Слово о крађи историје и кривотворењу памћења (2)
Шта се све крије иза буке и беса која се због Чајничког јеванђеља дигла у Сарајеву
АУТОР: Јово Бајић
Устаљено мишљење о средњовековним житељима Босне, богумилским јеретицима, оповргао је у „Политици експрес“ од 21. априла 1991. године др Драгољуб Драгојловић, подсетивши да је, што у архивама на територији бивше Југославије, што у иностранству, сачувано више од три хиљаде прворазредних докумената који сведоче о трајању средњовековне државе босанске. Те документе су иза себе оставили средњовековни Босанци или њихови суседи. Ни у једном од тих докумената не помињу се богумили. Нико од босанских владара и велможа није себе називао богумилом, нити су их тако звали њихови тадашњи суседи.
О Србима у Босни сакупљао је грађу један од најсвестранијих српских лингвиста Василије Ђерић (1867–1931), професор Београдског универзитета и Филозофског факултета у Скопљу. Резултате свога рада обелоданио је у књизи „О српском имену по западнијем крајевима нашег народа“, чије је друго допуњено издање објављено 1914. године. Ова књига представља једну врсту лексикона, списка хронолошки поређаних докумената, сврстаних према појединим областима. У тој књизи, у поглављу посвећеном Босни, Ђерић је навео 71 документ који потврђује хиљадугодишње српско присуство у Босни (1 документ је из деветог, 1 из десетог, 2 из дванаестог, 5 из тринаестог, 3 из четрнаестог, 2 из петнаестог, 15 из шеснаестог, 18 из седамнаестог, 15 из осамнаестог и 9 из прве деценије деветнаестог века). Први Ђерићев сведок је франачки летописац Ајнхард, који тврди да су Срби били у Босни 822. године. Још конкретнији је био Константин Порфирогенит, који око 850. године простор на коме је данашња Босна назива Србијом чија је западна граница на реци Цетини. У писмима из 1188. и 1227. године римске папе помињу Босну као српску земљу. У повељама из 1232, 1234, 1240. и 1249. године босански бан Нинослав своје поданике назива Србима, а језик којим су писане његове ћириличне повеље – српским. Наведено је више исправа и повеља, насталих током 13. и 14. века, писаних у дворским канцеларијама Котроманића, затим исправа које су потписивале римске папе и римокатолички свештеници, где се Босна назива српском земљом. Занимљиво је и писмо које је из средњовековне Сребренице у Дубровник упутио Сребреничанин Пирко Бољесалић, где он своје сународнике, житеље Сребренице, назива Србима. Ђерић наводи и писмо из 1521. године, које је нашао у једном мађарском архиву, где се каже да је „Јајце у Србији (српској земљи)“. Међу оваквим изворима је и речник „Попис биља на српском језику“ с краја 18. века, чији је аутор један босански муслиман… У тим документима не помињу се Хрвати.
Сви ови историјски извори који сведоче о хиљадугодишњем присуству Срба, не само у Босни него и на другим југословенским просторима, невидљиви су и не постоје за „контрафактичку историографију“ коју, како то објашњава Владимир Умељић у свом раду „Крађа српске историје и фалсификовања културе памћења од стране новокомпонованих нација на Балкану“, развијају и примењују новонастале „договорне нације“. На бившим југословенским просторима на крају двадесетог века, према политичким одлукама и договорима, створене су три нове „договорне нације“: македонска, црногорска и најновија босанска. За „договорне нације“, чија се прошлост интерпретира применом „контрафактичке историографије“, нису важни историјски извори, који се, зависно од политичког задатка, могу делимично, или у целини користити, или заобилазити, зависно од постављеног политичког задатка. Тако је исплетена историјска прича, по којој су те „договорне нације“ од праискона на простору на коме данас постоје. Сви други су само дошљаци.
Договор о „договорној“ нацији Босанци, како подсећа Владимир Умељић, позивајући се на податак Смаила Балића (1920–2002), пао је на једном политичком скупу одржаном у Сарајеву 29. септембра 1993. године. Тада су муслимански прваци, међу којима је било муслиманских верника, али и „бивших муслимана у националном смислу“, одбацили своје дотадашње национално име Муслимани (пре тога сами су себе називали Турцима, Бошњацима, Србима, Хрватима или неопредељенима) и „договорно“ га заменили новим именом Босанци. Умељић указује на још један значајан догађај у обликовању „договорне“ босанске нације, у чему су улогу одиграли Немци. У зимском семестру школске 1995/1996. године, на Универзитету Фидрих Вилхем у Бону, у сарадњи са „Друштвом за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена, одржана је серија предавања на тему „Конфликтна регија југоисточна Европа“. Излагања са тога скупа су објављена у посебном зборнику. Умељић је издвојио двојицу предавача: Смаила Балића, који је радни век провео у институтима у Аустрији и Немачкој, и немачког слависту и хрватског академика Вилфреда Потхофа. Балић је тада изашао с тврдњом „да је у Европи од половине 12. века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме једна богумилска црква“, а на простору Босне јавља се „древна и аутохтона прабосанска нација“ чији су једини легитимни наследници данашњи босански муслимани. У овом раду Балић понавља стару причу да су се Срби тек између 16. и 19. века, заједно с Турцима, населили Босну. Прилог немачког професора, академика Вилфреда Потхофа, објављен у том зборнику, говори о „хомеровским Хрватима и атавистичким Србима“.
НОВИ БОГУМИЛИ СУ ЛАТИНИ„Ова и друга питања у вези са ’Црквом босанском’ подстакла су ме да проучим списе о богумилском јеретичком учењу и да разоткријем зашто се Србима у Босни средњега века, који себе називају ’крстјанима’, упорно приписује богумилство“, пише др Миодраг М. Петровић. „Питао сам се зашто поборници таквог мишљењња не ставе једном тачку на своје ’доказе’ као на нешто што не треба увек изнова кориговати и помоћу домишљања увек изнова доказивати. А њихова домишљања су многобројна управо зато што покушавају да у науци одрже нешто што је неодрживо, јер у изворима не налазе одговарајуће доказе. |
Када су крајем октобра 1993. године муслимански прваци у Сарајеву одлучили да својим једноверницима наметну национално име Босанци, кренуло се у прибављање основних националних одредница, као што су језик, историја и простор на коме се живи. Кренули су стазом коју им је утабао Бењамин Калај (1839–1903), аустроугарски заповедник Босне. Он је охрабрио тадашње муслимане на размеђу 19. и 20. века да прихвате национално име Бошњак, и да језик којим су говорили и којим се тада говорило у Босни назову по свом новом националном имену. Нуђена им је, као на тацни, целокупна прошлост Босне да је до миле воље подешавају према себи. То што је започето у Калајево време настављено је после 1993. године. Српски језик којим се говорило у Босни назвали су бошњачким, па босанским. Онда је почела крађа српске историје. Прво је алхемијом „контрафактичке историографије“ Богородичин крстолики цвет љиљан, који се јавља на грбовима српских владара из династије Немањића, а затим и босанских владара, постао муслимански национални симбол. Босански краљ Стефан Твртко, крунисан у Милешеви над моштима Светог Саве, о чему је „Печат“ својевремено писао, проглашен је за бошњачког богумилског краља. Дижу му муслимани споменик у Сарајеву, али без крста. Недавно су кренули и на Кулина бана, проглашавајући његову повељу, писану ћирилицом, која почиње речима: „У име Оца и Сина и Светога духа“, босанским, муслиманским спомеником. У новим књигама о историји Босне и о босанским уџбеницима историје говори се како су босански муслимани староседеоци у Босни, из чега произлази да једино њима припада цела Босна. Ћирилица којом се у средњем веку писало у Босни, још од Калајевих времена, назива се босанчицом. (Однедавно су се за ту ћирилицу заинтересовали и Хрвати који је зову хрватском ћирилицом.) Сада су муслимани ставили руку на Чајничко јеванђеље, сутра би могли и на икону чајничке Богородице Краснице, коју би могли прогласити богумилском иконом, а онда би могла доћи на ред и стара чајничка црква из 14. века.
ИЗВОР: https://www.pecat.co.rs/2023/01/konstrukti-dogovorne-bosanske-nacije/