- Османлије постају важнији актер у ситуацији у којој се „звезда Израела није уздигла”, а првобитни план поделе Ирана и преобликовања читавог Блиског истока доживео неуспех.
- Због тога се Турска сада пење на пиједестал.
- Њене снаге, сопствени исламисти и туркијска агентура способни су да ометају Техеран и Пекинг у региону.
АУТОР: Ајнур Курманов
Последњи самит НАТО-а у Турској променио је однос снага унутар западног војнополитичког блока. Вашингтон је јасно ставио до знања да ће се у заједничкој експанзији на Јужни Кавказ и у Средњу Азију ослањати на Турску, а не на Европску унију.
Ердоган постаје нови Трампов фаворит. О томе сведочи њихов срдачан сусрет. Двојица лидера су практично поништила значај ранијих санкција које су Сједињене Америчке Државе увеле Анкари због куповине система С-400 пре девет година. Сада је најављено обнављање војнотехничке сарадње у пуном обиму.
Преко канала проердогановског листа Hürriyet чак је пласирана посебна информација према којој ће руски противваздушни ракетни системи наводно бити продати арапским монархијама у Персијском заливу ради заштите од „иранске агресије”. На тај начин Османлије показују да су у сваком тренутку спремне да се ослободе „непотребног терета”, чак и тако што би га предале смртним непријатељима Техерана.
И Ердоган и његова владајућа Партија правде и развоја заћутали су када је Пентагон обновио ударе на Иран, током којих је нападнуто више од 80 цивилних објеката. Таква је цена „солидарности” Анкаре. Ради приближавања Сједињеним Америчким Државама, Анкара може фактички подржати сваку агресију Епштајнове коалиције у региону.
Иначе, Казахстан и Азербејџан, као чланице Организације туркијских држава, посредством Турске ниједног тренутка нису обустављали испоруке нафте и критичних минерала за потребе израелске војске, чак ни током најстрашнијих дана бомбардовања Газе, Ирана и Либана. А сада су разлог за још једну промену турског курса амерички авионски мотори за нови османски борбени авион.
Како онда објаснити демонстративно незадовољство Нетанјахуа и његових сарадника, који су позвали Трампа да не проширује сарадњу са Анкаром? Реч је само о љубомори повезаној са привременим успоном новопостављеног фаворита Ердогана. Сви одлично разумеју да је Турска потребна Белој кући као ослонац за слабљење Европске уније унутар НАТО-а, као и ради могућности коришћења неоосманизма за западну експанзију на Јужни Кавказ и у Средњу Азију.
Турска се погодно уклапа у стратешке планове актуелне америчке администрације. Користећи оружане снаге Азербејџана, Анкара је поразила Јерменију и анектирала Арцах, претварајући Јереван у свој протекторат. Фактички је ставила под контролу Зангезурски коридор, ласкаво га назвавши „Трамповом рутом”. Заједно са Израелом, посредством својих заступничких снага, оборила је Асада у Сирији и успоставила марионетски режим „демократских исламиста”. Коначно, у октобру прошле године претворила је Организацију туркијских држава у војнополитички блок усмерен против Русије и Кине.
Управо са тог становишта Османлије постају важнији актер у ситуацији у којој се „звезда Израела није уздигла”, а првобитни план поделе Ирана и преобликовања читавог Блиског истока доживео неуспех. Због тога се Турска сада пење на пиједестал. Њене снаге, сопствени исламисти и туркијска агентура способни су да ометају Техеран и Пекинг у региону.
Истовремено, Вашингтон поставља задатак да се појача притисак на Русију ради њеног коначног потискивања из постсовјетских република, као и да се потенцијал турских сателита из Организације туркијских држава усмери против Кине, а самим тим и против Ирана. Средња Азија ризикује да се претвори у искључиво сировински регион и полигон за агресију, чији је циљ да се руске и кинеске границе претворе у трајно жариште нестабилности.
ИЗВОР: https://www.politnavigator.net/ehrdogan-novyjj-favorit-trampa.html