О шездесетогодишњици смрти
- Заједно с једним бројем својих сарадника (пре свега Ј. Скерлићем), Белић сноси део одговорности за неговање готово култног односа према „српскохрватском“ књижевном језику, као главном експоненту југословенства, што је готово по аутоматизму за последицу имало држање у неповољном културолошком статусу оних делова Србије чији се дијалекти нису нашли у основици књижевног језика (централни делови, југ и југоисток, Космет, Рашка и др.)
ПИШЕ: Првослав Радић, Филолошки факултет, Београд
- Александар Белић (1876–1960) представља једног од ретких наших филолога који је готово читавог свог професионалног живота суверено владао науком о српском (тада углавном тзв. српскохрватском) језику. Након завршених студија у земљи и иностранству (Београд, Одеса, Москва, Лајпциг) код познатих професора славистике, као релативно млад и с већ запаженим лингвистичким радовима (нпр. Дијалекти источне и јужне Србије, 1905; Дијалектолошка карта српског језика, 1906; О српским или хрватским дијалектима, 1908), убрзано је напредовао у каријери, учврстивши се на челу науке о српском језику. Белић је оставио за собом стотине научних прилога, велики број књига и уџбеника, а будући да су они пали на слабо обрађено научно тло, постали су темељ савремених србистичких истраживања у готово свим језичким доменима (општа лингвистика, компаративна граматика, историја језика, дијалектологија, нормативистика, правопис и др.). Српска научна јавност му се одужила Изабраним делима Александра Белића (књ. 1–14, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1998–2000), а у знак поштовања и захвалности њему је већ за живота, али и касније, посвећено више зборника научних радова, међу научницима су обележаване његове годишњице и сл. Само у последње време (поводом недавно одржаног славистичког конгреса у Београду), појавила се његова Биобиблиографија, као и трокњижје њему посвећено под насловом Александар Белић, српски лингвиста века (књ. 1–3, Филолошки факултет Универзитета у Београду – МСЦ, 2016–2018), чији наслов довољно говори о томе како и данас већина наших лингвиста одређује Белићево место у србистици.
За лингвистичким кормилом Белић је остао до краја живота, успешно кормиларећи и у монархистичкој и у комунистичкој Југославији. И у једној је и у другој био председник српске Академије наука, професор Београдског универзитета и др., што се није могло (као што се изгледа углавном и не може) без наклоности званичне политике и државне власти, често заинтересованих за лингвистичка питања управо због тога што су она обично у чврстој спрези с националним. Није зато случајно што Белића већ на почетку Првог светског рата (1914) налазимо међу члановима новоформираног Југословенског одбора, а убрзо (по налогу Н. Пашића) у политичкој делегацији која у Русији разговара с тамошњим министром иностраних послова. Налазимо га надаље као високог интелектуалца блиског српском Двору, а у окупираној Србији као потписника антикомунистичког Апела српском народу (1941). На другој страни, Белић је тај који већ крајем 1944. године у листу Политика агитује за нову, комунистичку и просовјетску власт, критикујући поједине поступке пређашње Краљевине Југославије. Он је и главни чимбеник у проглашењу Јосипа Броза, хрватског комунисте и агилног аустријског каплара с дринског ратишта из Првог светског рата, за почасног члана Српске академије наука (1948). Снажна освета комунистичке власти према Универзитету и Академији Белића је, дакле, мимоишла, али ће наука свакако имати разлога да се детаљније позабави комунистичким упливом у рад ових установа, можда и по основи савременог аспекта овог питања.
Опште је познато да природа бављења науком подразумева непрестано преиспитивање научних резултата и методологије којом се до њих дошло, поновна оцењивања, аргументована сучељавања и оспоравања, чега није могао бити поштеђен ни Белић, утолико пре што је његов огроман лингвистички опус, с више или мање домета, залазио готово у све поре србистике. Ако бисмо се само у оквирима националног миљеа (не рачунајући неслагања с појединим страним лингвистима) кратко задржали на Белићевим опонентима, онда бисмо у том светлу најпре издвојили оне који се већ за ауторова живота супротстављају појединим његовим лингвистичким поставкама и тумачењима. М. Решетар, историчар језика и дијалектолог, почетком 20. столећа је полемисао с Белићем око низа научних питања, на пример, око тумачења изворне природе дубровачкога говора, или око места призренско‑тимочких говора у тзв. штокавици. И. Поповић, такође историчар језика и дијалектолог, супротставио се Белићу око питања природе македонских говора и хронологије уношења српских језичких особина у њих, те око питања миграционог порекла војвођанских и славонских говора. П. Ивић, Белићев следбеник и главни српски лингвиста друге половине 20. столећа, критички је сагледао Белићеву поставку порекла шумадијско‑војвођанског дијалекта и понудио нова решења овог питања.
Из разноразних разлога, као и због неопходне временске дистанце у оцењивању нечијег дела, број Белићевих опонената се повећавао након његове смрти. Вероватно није неважно да је, грубо класификовано, то и период у којем се јављају први весници политичког слабљења Брозове Југославије. М. Московљевић, Белићев некадашњи студент, прилично је негативно оценио први том Речника САН, чији је главни уредник био Белић, а М. Стевановић, српски граматичар, видео је као велику заблуду Белићево међуратно сврставање македонских говора у српске. С. Вукомановић, историчар језика, сматрао је својеврсном „србизацијом“ поступак Белићевог сврставања тзв. чакавских и дела македонских говора у српске (1906), а М. Пантић, српски књижевни историчар, открио је Белићеву неславну улогу у судбини приступне академијске беседе М. Решетара (једно време чак и изгубљене), с темом дубровачкога говора. У овом периоду јавиће се и низ других критичара појединих Белићевих лингвистичких ставова: И. Грицкат, А. Младеновић, Д. Петровић, П. Милосављевић, М. Окука, П. Радић, Ј. Стојановић, М. Ковачевић, Д. Збиљић и др.
Пратећи чак и овај врло летимичан пресек критичких осврта на Белићево дело, можемо запазити да се њихово клатно креће од дијалектолошких и језичкоисторијских тема до питања везаних за организовање појединих научних и културолошких подухвата, какав је Академијин Речник. Може се запазити да се у те критичке осврте с протоком времена све више укључују анализе делова Белићевог лингвистичког опуса у светлу ауторове друштвенополитичке и пропагандне ангажованости, пре свега његове спремности да своја стручна знања и одређене вештине стави у службу политике југословенства. То се препознало већ међу критичарима из периода комунистичког (социјалистичког) доба, који су осуђивали поједине Белићеве лингвистичке поставке из времена Краљевине Југославије, сматрајући их унитаристичким, а то ће се очитовати и у следећем периоду, након слабљења и (макар формалног) пада титоизма, када се бележе критички осврти на Белићеву лингвистичку делатност из времена Брозове Југославије. У вези с овим ћу у основним тезама издвојити неколико лингвистичких тема које су имале (или су могле имати) своје упориште у идеологији коју је Белић представљао, о чему сам углавном већ имао прилике понешто рећи на различитим местима.
2.1. Идеја југословенства тражила је већ током Првог светског рата од представника српске стране да попуштају пред интересима других народа, заинтересованих за прикључење новој држави. На српским лингвистима (и не само лингвистима) пао је политички терет доказивања природног језичког јединства дела јужнословенских народа, пре свега Срба и Хрвата, као залоге оправданости и успешности будуће заједничке државе. То је дало полета теорији јединственог „српскохрватског језика“ (па и „српскохрватског народа“), утолико пре што су Хрвати за свој књижевни језик у прошлом веку већ били прихватили српски језик, макар га поред српског називали и другим именима. То је послужило Белићу да класично виђење тзв. штокавице, најраширенијег јужнословенског „дијалекта“ и репрезентанта српског језичког (па и етничког) идентитета (насупрот чакавице као хрватског репрезентанта и кајкавице као словеначког), – битно разводни, затим и одбаци као научно превазиђено. Држећи се тезе да језик не мора бити показатељ националног, Белић је „штокавици“ (међу чијим ће српским говорницима у западним крајевима преко католизације временом бити све више Хрвата), одузео типично српски језички идентитет. Да је ова теза бивала примењена само на српски језик, говори податак да је Белић „чакавицу“, ипак, доследно сматрао хрватском, „кајкавски” признавао за „један словеначки дијалекат у Хрватској” (1915), али „штокавици“ није био спреман да на исти такав начин призна српски језички идентитет, посебно изгледа не у областима западно од Дрине. Тиме се временом успело да управо Срби, иако оваквим приступом највише оштећени, поверују у постојање „српскохрватског“ и најдуже му остану верни.
2.2. Иако је званично словио за врховног заштитника језичког, па и етничког заједништва Срба и Хрвата („србохрватства“), када је реч о тзв. штокавици (тј. српском језику), Белић је био склон прихватању теорије о њеној унутарњој диференцијацији на источни и западни део. Иза тога је вероватно стајала хрватска (а пре ње ватиканско‑бечка) лингвополитичка парадигма о граници ових идиома на Дрини, коју је, на пример, заступао хрватски филолог В. Јагић, чији је Белић био верни поклоник. Лингвистичко упориште за став о посебности делова западне „штокавске“ области (Босна, Херцеговина, Славонија, Далмација) требало је да буде у једном броју архаизама који поједине говоре ове области могу повезати с архаичним „чакавским“ говорима, као репрезентантом хрватског језика. Можда из тих разлога Белић, иако врстан акцентолог, у србијанским говорима (нпр. у Александровачкој жупи) „не препознаје“ вредан акценатски архаизам који он сам бележи у низу говора на западу (тзв. чакавски / посавски / метатонијски (нео)акут). Тако, ова акценатска вредност у његовим радовима до краја остаје само заједничка одлика „чакавских“ и дела „западноштокавских“ говора, које аутор групише у односу на „источноштокавске“ говоре, – дакле, пре свега према србијанској области. Белић ће бринути и да се назвање овог акцента у Посавини као „прасрпски“ од стране хрватског лингвисте С. Ившића – исправи у „прасрпски или прахрватски“, односно „прасрпскохрватски“. (Но, иако ће ова акценатска појава после Белића бити препозната и у Србији, тзв. копаонички акут, њу ће и надаље пратити научничка несналажења, па и непринципијелност појединих истраживача, овога пута по другим основама.)
2.3. И поред грмљења званичне лингвистике о српско‑хрватском језичком јединству, овако представљано стање на терену ће, дакле, имплицирати поделу на „српско“ и „хрватско“ по за српску науку о дијалектима неприхватљивим линијама, а такав ће приступ имати одраза и на књижевнојезички план, на тзв. српскохрватски књижевни језик. Таква једна подела заједничког књижевног језика требало је да буде провучена и зацементирана у време Брозове Југославије, на Новосадском договору (1954), за шта је поново искоришћен Белић, један од првих потписника овог документа. Овај тзв. Договор, под плаштом бриге о „српскохрватском“ језичком јединству и пуној равноправности Срба и Хрвата (тада већ и Црногораца) у новој држави, требало је заправо да симболом књижевнојезичке ијекавице постави „кајкавски“ (тј. по језику словеначки) Загреб, а екавице Београд. Тиме се сада и српској ијекавици (поред икавице, већ проглашене за не‑српску) покушао и званично одузети српски језички идентитет, чиме је културни стожер западним Србима поново требало да буде учвршћен у Загребу, што је требало да представља и својеврсни наставак асимилаторске политике Бановине Хрватске и тзв. Независне Државе Хрватске. Србијанцима је, осим тога, овде и званично наметнута употреба двонационалног, значењски магловитог имена језика – „српскохрватски“, којег се они надаље неће ослободити још деценијама, па ни до данашњег дана (исп. још увек непромењен назив Речника САНУ). На другој страни, Хрватима ће бити толерисано релативно брзо напуштање термина „хрватскосрпски“ и грађење сопствене језичке норме, што је фактички потврђено и уставним амандманима из јуна 1971. године, и то управо након појаве сепаратистичког Маспока („хрватског прољећа“) из исте године, наводно сурово кажњеног од стране Броза и његове политичке елите.
2.4. Србистика није била боље среће с Белићем ни у погледу питања језичке припадности Дубровника, заправо места Дубровника између српства и хрватства. Противећи се тзв. филолошком методу као, наводно, застарелом, који језичко чвршће везује за етничко (нпр. у радовима Ф. Миклошича, В. Караџића, исп. 2.1), Белић је вероватно зарад српско‑хрватског политичког балансирања порицао изворно српску језичку природу „штокавско‑ијекавског“ Дубровника и трагао за ретким „чакавизмима“ у дубровачком говору, доводећи их у везу с поморцима „из чакавских удаљенијих крајева“ (1931). (Овај поступак насилног лингвистичког југославизирања Белић је користио и у вези с другим темама, нпр. уграђујући В. Караџића у темеље србохрватства и југословенске идеје.) Већ сам овај Белићев чин доста је, међутим, говорио о српској језичкој природи дубровачкога говора, па и ненамерно потврђивао стару поставку о „чакавици“ као иманентно хрватском идиому. Аутор је, узгред, пренебрегао и саме статистичке податке о доминантној заступљености „српског“ језика у Дубровнику с краја 19. и почетком 20. столећа, у којима се, иначе, „хрватски“ и не помиње (исп. Dubrovnik, календар за 1898). Но, хрватска страна је знала да цени Белићеве уступке, а у следећим корацима да их и додатно фалсификује (Р. Симеон). Ова тема је својевремено изазвала дугу полемику између Белића и помињаног Решетара, дубровачког Србина, врсног познаваоца дубровачкога говора, но и браниоца његове српске природе. Управо у вези с овом темом, Решетар ће остати запамћен у србистици и међу народом српским по реченици: „Кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увијек српски“. (Утолико је јаснији његов дугогодишњи сукоб с Белићем, в. 1).
2.5. Заједно с једним бројем својих сарадника (пре свега Ј. Скерлићем), Белић сноси део одговорности за неговање готово култног односа према „српскохрватском“ књижевном језику, као главном експоненту југословенства, што је готово по аутоматизму за последицу имало држање у неповољном културолошком статусу оних делова Србије чији се дијалекти нису нашли у основици књижевног језика (централни делови, југ и југоисток, Космет, Рашка и др.). Тако, док су на једној страни у јавном животу глорификовани западни српски („српскохрватски“) говори, који су ушли у основицу књижевног језика, и истицани као симбол чврсте српско‑хрватске (дакле и југословенске) културне и политичке везе, на другој се укорењивао погрешан однос према источном српском дијалекатском наслеђу. (А у томе ће надаље, по логици ствари, бити и све мање места за питање домета српског народа и његовог језика у Бугарској, Македонији и другде, в. 2.6). Белићеви наступи у вези с овим, у којима у односу на источне он велича западне говоре и њихове одлике, присутне и у књижевном језику (четири акцента, седам падежа и др.), говоре да се та културолошка разлика с највишег професионалног места покушала канонисати и према ономе чега у језику нема – према естетским вредностима по себи! Због и данас присутних трагова овог дискриминаторског односа према југоисточним србијанским говорима, могуће је укотвљење својеврсног културолошког двојства на простору Србије, чему свакако неће недостајати ни сваковрсна подршка са стране, која је већ најављена бригом за наводно угрожени „торлачки језик“.
2.6. Белићев лингвистички став према македонском (тј. словеномакедонском) језичком питању био је чврсто повезан с политичким ставовима Краљевине Србије / Краљевине Југославије / Брозове Југославије, тј. мењао се у зависности од политичких односа према Македонији и македонском питању у овим државним творевинама. Непризнавање македонске нације у Краљевини Србији (проширеној након Балканских ратова) и Краљевини Југославији (након Првог светског рата) у Белићевом приступу је значило укључивање Вардарске Македоније у „српскохрватске“ дијалекте, да би признавање македонске националне (и језичке) посебности у Брозовој Југославији (заправо само у Србијиној Македонији!) за Белића значило издвајање ове области из „српскохрватског“ језичког система, чак и уз његов лични ангажман на промоцији македонске језичке и културне посебности. Ипак, своје ставове Белић је неретко заснивао и на сопственој снажној интуицији за предстојећи развој политичких догађаја. За то је посебно илустративан његов двоструки однос према македонским говорима у периоду између два светска рата у Краљевини Југославији (исп. Галички дијалекат, Београд, 1935), које он начелно види као део јединственог „српскохрватског“ дијалекатског комплекса, али у исто време на многим местима указује и на језичку посебност овог терена. А то се већ временски поклапа с општим јачањем комунистичке идеологије, која снажно и претећи куца на врата Краљевине Југославије, називајући је „тамницом народа“ и обећавајући јој политичко уништење, заједно с расапом српског народа, – што се заправо и догодило.
2.7. Белићево програмско залагање за српско‑хрватско језичко и државно јединство исказивало се и на плану његове снажне организационе делатности, којом је подизана лингвистичка наука. Наравно, и ова тема има своје мање светле стране, исказане како у погледу Белићевог раног мобилисања српских кадрова у раду на туђој (нпр. хрватској, потом македонској) језичкој и културној баштини, тако у оквиру покретања низа већ у наслову анационалних филолошких часописа у Београду (Јужнословенски филолог, 1913; Наш језик, 1932; Књижевност и језик у школи, 1953), што је као својеврсна традиција унеколико настављено до самога краја века. Ту је и тема још увек незавршеног Академијиног речника српског језика, чија је израда предложена давне 1888. године од стране акад. Ст. Новаковића. У међувремену се одступило од уређивачке концепције Речника, а први је том због комунистичког домоделовавања српске лексичке грађе, а можда и због комунистичког реваншизма према Србијанцима, изашао тек петнаестак година после рата (1959). Појавио се, наравно, под Белићевим уредништвом и с атрибутом „српскохрватски“ (Речник српскохрватског књижевног и народног језика), – како из не баш јасних разлога излази и данас. Вероватно је требало да пре појаве првог тома буде одржан Новосадски договор (1954), како би се створило политичко покриће за промену назива Речника. Белић је и овај део посла успешно обавио, па се први том Речника појавио годину дана пре његове смрти, додуше са симптоматичним датирањем Белићевог опсежног Увода чак у 1955. годину. Да је и у раду на овоме речнику од самих почетака, укључујући и кашњење његовог првог тома, хрватска политика имала своју улогу – данас није тешко доказати. Наравно, било би врло корисно на овом плану загребати и по савременом стању ствари.
- Поодавно је указано на то да владајућа идеологија по својој природи не тежи достизању објективне истине већ истину приближава својим циљевима, прождирући тако заправо и саму науку (А. Зиновјев). Зато и овај посве кратак осврт на питање идеолошке позадине појединих Белићевих лингвистичких поставки показује да српске лингвисте очекује пуно задатака у вези с реалним и системским вредновањем (или превредновањем) огромног, тематски и временски разуђенога Белићева дела, нарочито у оним сегментима у којима је оно тежило да буде и „политички коректно“ у своме времену. Можда ће у том смислу бити и доведене у питање поједине званичне поставке о Белићу, као она о њему као лингвисти који је стајао на бранику српско‑хрватског језичког (® и политичког) јединства, дакле југословенства. У сваком случају, поновна сагледавања појединих Белићевих поставки би могла бити део нашег, са стране толико захтеваног, сучељавања са самим собом, што би онда можда показало и да је управо српска лингвистика имала кључну (мање‑више и инсајдерску) улогу како у стварању тако у распаду југословенске политичке заједнице. Процес је, иако звучи парадоксално, у оба смера вођен на српску штету. Да је српска лингвистика самосталније пратила дешавања у сопственом језику, она би по логици ствари морала бити на страни српског језичког (и не само језичког) идентитета, но да она то још увек није у стању говори изгледа њено и надаље дезоријентисано, на махове и понизно, чучање у „србокроатистичкој“ и „штокавачкој“ лингвополитичкој чекаоници.
Наравно, за нас та сагледавања сопствене лингвистичке прошлости могу понекад бити тешка и мучна, о чему можда сведочи и избегавање појединих наших уредништава да објављују овакве прилоге о Белићу, те и склоност неких наших интелектуалаца да такве прилоге критикују и осуђују испотиха, изван кругова научне и стручне јавности. А управо би нашим интелектуалцима довољно било сетити се само оног Доситејевог савета, у нас, додуше, често заборављаног, а из тоталитарне и поданичке свести нашег човека одавно прогнаног: „Свободно мислити и сверх сваке вешти расуждавати!“
ИЗВОР: Балканска геополитика