- Не верујем у левицу, јер верујем у човекову слободу, одговорност и савест. Лево оријентисане идеологије, уместо да славе слободу појединца, обично га своде на елемент масе, на број у историји који служи неком већем циљу
АУТОР: Драгана Миљанић
Нисам левичар, не зато што мрзим друге, већ зато што верујем у другачију врсту слободе. И не, то није резултат трауме из детињства, нити бунт против родитеља, школе или „система“. Не вучем то из осећања да ме свет повредио, па сад желим да га мењам. Није ми потребан велики идеал да бих у њему сакрила сопствене пукотине.
Једноставно, не верујем у колективистичке бајке. Не верујем у једнакост као идолопоклонство, у државу као спаситеља, нити у револуције које, попут јефтине козметике, мењају амбалажу, али не и садржај. За разлику од оних који свако јутро устају да би срушили неки режим, ја сам одлучила да најпре срушим оно што у мени не ваља. И то радим свакодневно, без транспарента и без камере.
Јер, ако бисмо левицу дефинисали као идеолошку породицу која изнад свега слави колектив, онда је јасно – нисам из те куће. Левица, као идеолошка породица која слави колектив изнад појединца, није мој дом. Колективизам ме не привлачи – ни у облику социјализма, ни у модерним, гламурозним формама активизма. Никада није. У његово име су се правиле револуције, логори, затвори и приручници за „новог човека“. Превише костију је под земљом да бих се играла његовим идејама.
У лево оријентисаним идеологијама, појединац је само зарез у реченици историје. Једна кап у такозваном „моралу масе“. Његове слободе су важне само ако припада правој групи – оној коју је левица означила као „угрожену“. ЛГБТ особе, мигранти, активисти, па чак и појединци који траже „разумевање“ за педофилију – све то се поздравља као храбро испољавање идентитета.
А шта је са породицом? Са родитељима који желе да васпитавају своју децу? Са онима који желе да раде, да верују, да граде без туторства државе? Њихове слободе су, у најбољем случају, досадне. У најгорем – опасне.
Унутрашња слобода
Данас је уобичајено видети људе који говоре о револуцијама и правди, али да ли они заиста разматрају дубљи корен проблема? Револуције које се покрећу у име равноправности често подразумевају велике промене у спољашњем окружењу, али они који их покрећу не питају се како би се појединци могли ослободити изнутра. Изгледа као да су сви заборавили да људска слобода и одговорност морају да потичу из дубине појединца, а не из спољашњих закона и хештегова.
Не верујем у левицу, јер верујем у човекову слободу, одговорност и савест
Кроз историју, највеће несреће нису долазиле због превише слободе. Долазиле су због идеја које су покушале да угуше појединца зарад „вишег циља“. Комунизам, нацизам, сваки облик тоталитаризма – сви су почињали истом песмом: „Ми ћемо вас спасити.“ А завршавали су се тишином гулага.
Јер кад год левица крене у „револуцију“, то увек мирише на освежење. Не системско, наравно. Систем остаје исти – колективистички, неодговоран, ауторитаран. Али зато фризуре! Нове пароле, свежи хештегови, драматични говори и тужан поглед у камеру док се моли за правду. Прави спектакл! Све изгледа као нова серија на Нетфликсу, само што публика остаје иста – безвољна и зависна од државе.
Не верујем у левицу, јер верујем у човекову слободу, одговорност и савест. Лево оријентисане идеологије, уместо да славе слободу појединца, обично га своде на елемент масе, на број у историји који служи неком већем циљу. То се види и у данашњим „револуцијама“, које се некада обнављају под видом нових идеала, али са истим старим механизмима који угрожавају личну слободу.
На пример, не могу да се не сетим оних студената из Србије који су путовали у Стразбур да апелују на Европски парламент, наводно тражећи помоћ за Србију. Иако им је намера можда искрена, њихов глас, као и многе сличне иницијативе, усмерен је ка бирократама који се представљају као арбитри правде, а у стварности су хладне, политички заинтересоване структуре, које игноришу стварне проблеме – нарочито када ти проблеми немају маркетиншку вредност или не одговарају њиховој идеолошкој агенди.
Они, дакле, не траже решења, већ улоге у представи. Уместо стварног ангажмана, добијамо позориште: обраћање Бриселу као некаквом небеском суду, док у стварности та институција, када је реч о Србима, углавном ћути. Тај апел није израз наде, већ симптом наивности – вере да ће неко други, са довољно моћи и парола, решити све што ми сами не желимо или не умемо. Али то није револуција – то је предаја под велом активизма. И све што остаје је спектакл: нови сценарио, стара структура.
Позив појединцу
Није случајно што се често (и можда апокрифно), приписује Черчилу изрека да, „онај ко у младости није левичар, нема срца, а онај ко то остане у старости, нема мозга“. Револуције, изгледа, боље звуче кад се човек још није упознао са животом. Са зрелошћу долази и сумња – не у идеале, већ у колективне уцене које се под њима продају.
Али, управо у томе лежи суштина проблема: уместо да се човек суочи са сопственом одговорношћу, он је све чешће предаје неком спољашњем ауторитету – било да је то држава, Брисел или неки нови идеолошки храм. Супротно томе, прави подвиг није да се човек обрати неком моћнику, већ да се обрати сопственој савести. А управо ту почиње права слобода – у унутрашњем избору човека да не пристане на лаж, чак ни када је окружен мраком.
Слобода није програм. Савест није парола. А одговорност – она није ствар масе
То су знали људи попут Виктора Франкла, који је и у логору успео да сачува смисао и унутрашњу слободу, и Александра Солжењицина, који је из затвора и прогонства градио истину јачу од било које идеолошке кампање. Они нису тражили револуцију – тражили су одговорност. Личну. Непреносиву. Истинску.
Зато и верујем да је основна разлика између левице и деснице управо ту: левица почиње од масе, десница од човека. Левица нуди колективну правду, десница позива на личну одговорност. И хришћанство, као највиша форма појединачне одговорности, ближе је десници, јер позива сваког човека да се суочи са собом и својом савешћу.
Оно није ни план петогодишњице, ни програм у 10 тачака. То је позив појединцу. Да верује. Да воли. Да се мења. Не због масе, не због система, него због себе и Бога. У Христовим речима нема колективног спасења. „Узми свој крст и пођи за мном“ – то је порука.
Крст је личан. Спасење је лично. Одговорност је лична. Савест – она је, како су неки филозофи тврдили, траг Бога у нама. Многи су је сматрали доказом да нисмо настали случајно, већ да у нама постоји искра нечег вечног. Нечег божанског. А управо савест највише страда у колективизму. Јер маса нема савест. Има пароле.
Верујем у оно што је Христос говорио: „Љуби ближњег свог.“ Не зато што ти то наређује партија, колектив или идеологија – већ зато што то тражи твоје срце. Јер знаш да твој поступак има вечну тежину, без обзира на то ко га види. И зато нисам левичар. Не јер у друге не верујем, већ зато што верујем у човека – у његову слободу, одговорност и савест.
У оно што не може бити колективно, јер је суштински лично. У оно што не може бити дириговано, јер мора бити изабрано. Слобода није програм. Савест није парола. А одговорност – она није ствар масе. Она почиње у тишини, тамо где човек остаје сам пред Богом и пред собом. То је мој избор. Не против других, већ у име оног најбољег у човеку.
Драгана Миљанић је публициста из Бачке Тополе. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард