- Живимо без сећања на Цара, без цара у глави. А то значи — и без Вере. Јер кренувши путем искривљености, ризикујемо да Христову веру претворимо у скуп сујеверја и ритуала.
- Али, можда ће се Руси пробудити? Можда ће се сетити свог Цара и његове Породице, можда ће коначно схватити ко их је, и зашто, убио – те свете и светле? Убио их је да би потом убијао све на овој земљи, и саму ту земљу.
- Можда ће Руси доћи памети. И тада ће Дан рођења Цара поново постати празник. 19. мај по новом, 6. мај по јулијанском календару. То је, у ствари, дан истинске законите државности, прави Дан Русије.
- Њој веран, за њу погинувши у боју. Није ли о томе говорио Игор Тальков, у нади да ће васкрснути и певати „на првом Рођендану земље која се вратила из рата“?
АУТОР: Александар Израилев, православни публициста
Омађијан народ утонуо је у укоченост и беспомоћно следи „мапу пута“ нестанка. Постоје знаци буђења, али само код најжилавијег дела нације, који не прелази 5, по најоптимистичнијој процени 10 процената становништва. Није ли управо том малом, али благословеном остатку дато да опстане као што су некада од древног Израиља остали верни ученици Христа? Или ће окамењеност многих срца, слепило и глувоћа ипак проћи заједно са болешћу издаје?
Зараза је почела одавно, у златом освојене победе обасјаном царском Петрограду. Догађаји 1917–1918. били су прелаз у дубоку кризу, крварење током Грађанског рата, Велики терор, у болесну и упаљену свест друштва.
После су дошли сурова хирургија Рата, лековита снага Победе, стабилизација, нада у оздрављење.
Али авај, уместо прозрења и стваралаштва уследио је нови, у времену развучен суноврат. И сада све мора да се реши. После четрдесет година лутања по пустињи перестројки и реформи, налазимо се на раскршћу: или повратак отровној мешавини „издаје, кукавичлука и обмане“, или прочишћавајући прелаз преко Јордана и истребљење новог хананског безбожништва. Пре свега — у нама самима.
Постоји лек за нашу душу. Он је у свесном састрадању са чистом Царском жртвом. Сваки Рус мора проћи кроз катарзу саприспећа на Царску Голготу.
Корачајући читавим тим путем. Почев од примања царства од стране младог Николаја, после преране смрти великог цара Александра. Кроз терор, кроз ударе издаје и обмане 1905. године, кроз заверу отуђења, кроз захтев за уставом, кроз исмевање Породице. Кроз истрајност у Самодржављу, кроз демонску издају племства, кроз хладноћу синодалних „кнезова Цркве“. Кроз станицу Дно, кроз понижење од стране јучерашњих слугу и поданика који су певали осанну. Кроз мржњу новог синедриона, кроз равнодушност народа, кроз заточеништво у Ипатијевој кући, кроз растрзање од секте изопачених, светогрдна и убилачка бића.
Не говоримо овде о царебожију. Наравно, једина права Жртва — Христова — јесте пут ка спасењу и вечном животу. Али и духовно сједињење са Царем-Мучеником, са Царицом, са Наследником и Царевнама, сједињење са царском Породицом — растрзаном од сатаниста, али васкрслом у сјају и слави — представља прочишћујући и исцељујући лек за свест и срце руског народа. Руси се неће пробудити ако истински не пропусте Царску Голготу кроз себе.
БЕЗ ЦАРА НА ЧЕЛУ. Непријатељи то добро знају, и зато се све чини да се смисао животног подвига и жртве Цара прећути или искриви. Отуд филмови-пасквили, накарадне представе, стрипови-забаве. А наравно и бесконачан ток прљавих, шаблонских публикација о „слабом цару“, као и њихово непрестано умножавање од стране хиљада ботова (проклетих робова који остављају коментаре за десет копејки по комаду).
Отуд и бескрајна прича око „признања“ остатака пронађених у близини Јекатеринбурга. Одговорни истраживачи попут Василија Бојко-Великог, Леонида Болотина, Сергеја Фомина, Бориса Галенинa и многих других обавили су огроман посао разобличавања све убрзано и нечасно наметане тачке гледишта.
И ми смо више пута у нашим белешкама изнели мисао да генетско истраживање није метод стицања светих моштију. Тим пре у данашњем односу према науци као слушкињи пропаганде.
Ако се према остацима односи достојно, Господ ће пре или касније јасно указати на њихову припадност. Али некоме се жури да подигне раскошну гробницу која ће заменити праву духовну везу народа са својим светим Царем и његовом светом живом жртвом.
Прошле године, уочи годишњице цареубиства, претпоставили смо да ће Русија ускоро добити предах у исцрпљујућем рату. Тај предах је потребан не само и не толико ради прегруписавања војске, одбрамбене индустрије, привреде у целини. Он је пре свега потребан да бисмо се определили шта је то Русија и на чему она почива.
Ако је РФ (Руска Федерација) огроман меморијал вођи бољшевика који заузима шестину копна, чије име носе готово све главне улице и булевари у земљи, чији споменици красе готово све главне тргове, онда је судбина те РФ горка.
Јер Лењин и његови сарадници представљају концентрисано отелотворење богооборства и русофобије. И то не само у теорији (као код њиховог учитеља Маркса), већ у најпрактичнијем смислу. Убијања свештеника, скрнављење храмова, исмевање светиња, светогрђе – све то почиње од првих дана совјетске власти. А остварење позива „претворити империјалистички рат у грађански“ било је почетак најстрашнијег геноцида у историји, чија је главна жртва био Руски народ (Великоруси, Малоруси, Белоруси), а потом и други народи разрушене Државе.
Цареубиство, убиство Царске породице је овде централно, смислено, најважније злочинство. То је одговор на питање – зашто су уопште бољшевици преузели власт. Држава је, према њиховој крвавој криминалној теорији, апарат за угњетавање једних класа од стране других. Они су заузели државу управо као тај апарат, којим су почели да угњетавају све који се нису слагали са њиховом политиком безбоштва, понижења и уништења свега руског, свега истински људског. Заузели су је да би уништили саму могућност законите власти Руског Цара. Једине у свету која је могла да задржи тотални налет тајне безакоња, налет зла.
Наравно, њихова оштећена свест, њихов искривљен светоназор, заснован на мржњи и зависти, није могао да појми да физичко убиство Цара, обрачуни са служитељима Цркве и мирјанима, рушење храмова, паљење икона – не могу прекинути ток Вере. Као што им није било доступно разумевање старе истине: крв мученика – семе Цркве. Али шта очекивати од оних који ни у самом Распећу, ни у Васкрсењу Христовом нису ништа разумели, нити увидели.
Тако су, дакле, они преузели власт да би убили Цара и целу његову Породицу. И чврсто заузели његово место. А затим и да би потопили Русију у крви и тами богооборског мрака. Спорити око овога је апсолутно бесмислено, јер то није хипотеза, већ очигледне историјске чињенице. И са тим се не може спорити нико. Осим ако није потпуни идиот (у најбољем случају – користан, наиван идиот). Или пак лажов, који је добио задатак да по други пут замајава наивне Русе бајком за лаку ноћ о добром чики Лењину.
Правда, овде постоји проблем, јер свако ко макар нешто разуме и осећа, неће пристати да оправда оно што је учињено у Ипатијевој кући ни за какве паре, ни за какве функције, ни за какву протекцију. Јер то је, како кажу наша муслиманска браћа, „харам“, и то потпуни. Смрт душе. Зато, као православни људи, желимо разним књижевницима који чезну за приљубљивањем руској земљи да се призову памети — чак и ако је већ касно.
БЕЗ ЦАРА У ГЛАВИ. Треба приметити да на територији Русије постоји и нека умањена, патуљаста верзија онога што се назива „ленинијана“. Сетимо се Волшког Симбирска, где су у мржњи према Русији живели иноагенти свог доба — Уљанови. Тај град је једном претворен у Уљановск. И по имену и по изградњи музеја гигантских размера, постао је град–споменик главном монструму те породице.
Прошле су године, и неко по имену Јељцин, потекао из партије Уљанова–Лењина — и не само да је потекао, него је био велики партијац — заједно са другим партијским дегенерицима, под пажљивим надзором Запада, поново је рушио земљу.
Земљу коју је изградио народ, победник у Великом отаџбинском рату. И том Победом, која је сломила кичму не само нацизму већ и лењинистичком, антирусском и антиправославном бољшевизму.
И онда су решили да овековече Јељцинову успомену у његовом „родном“ Јекатеринбургу. Тамо је, као партијски вођа, стигао да сравни са земљом „Ипатијеву кућу“, где су бољшевичке убице погубиле нашу Царску породицу.
Јекатеринбург још увек нису преименовали у Јељцинск. Али у граду Царске жртве постоји Јељцин Центар. А они који тамо седе, изгледа да мисле да Јељциново дело, као и Лењиново, живи даље — да „револуција има почетак, али нема краја“ и сличне фразе.
У зидинама тог центра недавно је био најављен позоришни комад под називом „Ја сам убио Цара“, у коме је један одвратни писац–клеветник себи дао за право да великом Државнику, Цару–мученику, упути погрдне, поистине демонске оцене.
Узгред, у Јекатеринбургу је до данас овековечен један од организатора тог злочина — Свердлов. Штавише, цео Уралски регион и даље носи име Свердловска област. Каква иронија: ходате, ходате ви православни у литијама по Свердловској области. Како наше црквено руководство може да ћути на то, остаје велика загонетка. Како то не разумеју ни у државном врху — такође је питање.
У Москви се од скора појавио свој Јељцин Центар, огранак оног из Јекатеринбурга. У самом срцу престонице, у луксузној старој троспратној вили. Неће проћи много, па ће и споменик поставити вођи сада већ либералне револуције.
Тако и живимо. У непрестаном угађању овом времену, под многим страховима — од којих један, чини се, све надјачава.
Живимо без сећања на Цара, без цара у глави. А то значи — и без Вере. Јер кренувши путем искривљености, ризикујемо да Христову веру претворимо у скуп сујеверја и ритуала.
А са друге стране, рођени као Руси по крви, а затровани љубавним напитком „хохлизма“, гледају ка Москви — и ништа не разумеју.
Председник Русије Владимир Путин изнова и изнова аргументовано тврди да за наказност и неправду национално-територијалне поделе Совјетског Савеза треба да „захвалимо“ В.И. Лењину, као и његовим саборцима, укључујући И.В. Стаљина, па и омиљеном ученику последњег — крвавом Н.С. Хрушчову. То јест, првим (и најважнијим) вођама совјетске државе.
И ето, после свих тих наступа и речи председника, по ослобођеним руским градовима подижу се споменици… Не, не Цару Николају, нити царевима уопште, ни војсковођама, него управо В.И. Лењину. Улицама се враћају имена бољшевичких делатника. А самим градовима, уместо њихових изворних руских назива, поново се намећу новосовјетски, као што се догодило, на пример, са старим Бахмутом.
И онда се тамо, у бившој УССР, питају: да ли се враћа Русија? Или је, можда, како неки кажу, у питању СССР 2.0? А то већ заиста нико не жели. Ако треба да бирају између „европејства“ са њеним чипкастим гаћицама и глупавим партијским комитетом у сенци споменика вођи – малоруси, претворени у Украјинце, стопроцентно ће изабрати ово прво. Јесте кичасто, али је веселије, слободније, па и ситије.
Не може се све одједном рећи, али судећи по томе како се наша идеологија и пропаганда односе према сећању на Цара и ономе што представља цареубиство, као и према свему што је уследило након тога – повратак Москве самој себи није се догодио. Питање да ли она у таквом стању уопште може да врати себи Кијев, да га истински привуче – постаје реторичко.
Да би некога привукао, мораш бити или поново постати неко. Без духовно-историјске субјективности, без уздигнутог знамења које је једном заувек подигнуто, без одлучности да се то знамење утврди, изгледамо као нека нејасна сила. Из које непријатељска пропаганда лако гради слику застрашујућег Мордора, ирационалног агресора, дивљачке и некултурне хорде.
Ни на унутрашњем фронту није боље, где се иза светлуцаве фасаде омладинских волонтерских форума догодила убрзана деградација морала и самог духа нових генерација. Цунами псовки који је преплавио језичко окружење – само је спољашњи израз процеса распада који се одвијају унутра.
Расту апатија, атомизација, пригушени осећај беспомоћности пред претњама неконтролисане миграције, будућих агресија „непријатељских“ држава, демографске провалије. Ови изазови су озбиљни, али сами по себи нису фатални. Оно што је најгоре јесте да ни у народу у целини, а што је важније, ни у елити, они не изазивају адекватне одговоре.
По градовима и селима и даље лутају и шетају бесциљне масе. Путују по Русији, седе, пију кафу, пију вино, ступају у полне односе, па после абортирају. И беже, беже од све присутније и нејасне узнемирености.
Дерусизовани, разцрквљени народ до сада још увек није стекао осећај способан да у потпуности схвати шта се догодило. Народ се није померио са тачке зомби-апокалипсе на којој се налазио 1918. године, када су дечаци који су разносили новине викали наслове о убиству Цара. Али отупела и посрамљена јавност није на то уопште реаговала. Па да, желели су да живе без Цара. А многи су хтели и без Бога и без Његове Цркве. Добили су то што су хтели.
Штавише, неки зомбији се репликују. Са злобним професорским наочарима из ужаса тих година избијају у немир данашњих и инсистирају на својој похоти. Као што је недавно учинио неки Вјаземски, који је дуго времена замајавао омладину у телевизијској емисији „Паметњаковићи и паметнице“.
Он је, наиме, изјавио да би лично пуцао у већ једном стрељаног Императора. Јер је, тобоже, он одговоран за распад Руске државе. Дакле, не Вјаземски и њему слични, већ онај коме су требали да служе. Али су га, уместо тога, омрзли из похоте свог поноса, изгнали га и предали на понижење, мучење и смрт. Таква је природа изопачене свести.
Такмичити се могу само дегенерици с левице, који у суштини више нису људи – који се смеју погибији Царевића или оправдавају убиство свих чланова Царске породице политичком сврсисходношћу.
Тако испада да живимо у друштву где не само да нема разумевања за Цара, већ где има много оних који би радо учествовали у његовом убиству, или би, барем, то злодело оправдали. Као, уосталом, и сва друга злодела која су уследила.
Не треба у том случају очекивати ништа добро. Јер, такав народ ће бити проклет пред Богом, и други ће доћи и заузети његово место. Због верног остатка Господ још дуго трпи, али је чаша Његовог гнева већ препуна. „Лајање НАТО-а“ на вратима све је гласније, грабљивица са југа све је више, а чуђење источних гиганата због запуштених простора Сибира и Далеког Истока расте.
Али, можда ће се Руси пробудити? Можда ће се сетити свог Цара и његове Породице, можда ће коначно схватити ко их је, и зашто, убио – те свете и светле? Убио их је да би потом убијао све на овој земљи, и саму ту земљу.
Можда ће Руси доћи памети. И тада ће Дан рођења Цара поново постати празник. 19. мај по новом, 6. мај по јулијанском календару. То је, у ствари, дан истинске законите државности, прави Дан Русије.
Њој веран, за њу погинувши у боју. Није ли о томе говорио Игор Тальков, у нади да ће васкрснути и певати „на првом Рођендану земље која се вратила из рата“?
ИЗВОР: https://ruskline.ru/news_rl/2025/05/19/kto_ubil_carya