Борба против СССР-а претворила се у борбу против Русије

АУТОР: Владимир МАЛИШЕВ

Амерички портал Antiwar.com објавио је подужи чланак „Сарадња САД са неонацистима у Украјини: незгодна прича“. Испоставило се да је Вашингтон успоставио и одржавао везе са бандеровцима од самог почетка Хладног рата.

У септембру 1947. године, пише аутор чланка Тед Шнајдер, америчке обавештајне службе откриле су групу украјинских нациста у Немачкој. Позивајући се на књигу стручњака ЦИА Џона Прадоса „Безопасни за демократију“, он напомиње да је Врховни ослободилачки савет Украјине (структура ОУН – Организација украјинских националиста * забрањена у Русији) наредио свима да оду на Запад. Тако је почела „прича о тајном браку између САД, Британије и Украјинаца, који су претходно сарађивали са нацистима, у њиховом подземном рату против Совјетског Савеза“.

Прадос пише да је 1946. Стаљин тражио изручење Бандере, али су му Американци пружили заштиту (операција Anyface), иако су имали информације да је он ратни злочинац.

У књизи: „Населеђе пепела – историја ЦИА“, амерички писац Тим Веинер приповеда да су на иницијативу америчког секретара одбране Џејмса Форестала „украјинске снаге отпора“ добиле задатак да „воде тајни рат против Стаљина“.

У тајном извештају ЦИА Савету за националну безбедност у априлу 1948. описана је будућа сарадња са украјинским колаборационистима и наглашена је „њихова висока вредност за владу САД у циљу пропаганде и антикомунистичких политичких активности, као и саботажае“. Операција кодног назива „АЕРОДИНАМИКА“ (Operation AERODYNAMIC), покренула је ЦИА 1948. године. Френк Визнер из ЦИА каже: „С обзиром на величину и активност покрета отпора у Украјини, сматрали смо да је овај пројекат од највећег приоритета“.

Пишући за Antiwar.com, Тед Шнајдер напомиње да је Зеленски „под интензивним притиском неонацистичких партија које имају огромну моћ, несразмерну њиховој ниској подршци народа, одустао од свог предизборног обећања о миру и одбио да разговара са лидерима Донбаса и да спроведе Мински споразум“.

Шнајдер тврди да снајперисти који су учествовали у масакру који се догодио у Кијеву 20. фебруара 2014. и који је претходио државном удару нису били припадници редовних трупа, већ припадници ултранационалистичких милитантних група (Слободе* и Десног сектора, забрањених у Русији*). Они су заузели зграду владе и натерали Јануковича да побегне. Управо су они постали „легитимни део Мајдана“ и „нова норма украјинске државности“, придруживши се Оружаним снагама Украјине.

Стивен Коен, професор емеритус руских студија са Принстона, у чланку о Украјини „Завера Америке са неонацистима“ приметио је да је пучистички режим успостављен у Украјини учинио све да овековечи сећање на украјинске сараднике са нацистичком Немачком.

Генерално, Американци су почели да користе Бандеру против СССР-а раније него што верује Тед Шнајдер. Средином 1946. године америчке обавештајне агенције покренуле су два пројекта у којима су учествовали Украјинци који су после рата завршили у западним зонама окупације Немачке („Беладона” и „Рис”). Пројекти су имали за циљ прикупљање информација о совјетској војној администрацији у Немачкој.

У марту 1948. године појавио се извештај под насловом „Употреба избеглица из Совјетског Савеза у националним интересима Сједињених Држава“. Тада је било око 700.000 совјетских грађана у избегличким камповима ван СССР-а, од којих су многи били из Украјине. Од њих су обучавани саботери, које су смештали у базу у Минхену. У пролеће 1952. године у саставу Пентагона је створен „Управа за питање специјалног рата” која је формирала специјалне снаге за дејства на територији СССР-а и његових савезника. Само у европском делу Совјетског Савеза Пентагон је идентификовао до 30 оперативних подручја за дејства својих специјалних снага. Упутства америчког председника Х. Трумана су гласила: „Организовати незадовољне особе у страним земљама, управљати њима, подучавати их и обезбедити им све што је потребно за вођење герилског рата… и рушење влада непријатељских према Сједињеним Државама.“

Украјински историчар и политиколог И. В. Секирин примећује да је после 1953. западноукрајинско подземље почело да добија прећутну подршку украјинских совјетских власти. „После Стаљинове смрти“, пише Секиркин, „а према амнестији коју је спровео Хрушчов, сви активни чланови УПА-ОУН су пуштени, враћајући се без икаквих посебних препрека у своју домовину. А 1950-их и 1960-их, са унапређењем „својих” људи на партијске и економске функције у Украјинској ССР, почела је тиха рестаурација ОУН*. Након распада СССР-а, процес се убрзао и попримио отворене форме.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/04/03/75-letnjaja-istoria-tajnogo-sojuza-mezhdu-anglosaksami-i-ukrainskimi-nacistami-55907.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.