- Веома је жалосно што је реакција Јерархије на продужење изложбе бласфемичног „уметничког дела” у „националној” галерији била крајње слаба.
- Уместо да надлежна министарка буде проглашена непожељном у митрополијама, архиепископ Цркве Крита виђен је како јој целива руку! За верни народ то је много болније од повећања плата.
- А наш народ у пометњи ових дана тражи руку за коју би се ухватио.
- Упркос деценијама антицрквене пропаганде, он не жели да се у потпуности удаљи од Цркве.
- Међутим, потребна му је поновна евангелизација. Али реч не може донети утеху ако је потпуно потчињавање Јерархије Држави.
Држава и Црква
Последњих дана много се расправљало о најави Владе да има намеру да повећа плате митрополита и епископа Цркве Грчке чак до 95%! Они који имају критички или критизерски став према Цркви пронашли су прворазредну прилику за напад. Упадљиво је да су оштре коментаре давали и новинари телевизијских станица које су изразито наклоњене Влади! О овој теми изјаснили су се и поједини јерарси и обични грађани. Још једном се показало колико је грчко друштво оболело.
Пошто ово питање треба повезати са мноштвом других питања из историје новогрчке државе, добро је направити историјски осврт. Она је своје непријатељство према Цркви показала већ одмах после убиства Каподистрије. Баварски намесници затворили су 420 манастира, та упоришта борбе за слободу, како је говорио Макријанис, конфисковали су њихову имовину, коју су Баварци расипали у складној сарадњи са домаћим људима који су им служили. Западно образовани секретар Светог синода тадашњих слабо образованих епископа и значајан члан групе која је водила полемику против Каподистрије, Теоклит Фармакидис, извршавајући наредбу Бавараца, успео је да Синод изгласа отцепљење Цркве Грчке од Васељенске патријаршије 1833. године. Она је остала у расколу све до 1850. године.
Како се наша земља, по налозима наших „заштитника”, позападњачивала, Црква, која је у време туркократије имала етнархијску улогу, сведена је на правно лице јавног права. Архијереји су ступили у односе са политичарима, који су водили политику по диктату, будући да је земља била и остаје очигледан протекторат, упркос свему што, из частољубља, један део нашег народа и даље тврди супротно. На Западу је већ током 19. века дошло до историјског компромиса између грађанских режима и верских вођа различитих конфесија. Задржавајући своје привилегије, они су пожурили да подрже поредак који је трпео притиске најпре социјалистичког покрета, а касније комунистичког. Хришћани на Западу сврстали су се против безбожног комунизма и превидели су, због прикривања истине од стране њихових верских вођа, да је материјалистичка и идеологија капитализма. А пошто у нашој земљи мајмунски подражавамо оно што се дешава на Западу, неговано је схватање да побожни народ треба да се окупи у грађанско-капиталистичком табору. Али визија социјалне правде, све донедавно, узбуђивала је значајан део нашег народа. Тај народ је видео да се потврђује Маркс, који је нагласио да је религија, творевина оних који су у различитим временима на власти, опијум за народ. Наша земља је тај раскол платила грађанским ратом. Комунизам се срушио, а капитализам сада показује своје дивље зубе, не само тиме што друштвену неправду подиже до неслућених висина, већ и тиме што одбацује чак и привиде поштовања вере и љубави народа према отаџбини, ширећи моралну поквареност. Тврди прогонитељски атеизам комунизма замењен је маргинализацијом верске вере, која се сада сматра личном ствари грађанина, а не Државе. Она, тобоже у име слободе, проглашава верску неутралност. Пролетерски интернационализам замењен је идеологемом глобализације новог светског поретка.
Чланови Цркве, клирици и лаици, током седмогодишње диктатуре саблазнили су део народа похвалама упућеним кривоклетим официрима, који су задавили слободу нашег народа, најдрагоценији Божји дар човеку. У периоду такозване метаполитевсе, Црква је претрпела жесток напад, а не личности које су саблазниле народ. Тада је започето и неговање антипатриотизма. Стрмоглави пад земље, којем се не види крај, од тада се појачавао, али нити је колективна самокритика угледала светлост дана, нити је изражена забринутост због све већег удаљавања нашег народа од Цркве. Јерархија је, упркос очигледној намери Државе да очинску веру потисне на маргину друштвеног живота, остала пасивна и наставља да буде таква, док је изгласано мноштво антиеванђелских закона, због којих никада није поднела жалбу Државном савету, оптужујући их као противуставне на основу Устава земље који ће још кратко важити. Међутим, од верног народа је једном затражила да изађе на улице 1987. године и да протестује против намераване конфискације црквене имовине.
У повременим интензивним предлозима за одвајање Државе од Цркве оставља се простор да се формира погрешно уверење да ће то бити на штету Цркве, док је у ствари наш народ тај који ће претрпети најтеже последице, као што су их претрпеле западне дехристијанизоване земље, које се, међутим, још нису претвориле у лаичке државе, осим Француске. У повременим гунђањима због исплате плата клирика из државног буџета, управљајућа Црква није довољно информисала црквено тело, иако већ одавно постоје извештаји о вредности црквене имовине коју је Држава експроприсала. Питање које треба поставити, али га не постављају многоречити тужиоци управљајуће Цркве, јесте: како је Држава искористила црквену имовину? Шта је било, на пример, са „највреднијим парцелама” манастира Пендели?
Најави повећања плата митрополита и епископа претходила је најава премијера о додели помоћи у износу од 100 милиона евра манастирима Свете Горе, и то унутар светог храма Протата, где се налази поштована икона „Достојно јест”. И та најава је изазвала бурно негодовање. Морамо прихватити да је нова најава довела митрополите у крајњу непријатност. Свакако је било очекивано да ће изазвати нови талас негодовања, не пре свега код оних које погађа сиромаштво које је сада постало уобичајено у многим породицама наше земље, већ код оних који према Цркви стоје непријатељски или критички. Поједини митрополити пожурили су да ублаже утиске аргументима. Архиепископ је нагласио да је Црква Држави предала имовину далеко веће вредности од досадашњих, али и будућих плата клирика. И да, то јесте истина, али колико ће људи бити задовољно таквом изјавом? Поједини митрополити су нагласили да ће и износ повећања, као и претходни износ, бити употребљен за добротворна дела и социјалну заштиту. И то се, по правилу, догађа и наставиће да се догађа у земљи која је усвојила политику постепеног укидања социјалне заштите. Међутим, Црква не прибегава квантитативном приказивању свог социјалног рада, због којег трпи и критике од појединаца, јер покрива ране које би била дужна да покрива Држава. Речено је још и да повећање представља чин правде, јер изједначава плате митрополита са платама муфтија. То је крајње упечатљиво, али ипак није нимало коментарисано. Када је озакоњена та очигледна дискриминација?
Да ли је, дакле, прва брига Владе успостављање платне правде или она циља на нешто друго? Најпре, већ су се појавила неслагања унутар Јерархије. Народ је, нажалост, реаговао не против владине одлуке, већ критикама против епископа. Неки из пуноће Цркве окренуће се зилотизму. Други, много бројнији, окренуће леђа Цркви, бирајући живот секуларизације. Трећи, малобројни и они, постаће непријатељи Цркве, потврђујући Маркса. Али није ли можда пре свега, и што је још горе, реч о предизборној најави са циљем да се епископи обавежу? Зар Држава жели да пастире претвори у плаћенике, односно у ућуткане људе пред било којом њеном одлуком?
Веома је жалосно што је реакција Јерархије на продужење изложбе бласфемичног „уметничког дела” у „националној” галерији била крајње слаба. Уместо да надлежна министарка буде проглашена непожељном у митрополијама, архиепископ Цркве Крита виђен је како јој целива руку! За верни народ то је много болније од повећања плата. А наш народ у пометњи ових дана тражи руку за коју би се ухватио. Упркос деценијама антицрквене пропаганде, он не жели да се у потпуности удаљи од Цркве. Међутим, потребна му је поновна евангелизација. Али реч не може донети утеху ако је потпуно потчињавање Јерархије Држави.