- Господари Давоса, дакле, морају да преусмере велики, опасно нагнути брод колективног Запада у правцу Отаџбине, војне части и ефикасности у борби и умирању, јер политички коректне „мимозе“ нису од користи на фронту; тамо су потребни чврсти и дисциплиновани људи, али не они холивудски, од папир-машеа и специјалних ефеката, већ они прави, са плажа Нормандије, острва Пацифика, степа код Курска, или, у нашој земљи, са Монте Касина и Готске линије…
АУТОР: Марко Роси
Изгледа, дакле, да је у погледу лудости „woke“ идеологије и апсурда културе отказивања заиста у току једно опште кочење, нека врста „другови, опозив наређења“, да се послужимо изразом који подсећа на Гварескија: али да ли је то заиста право повлачење? Или су другови са свих страна западног света можда схватили стварно безумље онога што су до сада тако снажно наметали и пропагирали?
Нажалост, ништа од тога. Треба избацити из главе пуку илузију да другови могу да размисле и можда нешто схвате. Нису то учинили ни када је комунизам односио десетине милиона жртава, а камоли данас, када брижљиво чувају изузетно удобну политичку коректност, заштићену огромним фондовима филантропских финансијера као што су Гејтсови и сви остали које смо већ навикли да називамо чувеним Господарима Давоса.
Да би се овај феномен дубински разумео, потребно је, заправо, посматрати читав сценарио одозго, а то је ратни сценарио, управо сценарио овог Четвртог светског рата, јер људи заборављају Трећи, онај који је од 1947. до 1991. године супротстављао либерално-демократски Запад комунистичком Истоку.
У овом тренутку дугујем једно појашњење: зашто људи, нарочито на Западу, не узимају у обзир Трећи светски рат, који је углавном називан „Хладним ратом“? Једноставно: зато што се на Западу, који је, наравно, западноцентричан, није догодило богзна шта. Неколико мртвих у Будимпешти 1956. године, мало мртвих у Прагу 1968. године, нешто погинулих око Берлинског зида током мање од тридесет година покушаја бекства и мало шта друго.
А у Азији?
У Индокини, између француског отпора и америчке интервенције која га је заменила, говори се о најмање пет милиона мртвих. А у Кореји? За три године рата говори се о најмање милион мртвих. А жртве грађанског рата у Кини до 1949. године, између Мао Цедунга и Чанг Кај Шека? А губици током западне деколонизације? Колико је милиона људи погинуло широм Африке, од почетка педесетих година па све до државних удара које су организовали западњаци како би обезбедили марионетске прозападне владе? А да и не говоримо о Ирану 1953. године, Авганистану и Јужној Америци…
Не, драги моји, овде није реч о култури отказивања. Напротив, онај ко ово пише, будући историчар, залаже се за памћење, али треба памтити све, а не само пријатеље…
Но, вратимо се сценарију који открива прави разлог овога што представља једноставно стратешко повлачење, а не промену режима, нити промену циљева.
Господари Давоса осмислили су ове апсурде, супротне природи и историји, крајем седамдесетих година, а затим су им дали нови замах након тријумфа над комунизмом 1991. године, када су мислили да већ држе у својим рукама управљање читавим светом.
Чему су ти апсурди требало да служе? Једноставно: требало је да служе заглупљивању поданика, да динамику помере са класне борбе — која је требало да буде заборављена — на субјективне хирове који су требало да постану циљеви савремене левице, што се, у ствари, у великој мери и догодило.
Али велики непредвиђени проблем јесте то што је свет од фебруара 2022. године у рату: на једној страни су Русија, Кина и Иран, заједно са осталим земљама БРИКС-а и другим државама које отворено седе на две столице (попут Турске, Бразила, Индонезије, Нигера, Малија и тако даље), а на другој страни је колективни Запад (САД, ЕУ, Велика Британија, Аустралија, Канада, Јапан и Јужна Кореја).
У овом сукобу без ограничења, донекле старинском, Запад, након што је изгубио у Авганистану, свакако не побеђује у Украјини, нити у Ирану, па према томе губи и на читавом Блиском истоку, а замислимо тек шта би било када би се и Кина непосредно укључила због Тајвана…
Када се, међутим, заиста ратује, и то против стварних и моћних непријатеља, неопходно је да „принцип стварности“ буде потпуно будан и делотворан, јер се победе не остварују лажним вестима, операцијама под лажном заставом, нити опсесивном пропагандом, већ стварним победама на бојном пољу.
Наравно, Господарима Давоса било је лепо да организују оне дивне ратове свих добрих против злог Садама у Ираку, или против другог зликовца, Гадафија, у Либији, али сада су ту Русија, Кина, Иран… тврди ораси, као у добра стара времена Другог светског рата, зар не?
Тако наши Господари Давоса више не могу себи да дозволе да заглупљују све своје поданике, док они други, страшни непријатељи, наоружавају своје људе и припремају их за рат.
Да ли заиста мислите да неко ко верује да је пас или мачка, или ко зна шта друго, може бити од користи у некој војној операцији? Или да генерали у ципелама са штиклама и црним чарапама могу да прате трупе кроз ужарене пустиње као што је то Ромел радио у Либији?
Господари Давоса, дакле, морају да преусмере велики, опасно нагнути брод колективног Запада у правцу Отаџбине, војне части и ефикасности у борби и умирању, јер политички коректне „мимозе“ нису од користи на фронту; тамо су потребни чврсти и дисциплиновани људи, али не они холивудски, од папир-машеа и специјалних ефеката, већ они прави, са плажа Нормандије, острва Пацифика, степа код Курска, или, у нашој земљи, са Монте Касина и Готске линије…
Господари Давоса, дакле, не размишљају о томе да омогуће да чак и безначајне западне левице понешто добију, већ морају, и то брзо, управо у складу са принципом стварности, да припреме западњаке да се жртвују и умру за свој колективни Запад.
ИЗВОР: https://electomagazine.it/ritirata-strategica-su-woke-e-cancel-culture/