- Инвазија маргиналних маса на америчку културу, штавише, другачијег цивилизацијског кода, повлачи за собом смрт Америке коју познајемо и памтимо. Ова смрт је спора, траје деценијама. Али до краја овог века, у Сједињеним Државама биће више обојених људи него белаца. Јужноафрички апартхејд постао је узор америчким демократама: систем у којем су црнци већина, али су белци на власти.
- У елиту црнце и другу обојену елиту никада неће примити међу белу.
- Они ће остати декорација, огромна као и свака декорација у Сједињеним Државама, попут крда камила на оперској сцени. Главно је да ће директор бити бео.
- И ово није ствар боје коже. Реч је о генетском памћењу: тамо само Англосаксонци имају вештину колонијалног потискивања и манипулације.
- Није довољно бити психички спреман и вољан да то урадите. Морате имати урођену способност да то урадите. Пошто светска историја не познаје примере империја и колонија које су створили Африканци, они ће бити примљени само на ниво политичких марионета, попут Кондолизе Рајс, Колина Пауела и Барака Обаме. Али ово је далеко од елите.
- Убиство културе је императив садашње америчке елите и тако је у целој владајућој класи.
- Културним је тешко манипулисати, како рече Греф. Зашто? Јер су културни људи укорењени у својој морално-етичкој матрици која не прихвата циљеве актуелне глобалистичке власти.
АУТОР: Институт међународних политичких и економских стратегија (РУССТРАТ), Москва
Оно што се данас дешава Америци може се назвати културном трагедијом америчке нације. Феномен америчке културе настао је у 18. веку и достигао врхунац средином 20. века и апсорбовао све главне европске културне токове. Емигранти су у Америку донели културу Француске, Енглеске, Шпаније, Италије, Русије, Немачке, формирајући синтезу поткултура карактеристичних за различите европске нације и класе.
Судар са културама Африканаца и Мексиканаца изнедрио је амерички шарени коктел, који има одређену привлачност за носиоце европске културе, а то је била америчка специфичност. Као најмлађа, америчка култура носила је набој ведрине и оптимизма, сматрана је демократскијом у поређењу са аристократским европским изворима, носећи печат снобизма Европе.
У Америку се није ишло због културе, већ због новца
Управо је демократија у комбинацији са вишим нивоом прихода била главни светионик који је у рустичну Америку привукао све европске господаре који из неког разлога нису могли да постигну жељени успех код куће. До сада, америчка елита доживљавала је известан комплекс инфериорности у односу на Европу, компензујући своју општу духовну инфериорност експанзијом у области масовне културе.
У области елитне културе Америка никада није била и није била светски лидер, јер је упијала све трендове из старе Европе и једноставно наметала интелектуалце и уметнике са високим примањима. Књижевност Америке била је имитација књижевности Европе.
Музика је наставља да се развија у складу са европским канонима. Композиторство је било под утицајем Русије, Италије и Немачке. Вокали су Италија, Русија и Немачка. Ако видите америчке пијанисте светске класе, будите сигурни да су учили код руских наставника. Сликарство и дизајн имају европске техничке и естетске смернице.
Савремена урбана архитектура, посебно предграђа, једина је културна област у којој је Америка стекла несумњив примат, што је изазвало имитације у Европи, иако су европски класици основа америчких архитектонских канона.
Америчка кинематографија је такође подручје масовне културе, али је утицај европских уметника јасно видљив у сегменту елитне кинематографије. Глума и режија у Америци заснивају се на руској и европској (енглеској, француској, италијанској) школи. Оно што је овде донео Холивуд је употреба специјалних ефеката и скалирање снимка. То је, опет, технолошки, а не духовни аспект.
Позоришна култура Америке је доминација школе Станиславског. Уметност реинкарнације, рад на слици – ово је у америчкој култури стигло од Руса. Девет покретних сцена и право крдо камила на сцени Рокфелер центра у Вердијевој опери „Аида” – то је од Американаца. Како другачије једном просечном Американцу на разумљив начин показати шта је Египат?
Позориште у Америци није храм, већ забава. Овде гледаоци носе мајице и фармерке лети и капуте зими. Једу кокице из огромних кеса. Опера или балет се конзумирају као утакмица америчког фудбала. То је шоу. Није случајно што је мјузикл производ америчке културе.
Свет плеса је посебна област културе, где је мисија Америке слична свему наведеном. Класични балет је у потпуности у складу са школама Русије и Француске. Немачка и Италија су овде имитатори, али Енглеска видимо, изгледа, не желе да се такмиче са Французима. Савремени западни плес је заснован на овој руско-француској бази.
Балски плес широм света је сфера где доминирају Енглези. Ту је настао, ту је развијен најдубље што се могло, једном речју, научне и аристократске методе припреме, наступа и суђења. Чак ни танго овде није аргентински, већ су га прерадили Британци.
Изузетак су шпански плес и амерички џајв са утицајима џеза. Италија и Немачка уводе своје елементе, али стоје на енглеској основи – ово је више интерна техника, која може да се развија, а видети је и оценити могу само професионалци који су то научили од Британаца. Није уобичајено трчати по сали. И ово је уметност.
Амерички балски плес, чак и професионални, је више спорт – воле да јуре по сали као луди, наглашавајући снагу, израз, а не воле баш када се примењују све енглеске снобовске ствари. Чак је и школа суђења у Сједињеним Државама и Енглеској другачија: оно што су Американци спремни да суде, Британци презиру. Енглеска ароганција према Американцима има оправдање: енглеска култура се разликује од америчке културе као што је енглески фудбал од америчког. Или као лорд од радника.
Џез (и као музика и као плес) је културна америчка мешавина, који је рођен из црначких ритмова и уведен у бело, англосаксонско окружење. Тумачен према европским културним конвенцијама, џез је постао заштитни знак америчке културе, изнедривши и друге плесне варијације. Све ове буги-вуги варијанте и рокенрол изашли су из џез капута.
Рок и све његове варијанте су производ симбиозе афричких и англосаксонских стандарда. Док су у Америци црнце истеривали из кафића и аутобуса, белци су плесали своје игре и нису се мучили са грижом савести. Чисто амерички културни производ је хибрид неколико раса, било да се ради о перуанским Индијанцима, мексичким овчарима или афричким робовима.
Деградацију беле културе стимулише … Америка
Оно што је у америчкој култури потекло од белаца је увоз из Европе. У Америку не иду због културе, тамо иду због новца. За елитну културу путују у њену колевку – Европу. Ово је још увек случај. Иако Европа убрзано губи свој идентитет и усваја имитацију американизма – треба само погледати трагедију француске и италијанске кинематографије.
Деградацију беле културе стимулише управо Америка. Све ове декаденције, било у сликарству, било у књижевности, или у позоришту или музици, су америчког порекла. При томе, американци су поручиоци, а извођачи су Европљани. Управо они у Америци, а потом и у Европи, највештије уништавају културу коју су стварали њихови претходници.
Руски плесач Баришњиков, етаблиран као играч класичног балета, први је напустио класични репертоар у Сједињеним Државама и прешао на модерни. Читава ова наказна представа перверзњака која је сада на Западу постала културни мејнстрим у позоришту и балету, постепено се шири Русијом, иако је пореклом из Сједињених Држава. Деградација америчке културе – то је Рим у време опадања. Америчка трагедија. Међутим, америчка књижевност више није у стању да изнедри и подигне нове Драјзере, а ако и покуша, одмах ће их одбацити.
Још тридесетих година двадесетог века Иља Еренбург је отишао у Холивуд и тамо чуо главни критеријум прихватљивости за америчку кинематографију. Један угледни редитељ је одбацио Еренбургов сценарио, рекавши „Превише друштвеног, а премало сексуалног“. Требало би да буде обрнуто. То је Америка.
Актуелна америчка атмосфера је уздизање ЛГБТ и БЛМ-а, коју намерно негује део беле англосаксонске елите која је стајала на колевци америчке државности и бранила њено европско културно порекло. Амерички либерализам је био протестантски, а конзервативизам протестантски, са римокатоличком нотом. Односно, била је то умерено конзервативна (чак и у свом прогресивном делу) култура са хришћанским основама у својој основи.
Чак је и сексуална револуција хипија још увек носила дух комуна и љубави, заправо искривљено тумачење хришћанства. „Све што ти треба је љубав“ – певали су Битлси, продирући у масовну свест генерације чији су родитељи прошли кроз Други светски рат и сматрали „амерички сан“ као главну вредност: велика кућа, велика породица, много деце и добро богатство.
Оригинал и његове копије
Потом је неприметно дошло до замене. Љубав су заменили сексом. Сада је секс препознат као просто „вођење љубави“. Копија су представљали као свето и као смисаоно. Делује као шала, али шала је довела до тога да теза продре заобилазећи критичне филтере. Шала је брзо престала да буде шала и постала је и те како озбиљна.
Још крајем деведесетих година двадесетог века тема ЛГБТ особа у Сједињеним Државама је отворена, при чему је у Европи плави лоби био слободнији него у конзервативним Сједињеним Државама. За тридесет година, удео обојене популације у Сједињеним Државама је растао и показује даљи тренд раста. Док се број белаца смањује, америчко потрошачко друштво (и елите које су се формирале на његовој основи) нема тенденцију опадања.
Шта стоји иза сакрализације ЛГБТ теме
Зато се Америчка демократска партија, као авангарда финансијске елите САД, упустила у развој теме расне освете обојених људи истовремено са сакрализацијом ЛГБТ теме. Истовремено, демократе контролишу жаришта изборног процеса, где ће бити све више обојених људи.
Пошто је превласт над манипулативним технологијама у рукама демократа, „карта у боји“ им омогућава да победе, уз ангажовање црног плебса, чији океан расте и шири се. То је жеља да се преузме контрола над важним изборним слојем у услову да и даље очувају политичку доминацију.
ЛГБТ тема није само важан изборни ресурс за демократе, иако је и то важно. Ово је, пре свга, легализација страсти самих елита које врве од хомосексуалних кланова. Пре свега, то је тема којом се лако може бавити, ионако корумпирано становништво америчких градова. Хедонизам је део идеологије ових људи, а хомосексуализам део хедонизма. Одбрана права на хедонизам је опет политичка идеологија Сједињених Држава, па се одбрана права ЛГБТ особа лако ставља у фокус политичке свести овог изборног слоја.
Дакле, културна саботажа је услов опстанка актуелне америчке политичке елите, концентрисане у Демократској партији САД. Глобализам, у који су почивале финансијске технологије, захтева уједињење култура. Хришћанство и конзервативизам су овде замењени религијом хедонизма.
Све репресије против оних који мисле другачије аутоматски постају легитимне. Њима следи – ковидизација и дигитализација целе земље. Они без паметног телефона и QR кода аутоматски подлежу грађанском кажњавању. Они су искључени из друштва без судске пресуде, на коју се бар може жалити.
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 063/250-331
Инвазија маргиналних маса на америчку културу, штавише, другачијег цивилизацијског кода, повлачи за собом смрт Америке коју познајемо и памтимо. Ова смрт је спора, траје деценијама. Али до краја овог века, у Сједињеним Државама биће више обојених људи него белаца. Јужноафрички апартхејд постао је узор америчким демократама: систем у којем су црнци већина, али су белци на власти.
У елиту црнце и другу обојену елиту никада неће примити међу белу. Они ће остати декорација, огромна као и свака декорација у Сједињеним Државама, попут крда камила на оперској сцени. Главно је да ће директор бити бео. И ово није ствар боје коже. Реч је о генетском памћењу: тамо само Англосаксонци имају вештину колонијалног потискивања и манипулације.
Није довољно бити психички спреман и вољан да то урадите. Морате имати урођену способност да то урадите. Пошто светска историја не познаје примере империја и колонија које су створили Африканци, они ће бити примљени само на ниво политичких марионета, попут Кондолизе Рајс, Колина Пауела и Барака Обаме. Али ово је далеко од елите.
Убиство културе је императив садашње америчке елите у целој владајућој класи. Културним је тешко манипулисати, како рече Греф. Зашто? Јер су културни људи укорењени у својој морално-етичкој матрици која не прихвата циљеве актуелне глобалистичке власти. Америчка нација умире, а варвари заузимају њено место.
Ово је типичан заплет за причу. Једина специфичност је да су древне културе умрле од споредних болести својствених старости. Сада културу убијају унајмљене убице. Купци и њихови мотиви су познати. У глобализованом свету, тешко је изоловати се од болесника. Смрт културе – то је духовни ковид. Вакцине и лекови за обоје још нису измишљени. Једна нада је имати имунитет.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://russtrat.ru/analytics/26-noyabrya-2021-0010-7250