогања баук анти-интелектуализма. И мада левичарску политику карактерише уједињење академске теорије и масовног покрета (суштина праксе), она је све више лишена интелектуалне структуре која је традиционално била карактеристична за левицу. Сада је покрет све, а стратегија и циљеви – ништа.
Анти-интелектуализам у америчком животу историчара Ричарда Хофштатера често се посматра као оптужница конзервативне и реакционарне политике.
Књига историчара Ричарда Хофштадтера „Анти-ителектуализам у САД“ често се посматра као оптужба за конзервативност и реакционарност политике.
Анти-интелектуализам је, по Хофштатеровом мишљењу, „огорченост и сумња у живот ума“. То је конзервативна политика заснована на страху, расизму, емоцијама и одбацивању науке. Ово је изједначавање интелектуалаца са снобовима који су одсечени од обичних грађана САД. Зову се јајоглавци. Потпредседник Спиро Агњу назвао их је „размаженим корпусом дрских снобова који мисле да су интелектуалци“. Трамписти и водитељи „Фокс Њуза“, попут Такера Карлсона који имају алтернативне ставове о вакцинама против КОВИД-а и резултатима избора 2020. године су недавни примери реакционарног и параноидног анти-интелектуализма који је био истакнут током лова на вештице у Салему 1692. Али сада је десница изгубила монопол на анти-интелектуализам, пошто се ова болест навелико проширила у левици.
Из историјске перспективе, левичарску политику су увек дефинисали интелектуалци и теорије. Карл Маркс и Антонио Грамши били су теоретичари радикалне политике. Они су развили политичко-економску критику капитализма, зацртавајући правац деловања заснован на критикама, стратегијама и циљевима. То је била комбинација теорије и праксе која је карактерисала левичарску политику. Један од оснивача Демократских социјалиста Америке, Мајкл Харингтон је такође артикулисао теорију политике и поглед на политички покрет у својим књигама „Сумрак капитализма“ и „Следећа левица“. Напредњаци Френсис Фокс Пивен и Корнел Вест премостили су јаз између интелектуализма и политичког активизма. Прогресивна политика повезала је интелектуалце са покретом радећи заједно на развоју плана акције који је укључивао политику, циљеве и стратегију. За њих су идеје биле важне.
Данас Ова традиција је нарушена. Готово нико не ради на томе да се интелектуалци – мислиоци укључе у свакодневну политику. Такозвани „кабинетски социјалисти“ често говоре о езотеричним политичким теоријама у часописима које, у најбољем случају, чита понеки академац, јер нешто пише за тај лист па да види образац. Модерна прогресивна политика креће се од умереног неолиберализма са људским лицем Барака Обаме и Џоа Бајдена до уличних политичких трикова без циљева и стратегије. И све чешће тзв. прогресивнија политика постаје реакционарнија, супротстављена је трампиизму, отвореном расизму, хомофобији и сексизму. Понекад се сети класних мотива, али само када су у питању захтеви да се повећа хонорар и услови рада, али је и даље лишена плана деловања и јасних циљева. То су пароле без стратегије, идеје без идеологије, политика без програма.
Књига „Уметност у епохи механичке производње“, Валтера Бенџамина, бриљантна је критика капитализма, јер је уништио ауру уметности и заменио је политиком. Капитализам је све исполитизовао. Бенџамин, ослањајући се на идеје Комунистичког манифеста Карла Маркса, пише да се деструктивна моћ капитализма закључује у чињеници да су „сви фиксирани, брзо замрзнути односи са њиховом везом са древним и поштованих предрасуда и мишљења пометени, а сви нови формирани застаревају пре него што постану окоштали. Све чврсто се раствара у ваздуху, све свето је оскврњено. Капитализам уништава. Циљ социјализма је да се из пепела изгради оно што је спалило буржоаско друштво“.
И садашња прогресивна политика је уништила ову ауру, али овога пута у реалној левој политици. Она с правом критикује убиство Џорџа Флојда, загађење животне средине или ужасан третман радника на првим линијама пандемије. Али реакција на ове проблеме је концентрисана у друштвеним мрежама, реактивна је и недовољно промишљена са становишта реалности системске инфериорности, циљева и начина њиховог постизања. Бесни у због полицијских убистава обојених људи? Отарасите се полиције. Бесни због уништења екосистема? Протестујте против нафтовода. Љути због расизма? Срушити статуе генерала Конфедерације и Кристофора Колумба. Ови поступци могу изазвати добра осећања у човеку, а у позиционом рату би имали смисла, али сами по себи остају само симболични гестови који не прате никакве политичке промене. Потребан нам је акциони план. Берни Сандерс може да окупи 25.000 људи на митингу, али само 2.000 на изборима. Политичка акција није мрштење на друштвеним мрежама.
Леви анти-интелектуализам замењује системске промене културним и историјским порицањем. Друштвене промене цензуришу прошлост радије него да уче из ње. Левица одбија да се суочи са супротстављеним хегемонистичким мишљењима и мисли да ће их забраном јавног изражавања уништити. Леви анти-интелектуализам је самозадовољство када мислите да сте у праву, да је лук историје или демографске промене на вашој страни и само треба да сачекате да опозиција добије политичку битку.
После револуције неко мора да почисти смеће, потребна је одржива теорија замене и реструктурирања институција. Левичарска политика је критика, али мора бити конструктивна и сврсисходна. Створите нове политичке институције које ће заменити старе, а немојте само да критикујете статус кво. Сада имамо реакционарну левичарску политику, анти-интелектуалну политику, јер је ограничена на сирове емоције и злобу, чак и ако су оправдане.
„Еволуциони социјализам“ Едварда Бернштајна се често сматра интелектуалним извором демократског социјализма. Међутим, критикују га због сумњиве линије: „крајњи циљ социјализма је ништа, кретање ка њему је све“. Бернштајн је веровао да је практична политика социјализма стварање покрета, бирање социјалдемократа, а затим гласање за социјализам. Шта год да ради већина је корак ка неком нејасном појму социјализма. Али како год да је био критикован, Бернштајн је имао барем нешто што је личило на план заснован на интелектуализму. Већи део данашње прогресивне политике није у складу са овим.
Превео Милош Боровчанин
ИЗВОР: Anti-Intellectualism and the US Left, David Schultz, counterpunch.org, October 28, 2021.