На данашњи дан 1355. године умро је српски цар Стефан Душан (1331-1355), син краља Стефана Дечанског, уз краља Милутина највећи владар династије Немањић. Смрт цара Душана представљала је прекретницу у српској историји.
У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку.
Наследивши краљевство од оца Стефана Дечанског, Душан је од своје државе и од освојених нових територија начинио царство, а себе је 1346. у Скопљу прогласио царем Срба и Грка. Да га смрт није претекла можда би остварио и план да освоји Цариград. Своју мудру владавину утемељио је закоником, прозваним Душанов, који се у историји правних наука и данас изучава као изузетан.
Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару, па чак и о епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена.
Зиму 1354/55. Душан је провео у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију ради помоћи његовој сестри, Јелена, била је удата за Младена Шубића, српског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина.
О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена. Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Ђаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.
Као и његови претходници Немањићи, и Душан је био велики ктитор. Поред мноштва обновљених цркава, подигао је и манастир светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Призрена. Међутим, за разлику од осталих Немањића, он није проглашен за свеца.
После његове изненадне смрти у 47. години (а можда и 43.), држава је остала без обједиоњујуће силе и наступило је растакање које је и формално окончано смрћу Душановог сина, Уроша, 4. децембра 1371. године.
ИЗВОР: Компасинфо