Од Давоса до краја света – каква нам је судбина намењена
- Такви као што су Илон Маск и Питер Тил са својим „Палантиром“ књиге не пишу, јер робови не треба да читају књиге.
- Њима се информације преносе другим каналима, повезаним у јединствену Матрицу.
- То је веома снажна слика приказана у истоименом филму: људска поља, у којима су људи само батерије – и ништа више.
- Чему њима књиге? Чему размишљање? Чему доношење одлука? Само – свајповање.
- Хаксли је у свом предговору роману „О дивни нови свет“ дао најтачнију дефиницију идеалног облика ропства – то је оно у којем роб мора бити задовољан својим ропством.
- Управо томе нас све и уче, од најранијег детињства.
- Али, како би рекао Роџер Вотерс из истог тог Pink Floyd-а: „Да ли је ово свет који смо желели да добијемо?“ Или ћемо се ипак још борити?
АУТОР: Платон Беседин
Оваква вест стигла нам је из Енглеске: готово трећина деце при поласку у школу не разуме шта је књига и покушава да у њој „свајпује“ странице, као на телефону. Та иста деца не могу да запамте ни редослед страница у књизи. Уосталом, тешко да их то посебно брине. Зар то није заплет новог дивног света, у којем књига постаје (или је већ постала?) атавизам.
Ову вест треба посматрати заједно са још једном – оном која нам је стигла с друге обале Ла Манша. На Светском економском форуму у Давосу, хедлајнер новог дивног света Илон Маск изјавио је да вештачка интелигенција (ВИ) може надмашити цело човечанство по нивоу интелигенције већ до краја 2030. или почетка 2031. године. И лично сам приморан да се с њим сложим.
Нелепо трагикомични су људи који и даље тврде да је ВИ само алат којим треба знати да се служи. Да, може се њоме служити – све док она не почне да се служи тобом. Људи који верују да је ВИ могуће укротити и држати под контролом личе на диносаурусе који посматрају како је на њихово станиште пао џиновски метеорит.
Живот се, заиста, много пута мењао – и човечанство је преживљавало, али то не значи да нису одумирали читави слојеви људског постојања. Историја личи на грађење пирамиде од лобања сломљених и поражених. Разлика је само у степену квалитативних и квантитативних промена. И управо зато инсистирам на томе да је неизбежни тријумф ВИ завршна фаза преласка човечанства и човека у нови дивни свет, из којег се у принципу изрезује – човечност.
Наравно, може се дуго и весело подсмевати скупу у Давосу, оптуживати некога за конспирологију и смејати се забавним вестима које процуре у јавност. Let it be, али увек треба имати на уму да је форум у Давосу банкет са којег до обичног човека допиру само мрвице информација. Све остало је скривено у дубини. Али и оно што допре не оставља никакву сумњу. Довољно је само прочитати књигу Клауса Шваба „Четврта индустријска револуција“ – где је ту лагао?
Друго је питање о чему је оснивач форума у Давосу прећутао. Добро, бар нам је књигу оставио. Такви као што су Илон Маск и Питер Тил са својим „Палантиром“ књиге не пишу, јер робови не треба да читају књиге. Њима се информације преносе другим каналима, повезаним у јединствену Матрицу. То је веома снажна слика приказана у истоименом филму: људска поља, у којима су људи само батерије – и ништа више. Чему њима књиге? Чему размишљање? Чему доношење одлука? Само – свајповање.
Вести о британским школарцима (само ли о британским? исто је свуда) јесу одвратна лица новог дивног света. Како су певали Британци из Pink Floyd-а:
„We don’t need no education… Hey, teacher, leave them kids alone…“
То је из култне песме „Још једна цигла у зиду“, и слика зида који треба срушити, без сумње, јесте снажна. Само што је у нашем времену зид постао сасвим другачији – много страшнији. Он је провидан, али непробојан, и свеприсутан. Јер антиутопија се остварила.
Она је немилосрднија и мрачнија од било које описане у књигама. Узгред, толико је антиутопија настало управо у Британији и написано о Британији. Две најпознатије су „1984“ Орвела и „О дивни нови свет“ Хакслија. Њихов претходник – велики роман „Ми“ нашег Јевгенија Замјатина – такође је инспирисан британским реалностима, конкретно периодом када је Замјатин радио у енглеским бродоградилиштима. Британци се разумеју у антиутопије: јер их не само пишу, него их и претварају у стварност.
У таквом свету школарац – или било ко – не сме да уме да рукује информацијама. У идеалном случају, не би требало да постоји никаква вредна информација уопште. Бесконачна загађеност глупошћу, празним баналностима и „рилсовима“ на друштвеним мрежама претвара човека у идиота, а његову неуништиву жудњу за правдом и за вишим вредностима (јер ипак „душа човека је по природи хришћанка“, како је писао Тертулијан, и то се за сада не може искоренити) могуће је задовољити тако што се она каналише у „борбу за људска права“.
Хаксли је у свом предговору роману „О дивни нови свет“ дао најтачнију дефиницију идеалног облика ропства – то је оно у којем роб мора бити задовољан својим ропством. Управо томе нас све и уче, од најранијег детињства. Али, како би рекао Роџер Вотерс из истог тог Pink Floyd-а: „Да ли је ово свет који смо желели да добијемо?“ Или ћемо се ипак још борити?
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/01/25/raby-dovolnye-svoim-rabstvom.html